Kvantna fizika i budizam

Kvantna fizika i budizam – Čovek je (misli) stekao kontrolu nad prirodom, ali po cenu potpunog odvajanja od nje. Nakon samo deset generacija, on je po prvi put u istoriji dostigao moć da može razoriti planetu, uključujući sebe i civilizaciju.

Nebo je danas do te mere zagađeno gasovima da ptice izumiru; jezera su toliko zatrpana hemijskim naslagama da guše ribe i podvodni svet, a neka od njih mogu se spontano zapaliti; okeani su do te mere zasićeni nerastvorljivom plastičnom masom, da ribe beživotno plutaju po njihovoj površini; a na nekim mestima na planeti padaju kiše koje izazivaju koroziju na limu.

A ipak, tokom razdoblja od tih deset generacija, uobličavala se jedna druga naučna revolucija. Niko nije slutio, ili nije ni mogao da nasluti, da će ova revolucija, koja je konačno kulminirala oko 1925. označiti početak prevazilaženja klasične fizike – njenih granica, meta-granica i meta-meta-granica. Čitav svet klasičnih granica u svim oblastima života i svih nauka zaljuljao se i srušio pred Ajnštajnom, Šredingerom, Edingtonom, de Broljom, Borom i Hajzcenbergom.

Ako čitate izveštaje ovih fizičara o naučnoj revoluciji dvadesetog veka, ne možete ostati ravnodušni pred zastrašujućom veličinom intelektualnog preokreta koji se dogodio u kratkom razdobolju jedne generacije, od 1905 do 1925, koja počinje sa Ajnštajnovom teorijom. Kvantni fizičari su otkrili da se na realnost više ne može gledati kao na gomilu različitih stvari i granica. Naprotiv, ono za šta smo nekada mislili da su ograničene “stvari” ispada da su međusobno isprepletani najrazličitiji aspekti. Iz nekog neshvatljivog razloga, svaka stvar i događaj u univerzumu je izgleda povezan sa svakom drugom stvari i događajem u univerzumu. Svet, područje stvarnosti koje poznajemo, više nije podsećao na skup bilijarskih kugli već na jedno, ogromno univerzalno polje, koje je dr. Vajtholtz tada nazvao ”Kaput univerzuma bez šavova.”

Ovi fizičari su izgleda, uspeli da delimično sagledaju stvaran svet, područje bez granica, svet koji je Adam video pre nego što je povukao fatalnu granicu, svet kakav jeste i kakav nije kada se klasifikuje, ograniči, kartografiše. Tijar de Šarden govori o ovom “Kaputu bez šavova”:

Ako se razmatra u konkretnoj realnosti, univerzalna materija se ne moše deliti, jer univerzum, poput kakvog gigantskog atoma, u svojoj sveukupnosti gradi jedinu stvarnu nedeljivost….. i što dalje i dublje, uz pomoć najsavremenijih naučnih metoda, prodiremo u materiju, sve više nas iznenađuje međuzavisnost njenih delova… Nemoguće je zaseći ovu mrežu, izolovati neki njen deo, a da se ona ne raspara i ne iskrza po ivicama.

Zanimljivo je da ovaj koncept savremene fizike, barem u svom dosadašnjem razvoju (a zagrebalo se tek po površini), po kome svet unekoliko liči na gigantski atom, podseća na budističku doktrinu “Darmadatu”, što znači Područje univerzalnog ili Polje stvarnosti. Glavni princip Darmadatu-te je Ši Vu Ai. Ši znači – “stvar, događaj, entitet, pojavu, predmet, proces”; gde Vu – znači : “Ne”; a Ai znači : ” opstrukcija, blokada, granica, odvajanje.” Ši Vu Ai, se prema tome, prevodi kao: “Između svake stvari i događaja u univerzumu nema granica.” Zbog toga što između stvari ne postoje stvarne granice koje ih dele, kaže se da svaki entitet prožima i svaki drugi entitet u kosmosu.

Kao što objašnjava i Garma Čang 1): U beskonačnoj Darmadati 2), svaka stvar istovremeno uključuje sve (druge stvari) a u savršenoj celini, nikada ništa nije propušteno i izostavljeno. Videti jedan predmet, stoga, znači videti sve predmete, i obratno. To nam govori da sićušna individualna čestica unutar malenog kosmosa jednog atoma, zapravo sadrži bezbrojne predmete i principe beskonačnih univerzuma budućnosti i daleke prošlosti, i to u u savršenoj celini u kojoj ništa nije propušteno.

Stoga, u Mahajana 3). budizmu univerzum se poredi sa ogromnom mrežom dragulja, pri čemu se sjaj jednog reflektuje u svima, a svaki od njih sadrži odsjaj svih dragulja zajedno. Kako kažu budisti: “Sve u jednom i jedno u svemu.” Ovo nam zvuči veoma mistično i daleko, sve dok ne čujete na koji način savremeni fizičari objašnjavaju elementarne čestice:

“To znači, prosto rečeno, da se svaka čestica sastoji od svih drugih čestica, pri čemu svaka od njih istovremeno i na isti način jeste sve druge čestice zajedno.”

Takve sličnosti zaključaka nagnale su mnoge naučnike da se slože sa fizičarem Frithofom Kaprom:

“Dve osnovne teorije savremene fizike sadrže sve glavne odlike istočnjačkog pogleda na svet. Kvantna teorija je uništila ideju o fundamentalno odvojenim objektima, umesto koncepta posmatrača uvela je koncept učesnika i došla do gledišta da je univerzum isprepletana mreža odnosa čiji se delovi mogu definisati samo kroz njihove veze sa celinom.”

U suštini, najveća sličnost je u tome što ni savremena nauka ni filozofija istoka ne sagledavaju realnost kao niz granica i zasebnih stvari, već kao mrežu neraskidivih obrazaca, jedan gigantski atom, kaput bez šavova i bez granica.

Istok je za ovu stvar znao davno pre nego što se zapadnjačka nauka spotakla o nju, iz prostog razloga što Istočnjaci nikada nikakve granice nisu uzimali za ozbiljno. One nisu bile toliko prodrle u njihov um da bi došlo do razilaženja između uma i prirode. Za Istok, postojala je samo jedna Staza, Tao 4), Darma 5), i ona je signalizovala celovitost ispod mapa i granica koje su ljudi izumeli. Istok je, posmatrajući realnost kao nedualnu, nedvojnu, uvideo da su sve granice iluzorne. Tako Istok nikada nije stvarno upao u grešku da pobrka mape sa teritorijama, granice sa zbiljom, simbole sa stvarnošću, imena sa imenovanim.

Ako otvorite ma koju dobru budističku Sutru 6), a većina njih je pisana pre više od deset vekova, moći ćete da pročitate nešto poput ovog:

“Pod pojavnošću se podrazumeva ono što se otkriva čulima i diskriminativnom umu i što se opaža kao oblik, zvuk, miris, ukus i dodir. Iz ovih pojava uobličuju se ideje, kao što su glina, voda, vrč, itd., pa čovek onda kaže: to je takva i takva stvar, a ne neka druga i zvaće se ovako. Kada se imena i pojave uporede, kao kada kažemo: ovo je slon, a ovo konj, ovo kola, a ovo pešak, ovo muškarac, a ovo žena, ili ovo je um i ono što mu pripada, a za stvari koje je ovako imenovao kaže se da su razlikovane. Kada se uvidi da je ovakvo razlikovanje (tj. stvaranje granica) lišeno suštinskog sopstva, to je onda pravo znanje. Zahvaljujući njemu mudri prestaju da na pojave i imena gledaju kao na realnost. Pošto se pojave i imena odbace i prestane bilo kakvo razlikovanje, ostaje istina i suštinska priroda stvari. Pošto se prirodi suštine ne mogu pripisati nikakva svojstva, ona je nazvana Takvost Stvarnosti. Ova univerzalna, nepodeljena, nedosti`na Takvost je jedina Stvarnost (Lankavatara sutra) 7).

Ako se posmatra iz drugog ugla, ovo je duboka budistička doktrina Praznine, prema kojoj je realnost lišena misli i lišena stvari. Ona je lišena stvari zato što su, kao što su otkrili fizičari, u njoj stvari naprosto apstraktne granice iskustva. Lišena je misli zato što je razmišljanje, simbolično kartografisanje, upravo onaj proces koji granice pretpostavlja realnosti.

Videti neku “stvar” znači misliti; misliti znači predstavljati sebi “stvari” a “razmišljanje” i “predstavljanje stvari” su tako dva različita naziva za mrežu granica koju „navlačimo” preko realnosti. Otuda, kada budisti kažu da je realnost praznina, oni pod tim podrazumevaju da je ona ispražnjena od granica. Time ne misle da svi entiteti jednostavno prhnu u vazduh i nestanu, ostavljajući za sobom čist vakum ništavnosti, jednu nerazloženu monističku kašu. Govoreći o Praznini, D.T. Suzuki kaže da

“Budizam ne poriče svet mnoštva; planine su i dalje tu, trešnje su u punom cvatu, mesec blista u jesenjoj noći; ali istovremeno one su više nego pojedinačne stvari, one nam saopštavaju jednu dublju poruku, a to je da ih pravilno shvatimo u relaciji sa onim što nisu.”

Suština je u tome da, kada svet posmatramo kao da je bez granica, sve stvari i događaje – baš kao i sve suprotnosti – tada ih vidimo kao uzajamno zavisne i prožimajuće. Baš kao što je zadovoljstvo u odnosu sa bolom, dobro sa zlom, a život sa smrću, tako su sve stvari ” u odnosu sa onim što – nisu.”

Za većinu nas ovo je teško shvatljivo, jer još uvek toliko snažno prijanjamo za granice kao da se radi o pitanju života. Međutim, suština uvida da je realnost bez granica, veoma je jednostavna. Upravo njena jednostavnost je čini tako teško uočljivom. Uzmite na primer, vaše sopstveno vidno polje. Dok vaše oko skenira prirodu, da li je ono ikada u stanju da vidi jednu jedinu, usamljenu i zasebnu stvar? Da li je ono ikada videlo samo jedno drvo, jedan talas, jednu pticu? Ili je umesto toga videlo kaleidoskopski tok svakovrsnih i međusobno isprepletanih šara i tkanja, drveta sa nebom, sa travom sa zemljom, ili talasa sa peskom sa stenama sa nebom i oblacima… čak i sada, dok čitate redove u ovoj knjizi, ako pažljivo obratite pažnju na vaše vidno polje u celini, opazićete da vaše oko ne opaža samo jednu po jednu reč. Vaše oko vidi, mada ne može da ih pročita, sve reči na ovoj stranici, a uz to i ponešto u pozadini, možda vaše ruke i dlanove i podlaktice, krilo, noge, sto, delove sobe itd.

I u vašoj neposrednoj svesti, dakle, ne postoje zasebne stvari i nema granica. Vi zapravo nikada ne vidite jedan izolovan entitet, već uvek bogato izatkano polje gde on pripada u stvarnosti. Takva je priroda vaše neposredne realnosti, ona je u potpunosti lišena granica. Ipak, prividne granice možete mentalno da nametnete vašem polju svesti. Možete da izdvojite samo jedan deo tog polja usredsređujući patnju na nekoliko istaknutih tačaka, kao što je “jedno” drvo, “jedan” talas, “jedna” ptica ida se onda pretvarate da ste svesni samo tog jednog objekta, namerno isključujući ostatak polja svesti. Možete da se koncentrišete, što znači da uvodite granicu u svest. Vi, isto tako, možete da se usredsredite samo na ove reči i da se pretvarate da ne opažate ništa drugo u vašem polju svesti.

Ovo je krajnje koristan, i svakako neophodan trik, ali vas može skupo koštati jer činjenica da se možete koncentrisati i posvetiti se “jednoj zasebnoj stvari”, stvara privid da je i sama realnost sastavljena od mnoštva “zasebnih stvari”, mada su zasebne stvari zapravo samo propratni proizvod vašeg nametanja granica polju svesti pošto je sve celina.

Ako je jedino oru|e koje imate čekić, onda ćete u svemu videti ekser. Ali istina je da vi nikada ne vidite granice, samo ih stvarate. Vi ne vidite zasebne stvari, vi ih izmišljate. Do problema dolazi čim ove tvorevine vašeg uma pobrkate sa stvarnošću, jer onda stvaran svet izgleda razjedinjeno i nepovezano, a primarno osećanje otuđenosti preplavljuje svest. Tako kada istočnjački mudrac kaže da su sve stvari praznina, ili da nisu dvojne, ili da se sve stvari uzajamno prožimaju, on ne misli da porekne različitost, da pređe preko individualnosti, i da svet nazove homogenom masom.

Svet sadrži sve vrste obrisa, površina i linija, isprepletenih u bezgraničnom polju. Posmatrajte to ovako: vaša ruka se nesumnjivo razlikuje od vaše glave, glava se razlikuje od stopala, a stopalo se razlikuje od ušiju. Ipak, mi bez problema prepoznajemo da su to sve delovi jednog tela i prema tome, vaše telo postoji kroz sve te različite delove. Sve-u-jednom i jedno-u-svemu. Shodno tome, u “teritoriji bez granica”, sve stvari i događaji su podjednako delovi jednog tela Darmakaje, mističnog tela Hrista, univerzalnog polja Brahmana 8), organskog obrasca Tao-a. Svaki fizičar će vam reći da su svi objekti u kosmosu naprosto različiti oblici jedne jedine energije – a da li tu energiju nazivamo, ” Brahman”, ” Tao”,” Bog” ili jednostavno “Energija” je potpuno nebitno.

Sudeći po nedavnim otkrićima savremene kvantne nauke i drevnoj mudrosti Istoka – videli smo da realnost nema granica. Svaka granica koju ste ikada zamislili samo je puko parče univerzalnog “Kaputa bez šavova”, te su tako sve granice puke iluzije, jer stvaraju zasebnost (i na kraju konflikt) tamo gde je nema. Granice između suprotnosti, kao i granice između stvari i događaja, su takođe obmana, samo još dublja. Međutim, za Istok, realnost bez-graničnosti nikada nije bila samo teorijsko ili filozofsko pitanje. To nikada nije bilo nešto što treba „razraditi” na školskoj tabli ili proveriti u laboratoriji, koliko god da su ovakvi poduhvati važni. Bezgraničnost je za Istok pre tema koja spada u svakodnevni, konkretan život. Jer ljudi na Zapadu uvek nastoje da ograniče svoje živote, svoja iskustva, svoje realnosti. A, na žalost, svaka granična linija je borbena linija. Tako je jedini cilj istočnjačkih (i ezoteričnih zapadnjačkih) puteva oslobođenja, ukidanje granica i oslobađanje od konflikata i komplikacija koje one sa sobom nose. Ovi metodi ne nastoje da reše „bitku” ratnim strategijama, jer bi to bilo nemoguć kao i ispiranje krvi sa krvlju. Umesto toga, oni jednostavno ukazuju na iluzornu prirodu granica zbog kojih je bitka i započeta. Na taj način bitka se ne stvara, već rastvara.

Prema tome, otkriće da je realnost bezgranična, je otkriće da su i svi konflikti iluzorni. Ovo konačno razumevanje naziva se Nirvana 9), Mokša 10) ili oslobođenje, izbavljenje, prosvetljenje, Satori 11) – sloboda od parova, od opčinjavajuće zasebnosti, od okova iluzornih granica. A sa takvim razumevanjem, spremni smo da istražimo onu bezgraničnu svest, za koju smo usvojili naziv “jedinstvena svest”.

Objašnjenja :
1). GARMA Čang (ili DHARMA Chang) je budistički pokret „ Potrage za univerzalnom istinom“ zasnovana na osnovama Mahajane, koji je u zapadni svet prošlog veka doneo budistički sveštenik Garma Chen-Chi ( koji je uzeo ime utemeljivača iz sedmog veka). Osnov za učenje je „ Knjiga tibetanske poezije „ Sto hiljada pesama Bude“ – skup stihova iz vremena kineske dinastije Tang. Najviše pristalica u zapadnom svetu pokret je dobio u Americi, koji su se okrenuli umesto japanskom Zen budizmu, novom učenju. Mnogi hipi pokreti u Americi su šezdesetih godina prošlog veka za neke svoje filozovske stavove uzeli učenje Garma Čanga.
2). DARMADATA (DHARMADHATA) je jedan od mnogih koncepta Darme (Dharme) i znači pročišćeni um u svom prirodnom stanju izraženom kroz pet mudrosti :
1. Dharmadhatu mudrost,
2. Ogledalo nalik mudrosti,
3. Jednakost mudrost,
4. Diskriminirajuća mudrost,
5. Sve ostvarivanje mudrosti.
(Vidi: Dharma pod 5/. )
3). MAHAJANA (MAHAYANA ) je jedna od dve glavne postojeće grane budizma, budističke filozofije i prakse. Mahayana budizam je nastao u Indiji, a povezan je s najstarijom istorijskom sektom budizma – Mahasamghika. Prema učenju mahajana se odnosi na put traženja potpunog prosvetljenja za dobrobit svih živih bića, takođe i pod nazivom “Bodhisattvaiana”, ili “Bodhisattva. Među najranijim i najvažnijim referencama pojma Mahajana su one koje se javljaju u Lotus Sutrama (Saddharma Pundarika Sutra) i datira između 1. veka pre Hrista i 1. veka nove ere. Ovi najraniji mahajana tekstovi opisuju strogo pridržavanje odricanja svega materijalnoh i čulnog na putu Bodhisattve, i monaški život u u asketskom idealnom okruženju , nalik na priču u Sutri o nosorogu u pustinji . Mahajana se poziva na “Dharmadhatu” što znači “carstvo fenomena”, “carstvo istine”, U ovoj oblasti je Tathata – praznina, što je ne samo pojam obima ili prostranstva beskonačnosti, već i njena najdublja priroda, ili suština.
Tokom svoje istorije Mahajana budizam širi iz Indije u druge azijske zemlje, kao što su Kina, Japan, Vijetnam, Koreja, Singapur, Tajvan, Nepal, Tibet, Butan, i Mongoliju. Glavne tradicije mahajana budizma danas uključuju Zen / Chan, kao i ezoterična budistička učenja Shingon, Tendai i tibetanski budizam.
4). TAO (IZAM) je naziv za filozofska i religijska učenja koja se temelje na metafizičkom tumačenju kineskog znaka Tao. Taoisti tumače Tao kao princip kontinuiteta u večno promenljivom Univerzumu.. Jedan od utemeljivača Taoizma je i Lao Tse, koji je živeo u 6. veku pre nove ere. Lao Ce je poučavao da ljudi treba da žive u potpunoj harmoniji sa prirodom. On je naglašavao važnost jednostavnog života i održanje ravnoteže sa prirodom, pri čemu se nije slagao sa Konfučijevim uverenjem da su u jednom društvu najvažniji snažna porodica i država. On nije verovao u zakone osim prirodnih i poučavao je da je najbolji način života – ne preduzimati nikakve snažne, protivprirodne akcije. Temeljno delo Taoizma je Tao Te Ching, koja se često prevodi kao „Knjiga Puta i Vrline“. Taoizam je ostavio neizbrisiv trag na razne oblasti kineske kulture, a docnije se proširio i po drugim oblastima istočne Azije.
5). DARMA (DHARMA/DHAMMA ) je višeznačan indijski filozofski termin. Neka od značenja su: ustanovljenje, poredak, zakon, ispravnost, doktrina. Prvobitno je reč značila ono što drži univerzum zajedno, podršku materijalnog ili moralnog postojanja. Označava i kosmičku zakonitost u kojoj je, prema učenju o karmi, moralni osnov iskonskiji od materijalnog. Odatle proizilaze značenja: vrlina, ispravnost, istinitost. Dharma može značiti: učenje, religija, istina, doktrina, ispravnost, vrlina, suština, “atom”, pojava, priroda, zakon, pravilo, svojstvo i entitet. Neka od ovih značenja koriste se i u čitavoj indijskoj religiji, dok su druga karakteristična samo za budizam. Takođe, na indijskim jezicima može označavati nečiju veroispovest. Budistima je darma ono što je brahmanskim filozofima brahman. Buda je namerno umesto brahman stavio pojam darma, umesto večne i nepromenljive svetske duše, ideju večnog nastanka i prolaznosti, a umesto predstave o supstanciji, predstavu o nesupstancijalnosti.
U Vedama se upotrebljava u istom smislu kao rita, odnosno označava kosmički i moralni poredak. U indijskoj filozofiji, Darma je središnji koncept koji objašnjava “uzvišenu istinu” ili krajnju stvarnost sveta. On može i označavati nečije etičke dužnosti ili vrlinu, odnosno, principe ponašanja, koje bi ljudska bića trebalo da slede kako bi živeli u skladu sa prirodnim poretkom stvari. Predstavlja se slikovno kao točak (točak zakona- Karma) koji je Buda stavio u pokret kao Točak zakona objavljenjem učenja o četiri plemenite istine: učenje, vrlina, kosmički zakon i „pojava lišena istinskog bitka”. Antonim darme je adharma, što znači neprirodno ili nemoralno.
6). SUTRA / SUTTA (sanskrit. Pali-sutta ) najčešće se prevodi kao osnova, glavna nit, potka, temelj. U Budizmu se odnosi na govore u učenja Bude ili učenika koji su živeli u njegovo vreme. Posle Budine smrti sutre su prenošene na „pali“ jeziku prema dobro utvrđenom usmenom predanju i konačno pretočene u pisanu formu na Šri Lanki oko 100. godine pre n. e. Preko 10.000 Pali – Sutti su sakupljene u Sutta Pitaki, jednom od osnovnih centara literature budizma. Pali Sutte se generalno smatraju najstarijim zapisima Budinog učenja.
7). LANKAVATARA SUTRA je osnova učenja indijskog budističkog monaha po imenu To Mo (470 – 543 ) koji je ustanovio Č ‘an – meditativnu školu Budizma u Kini .O njemu je malo podataka osim čuvenih pravila, koji su neizbežni uz Lankavatara sutru :
Zasebno prenošenje izvan spisa,
Nezavisno od reči ili slova,
Neposredno upućivanje na um,
Shvatanje prirode i postizanje budizma.
Njegova učenja su se brzo raširila i ostavila trag do danas.
8). BRAMAN / BRAHMAN (sanskrit: bráhman) je hinduistički koncept sveobuhvatne suštine, koja je osnova svih bića, stvari, vremena i prostora i svega postojećeg u svemiru. Glavni atributi brahmana su : večan, postojan, nepokolebljiv, postojeći sam po sebi, pun, nematerijalan, neograničen prostorom i vremenom, neshvatljiv čulnom i razumskom spoznajom. Svaki oblik zasebnog postojanja svega ili bilo čega je identičan s njim, iz njega potiče i njemu se vraća. Princip brahmana treba strogo razlikovati od božanstva Brahma u hinduizmu. Obzirom da je sveprožimajući, Braman nije ograničen prostorom; pošto je večan, nije ograničen vremenom, a kako je po prirodi sve, nije ograničen ni jednim objektom u univerzumu. Stoga je Braman beskonačan u sva tri pogleda. Braman koji je : postojanje (Sat), svest (Ćit) i blaženstvo (Ananda) jeste Stvarnost. Onaj ko shvati Bramana i sam postaje Braman. Braman je nerođen. On je besmrtan, ne umire i ne rađa ponovo.
9). NIRVANA (NIBBANE) je drevni sanskritski termin koji se koristi u Istočnim religijama da opiše duboki mir uma, koji ce stiče sa Mokša-om (Oslobođenjem). To je stanje bića oslobođenog fizičkih osećaja ( lično oslobođenje duha od fizičkog tela). U Hindu filozofiji, to je sjedinjenje s Bramom (Vrhovno biće). Reč doslovno znači “Izbaciti vazduh napolje” i odnosi se u budističkom kontekstu, na tišinu uma, ništavilo, gašenje svake fizičke ili telesne želje, (konačno fizičko tiho gašenje – kao sveće) i stupanje u prostranstvo beskonačnosti. Ovo stanje mogu dostići samo vrhunski posvećenici religiji i to tek posle decenija najdublje meditacije i maksimalno odricanja od fizičkih potreba, uključivši i hranu i vodu.
10). MOKŠA ( MOKSHA) U indijskim religijama mokša (sanskrt: Mokìu ili mukti) znači oslobođenje otpuštanje ili konačno izdvajanje duše ili svesti (Purusha) iz Samsare koje sve patnje iz života prenosi u ciklus ponovnog rođenja i smrti (reinkarnaciju). Krajnje poreklo pojmova Mokša i Samsare je nepoznato, jer su prenošeni usmeno stotinama godina pre prvih pisanih religijskih dokumenata. Vrlo je verovatno da su ovi koncepti razmijeni među asketama koji su napustili cicilizaciju da bi usamljeni izučavalai samospoznaju ( Atmajnanu). Najraniji tekstovi koji raspravljaju teoriju i praksu oslobođenja (Mokša) su rane Upanišade.
11). SATORI, budistički pojam koji se vezuje za spiritualnu budnost. Inače i reč Buda dolazi od sanskirtskog korena bud, što znači «biti budan». Čitavo budističko učenje se prvenstveno zasniva na postizanju probuđenja (sanskrit: bodi), kako bi se čovek izbavio iz “začaranog kruga” Samsare – večnog toka rađanja, umiranja i preporađanja. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine (Darma) koja se krije iza raznih pojava. Goatama Buda nalaže oplemenjivanje svesnosti postojanošću pažnje (sati-patthanam), koju nam ne smeju odvlačiti ni prošlost i budućnost.