Apokaliptični prizor 11. septembra 2001. u Njujorku i Vašingtonu bio je povod istorijsko-filozofskom promišljanju sveta kroz ukrštaj interpretativnih modela „kraja istorije“. Šta označava taj pojam? Biblijsko tumačenje „kraja istorije“ jeste „hiljadugodišnje carstvo“ Hristovo (milenarizam). U antici je reč o „zlatnom dobu“, koje kod Vergilija treba da sledi „gvozdeno doba“. Za Kanta je to „carstvo večnog mira“, a za Hegela „carstvo slobode“. Šta o svemu ovome misli Frensis Fukujama, autor knjige „Kraj istorije i poslednji čovek“ i profesor na Džon Hopkins univerzitetu u Vašingtonu?

.

Dijalektički problem

U tom datumu demonskog scenarija Fukujama ne vidi peripetiju svetske istorije, kao što to izgleda francuskom mondenskom filozofu Žanu Bodrijaru; on taj teroristički atak naziva „apsolutnim događajem“, „majkom svih događaja“ i još ekstremnije i apsurdnije „događajem koji u sebi sjedinjuje sve događaje koji se nikada nisu zbili“.

Podsetimo se radije kako je glasila kvintesenca Fukujamine teorije o „kraju istorije“. Njena formula bi najjezgrovitije mogla glasiti: liberalna demokratija kao krajnja tačka ideološkog razvoja i kao najviše forma vlasti, koju je nemoguće prevazići, označava kraj istorije. Njegova teza ne znači da nakon kraja istorije neće biti značajnih istorijskih događaja ili velike politike. Fukujama samo tvrdi, pozivajući se na Hegela i njegovog tumača Aleksandra Koževa, da istorija kao evolutivni proces u sebi sažima upitnost svih naroda i vremena i da ih sve ujedinjuje u formi liberalne demokratije. Za autora Zapad označava kulturnu višestrukost, razdvajanje države od religije, liberalnost i toleranciju…

Za Fukujaminog učitelja sa Harvarda Samjuela Hantingtona, svetsku istoriju pokreću, mimo nacija i ideologija – sučeljavanja kultura. Za Fukujamu se problem ne može redukovati na Hantingtonovu paradigmu, što on višestruko podvlači. Za sebe kaže da nije ekspert za pitanja islama i da je za njega problem dijalektički a ne istorijsko-kulturni. „Islam se prestrojava još od vremena Napoleona“, ali se ni do dans ne može sa izvesnošću znati da li je njegova savremena radikalizacija izraz „kvazifašizma ili početak reformizma“ i čiji bi se trenutni stadijum mogao sravniti sa „kalvinizmom“. Fukujama je lapidaran – počev od deset hiljada dolara bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, sve temlje postaju demokratske te diktature najverovatnije nemaju  nikakvih šansi. A demokratske zemlje ne ratuju međusobno.

Nihilisti i teroristi

U duhu Hegelove teze o „kraju istorije“ on ističe da se sada može govoriti o „politici razvoja“. Najzad će, dodaje sa kategoričkim optimizmom, i religiozno-fundamentalističke zajednice razviti reformatorski potencijal i uvideti racionalnost liberalnog poretka. Teroristički udar od 11. septembra za Fukujamu je evidentni izraz slabosti protivnika Zapada. On je akt beznađa i potvrđuje apsolutno odsustvo alternative „liberalnoj demokratiji i modernoj tehnici“ koje će biti „načela svetskog poretka i u budućnosti“. Tehnički progres je motor modernizacije. Pošto nikakva značajna promena u istoriji sveta ne može da se dogodi, to 11. septembar, po njemu, zadaje samo vojna, spoljno-politička ili energetska pitanja.

Pluralizam je cilj u kome se sustiču i nivelišu svi istorijski pokreti, to jest mnogostrukost kao jednoformnost. U ovoj tački se sustiču i briljantnost i fatalnost Fukujaminog determinizma. Na pitanje direktora Simens fondacije, profesora Hajnriha Majera da li su pozicije političke teologije (Karl Šmit i Leo Štraus), zaista prošlost ili pak predstavljaju „postojano iskušenje za liberalnu demokratiju“, Fukujama priznaje da može samo delom biti reči o političlpm mišljenju koje počiva na božanskom otkrovenju, dijagnostificirajući prevashodne ideološke obrise takvih teokratskih konstrukcija.

Iz tog aspekta gledano, čini nam se da ne može biti ni govora o nihilisti inspirisanim Dostojevskim, koji je bio na terorističkom zadatku na Menhetnu, kao što to sugestivno postulira Andre Gliksman. Sa naše strane, ovde bismo dodali – da istoriji možda i nije kraj, već će pre biti da su filozofi istorije u ovom času na kraju svoje mudrosti.

Za PULSE Zoran Andrić

  Filozofija, Istorija, Politika