„Lažne vesti“: kraj monopola na pričanje priče – Malo je ljudi koji razumeju pozadinu aktuelne histerije zbog „lažnih vesti“, a gotovo niko ne pokušava da stvar ispita u istorijskom kontekstu i shvati zašto se problem javlja baš sada.
Širenje ove histerije, naročito u Sjedinjenim Državama, predstavlja donekle razumljivu reakciju na gubitak monopolskog položaja koji su anglo-američki mediji imali u svetu, naročito posle 1989, mada je monopol praktično uspostavljen još 1945.
Brojni su razlozi za kvazimonopol zapada u periodu od 1949. do 1989. (nazovimo to fazom 1): neuporedivo veća količina informacija koju su proizvodile kuće kao što su BBC i kasnije CNN u odnosu na nacionalne medijske kuće u mnogim zemljama; veći globalni domašaj medijskih servisa na engleskom jeziku koji su pokrivali čitav svet, dok je većina nacionalnih medija jedva izdržavala nekoliko dopisnika u dve ili tri najvažnije prestonice; širenje engleskog jezika; i konačno, ali ne i najmanje važno, visok kvalitet emitovanih vesti (recimo, više vernosti istini) u odnosu na vesti nacionalnih medija.
Prednosti zapadnih medija posebno su bile privlačne Evropljanima s druge strane Gvozdene zavese, gde su države sprovodile strogu cenzuru, pa je Sovjetski Savez morao da ometa signale zapadnih radio stanica. Ali i u ostatku sveta zapadni mediji su iz gore navedenih razloga često bili bolji od lokalnih medija.
Pažljiviji čitaoci su primetili da sam globalne anglo-američke medije dosad poredio samo sa nacionalnim i lokalnim medijima. Razlog je to što su jedino anglo-američki mediji bili zaista globalno dostupni, dok su ostali (zbog nedostatka sredstava ili ambicije, državne kontrole ili jezičke barijere) bili ograničeni na nacionalni okvir. Američki i engleski mediji nisu imali dostojnog konkurenta u malim nacionalnim medijskim kućama. Razumljivo je što su u takvoj situaciji bili u stanju da kontrolišu političke narative, u mnogim slučajevima u celosti. Ne samo da su zapadni mediji presudno uticali na mišljenje stanovnika Zambije o Argentini i obratno (jer stanovnici Zambije u domaćim medijima nisu mogli pronaći praktično ništa o Argentini, i obratno), već su, što je još važnije, zahvaljujući otvorenosti i kvalitetu izveštavanja bili u prilici da utiču na narative i unutar Zambije i unutar Argentine.
Globalna konkurencija s kojom se zapad u tom periodu nosio nije vredna pomena. Kineski, sovjetski i albanski kratkotalasni radio emitovao je programe na više jezika, ali njihove priče su bile toliko monotone, dosadne i nerealistične da su i oni koji su ih povremeno slušali to činili samo da bi se zabavili.
Zapadni medijski monopol se proširio s padom komunizma (neka to bude faza 2). Bivše komunističke zemlje, čiji su stanovnici krišom slušali Slobodnu Evropu, bile su spremne da poveruju u istinitost svega što dolazi iz Londona i Vašingtona. Neki od tih medija su se doselili u bivši Istočni blok (Radio Slobodna Evropa danas ima sedište u Pragu).
Ali medeni mesec globalnog zapadnog monopola počeo je da se primiče kraju kada su drugi shvatili da u jedinstvenom medijskom prostoru koji je stvoren zahvaljujući globalizaciji i internetu i sami mogu pokušati da deluju globalno. Širenje interneta omogućilo je da se emisije i vesti producirane na španskom ili arapskom mogu pratiti bilo gde u svetu. Al Jazeera je bila prva medijska kuća koja je načela, a onda i srušila zapadni monopol na oblikovanje bliskoistočnog narativa, i to na Bliskom istoku. Onda je usledila faza 3. Turski, ruski i kineski kanali učinili su isto. Ono što se dogodilo sa informativnim programima ponovilo se u još jednoj oblasti u kojoj je anglo-američki monopol bio neprikosnoven. Globalne TV serije koje su se izvozile širom sveta nekada su dolazile isključivo iz SAD i Engleske, ali onda se pojavila uspešna konkurencija u Južnoj Americi, Indiji i Turskoj, a u poslednje vreme i Rusiji. Zapravo, neki od novopridošlica potpuno su izgurali američke i engleske serije sa svojih „domaćih“ tržišta (u slučaju Turske domaće tržište podrazumeva i veći deo Bliskog istoka i Balkan).
Faza 4 je nastupila kada su nezapadni mediji shvatili da mogu pokušati da konkurišu monopolskim informativnim programima zapadnih medija na njihovom terenu. To čine Al Jazeera, Russia Today, CCCT i drugi koji ulaze na globalno tržište sa svojim programima na engleskom jeziku (a zatim i na francuskom i španskom) i prave emisije i vesti za globalnu publiku, uključujući i američku.
To je velika promena. I zato sada trpimo histerične reakcije na „lažne vesti“: prvi put se događa da nezapadni mediji kreiraju ne samo sopstvene globalne narative već nastoje da grade i narativ o Americi.
Za ljude iz malih zemalja (kao što sam ja) to nije ništa neobično: navikli smo ne samo da nam stranci postavljaju ministre, nego i da budu sveprisutni u medijskom prostoru i vrše snažan uticaj na narativ o lokalnoj istoriji i politici, često zahvaljujući visokom kvalitetu njihovih vesti i znanju. Ali za mnoge stanovnike Amerike i Engleske to je šok: kako se stranci usuđuju da se mešaju u narative njihovih zemalja?
Moguća su dva ishoda. Jedan je da američka javnost shvati da sa globalizacijom čak ni najveće zemlje, kao što je SAD, nisu zaštićene od uticaja drugih; čak i SAD je, u odnosu na ostatak sveta, „mala zemlja“. Druga mogućnost je da histerija dovede do fragmentacije prostora interneta, što Kina, Saudijska Arabija i drugi već čine. Onda ćemo umesto globalne platforme otvorene za različita mišljenja dobiti situaciju koja je prethodila 1945. godini, svet nacionalnih „radio stanica“, lokalnih interneta, zabrana stranih jezika (možda i stranaca) na nacionalnim mrežama – čime će se globalizacija slobodnog mišljenja okončati i završićemo u pravovernom nacionalizmu.
PS. Ovakve tekstove nećete pronaći u svojim lokalnim medijima. Zato nam je potreban inter-net, a ne nacional-net.
Global inequality, 16.02.2018.
Preveo Đorđe Tomić
Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E
„Lažne vesti“: kraj monopola na pričanje priče napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →