La caduta degli dei

Veličanstven film. Iako mračan po sadržaju,  \”Sumrak bogova\”baca veličanstveno svetlo na filmsku umetnost. Kao neka vrsta svetionika koji nagoveštava udaljeno prisustvo večnosti.

Jedna paralela između ovog filma i Šekspirovog “Makbeta” je i meni bila uočljiva tokom gledanja ovog filma. Odmah na početku Makbeta, on se susreće sa tri veštice (mada se u nekim prevodima one ne pojavljuju kao veštice, već kao vračare, što je po hrišćanskim principima isto). One mu stavljaju do znanja da će on postati kralj Škotske umesto Dankana ukoliko ga ubije, iako je Dankan već tada proglasio svog sina Malcolma za naslednika krune.

Međutim, kako to Šekspir lucidno naglašava (ne sakrivajuću tu istinu ni samom Makbetu) – nečiste sile nam često predviđaju našu budućnost, ali samo u ograničenim okvirima (bez ključnih detalja) – čime nas pretvaraju u marionete sopstvene pohlepe da prigrabimo ono što nam ionako sudbinski pripada.

Baronesa Sofija von Ešenbeck (Ingrid Thulin) upravo nosi taj pečat veštice iz Makbeta. Ona predstavlja tog velikog maestra lutkarskog pozorišta karaktera iz svog neposrednog okruženja. Držeći konce u rukama, upravo ona diriguje sudbinama muškaraca iz sve tri generacije: njenog muža, ljubavnika i sina.

Sofija je bila ključ inicijalizacije Zla kod njenog ljubavnika Fridriha (Dirk Bogarde) nagovarajući ga da iskoristi globalnu pometnju i eliminiše njenog oca, Barona Konstantina Von Ešenbeka.

Tim činom, na čelo porodice (a samim tim i čeličane) dolazi zvanično Fridrih, ali pravi vladar iz senke je upravo ona – Sofija. Međutim, njena vladavina je ipak ograničena u nekom mikro-svetu. Pravi vladar na globalnom planu (u ovom filmu) je SS oficir Ašenbah (Helmut Griem).

Njegov uticaj je inicijalno neprimetan, ali u ključnom trenutku on će hirurški precizno povući pravi potez: na tron porodice popeće se nova marioneta, Martin, ali veličanstveno pobeda samog Ašenbaha je upravo otkriće nepatvorenog semena Zla u Jurgenu, pred kojim će Ašenbah pokazati svoje poštovanje kao pred nekom vrste božanske lepote (nešto sa čim će se Visconti poigrati u narednom filmu “Smrt u Veneciji”).

Fridrih (Dirk Bogarde) će se konačno susresti sa sopstvenim prokletstvom Zla onog trenutka kada je primoran da upravo on bude egzekutor smrti u noći dugih noževa (Hitlerovoj varijaciji Bartolomejske noći, kada je “odsekao” svoju levu ruku (SA) kako bi desna (SS) postala moćnije više nego ikad).

Sofijino krstarenje nebeskim visinama moći pretvoriće se u stravični moralni pad onog trenutka kada joj se u postelju uvuče njen sin Martin. Bez obzira na njenu dekadentnu narav i moralnu trulež, postoji li veće prokletstvo od mučnog trenutka kada majka svom sinu postaje ljubavnica? Njena veličanstvena tvrđava moći time otkriva svoju suštinsku sliku – najobičnije kule od karata, čime se njen božanski tron pretvara u ništavilo.

Ceremonija venčanja na kraju filma predstavlja ništa drugo nego licemernu svečanost ispraćaja u smrt. Zvanično centralne figure na ceremoniji, Sofija i Fridrih su već mrtvi … iako će završni poljubac smrti uslediti nekoliko minuta kasnije.

Dirk Bogarde će svoju drugu “smrt” doživeti već u sledećem Viscontijevom filmu “Smrt u Veneciji” … filmsku smrt po kojoj će ga pamtiti poklonici filmske umetnosti od tada pa do večnosti.

za P.U.L.S.E   Kecman

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kecman, La caduta degli dei, Viskonti