Legenda o jeziku – treći deo

(iz neobjavljenog kreativa)

Paper cut

(Čak i pošto ih numerišu i smeste na određenu policu, knjige ne miruju. Prepuštene same sebi, grupišu se u neočekivane formacije, poštuju tajna pravila sličnosti, neregistrovane genealogije, zajedničke interese i teme. Ostavljene po zabitim uglovima ili na hrpama pored kreveta, kutijama ili hoklicama, dok čekaju da budu razvrstane i katalogizovane u nekoj budućnosti, koja se stalno odlaže, priče z knjiga se okupljaju oko, kako je to nazvao Henri Džejms, „opšte namene“, koju čitaoci često ne prepoznaju – to je „nit dragocenih perli, zakopano blago, šara na ćilimu.“)

Jednog dana 1920. godine, filozof Ernst Kasirer, nedugo pošto je primljen na Katedru za filozofiju Novog univerziteta u Hamburgu, i dok je radio na prvom tomu svoje uticajne Filozofije simboličkih oblika, zatražio je da poseti čuvenu Var biblioteku, koju je trideset godina ranije osnovao Abi Varburg. U skladu s Varburgovim shvatanjem sveta, ovde su knjige iz oblasti filozofije smeštene odmah pored knjiga o astrologiji, magiji i narodnoj tradiciji, dok su tomovi istorije umetnosti stajali uz opšteknjiževna i religiozna dela, a jezički priručnici se družili sa poezijom, teologijom i ovom ili onom umetničkom disciplinom. Kasirera je kroz ovu jedinstvenu zbirku proveo pomoćnik direktora Fric Saksl, kome se, po završetku obilaska, Kasirer uznemireno obratio rečima: „Nikada više neću doći ovamo. Ako se vratim u ovaj lavirint, izgubiću se zauvek!“

Mnogo godina kasnije, Kasirer je objasnio zbog čega se bio uspaničio:

„Varburgova biblioteka nije prosto zbirka knjiga, nego upravo katalog problema. Takav utisak nisam stekao zbog tematskih oblasti samo naizgled tek tako rasutih, već zbog samog organizacionog principa, principa koji je daleko važniji od opseaga pokrivenih oblasti. Ovde istorija umetnosti, istorija religije i mita, istorija lingvistike i opšte kulture nisu smeštene jedne pored drugih, nego su međusobno povezane, i kao takve, opet spletene s jedinstvenim idealnim središtem.“

Posle Varburgove smrti, 1929. godine, Kasirer je police u čitaonici biblioteke, načinjene tako da prate elipsoidni oblik zidova, uporedio sa „dahom volšebnika“. Za Ksirera su ove knjige, poređane prema složenim putevima Varburgove misli, postale nešto poput Prosperove biblioteke, uporište same životne sile.

Abi Varburg je rođen u Hamburgu, 13. juna 1866. godine, kao najstariji sin jevrejskog bankara. Na fotografijama se primećuje da je bio nizak, sramežljiv čovek sa izražajnim kafkijanskim očima. U nekakvom upitniku, koji je jednom sastavio zabave radi, opisao je sebe kao „sitnog gospodina sa crnim brkovima, koji ima običaj da ispreda čudne priče na švapskom dijalektu“. Sred nemogućnosti da se pomiri sa očevim zahtevima da prihvati kako javrejsko učenje tako i porodični posao bankara, dugo je patio od napada anksioznosti i melanholije. Olakšanje je pronalazio u spoznavanju sveta posredstvom knjiga, te je razvio snažno interesovanje za filozofiju antičke Grčke i starog Rima, renesansnu kulturu, obrede američkih starosedelaca i budističku religiju. Sve ukazuje na to kako nije mogao da prihvati ograničenja nijedne discipline ili škole mišljenja. Eklektička radoznalost obeležila je sve čega bi se latio.

Dakle, sklonost prema knjigama i likovnim prikazima razvila se već u detinjstvu, da bi se postepeno učvrstila kao strast. Jedno od najznačajnijih intelektualnih iskustava, kojih se sećao, jeste kada je kao šestogodišnjak video upečatljive ilustracije u Balzakovim Malim jadima bračnog života, koje prikazuju melodramatične porodične scene iz života građanskog staleža, s rasplakanim ženama, ljutitim muškarcima, decom što vrište i slugama koje sve to zabavlja. Opsednut ovim „otkrićem“, dočekao je ubrzo da ga sve to pohodi u snovima, a i preko toga – u snoviđenjima. Nekoliko godina kasnije, što je neobično, knjige o severnoameričkim doseljenicima postale su mu snažno uporište. Pustolovno štivo nudilo mu je, kako je kasnije rekao: „način da se povuče iz depresivne stvarnosti u kojoj je bio bespomoćan“. Tražio je i pronašao „odušak na talasima romantične okrutnosti, tu injekciju protiv aktuelne brutalnosti“. Braća i sestre pamte da je uvek bio okružen knjigama i da je „čitao svaki ispisani list papira na koji bi naišao“- višetomnu porodičnu enciklopediju pročitao je nekoliko puta.

Starozavetna intencija se, takođe, u ovom slučaju, veoma brzo manifestovala, stabilizujući životopis bar na nivou pripovesti. Uz čitanje, sakupljanje knjiga je za Varburga postala bezuslovna potreba. Odlučan da ne sledi oca, ni u poslovnom ni u religioznom smislu, na trinaesti rođendan, ovaj adolescent s neugasivom potrebom za znanjem, ponudio je mlađem bratu svoje nasledno pavo da preuzme porodični posao. Maks, mlađi brat, se zauzvrat sudski obavezao da će finansirati njegovu pasiju – kupovati i kupovati sve knjige do kojih će mu stati, a i preko toga. Od tada, mnogobrojne knjige, kupljene novcem koji je obezbedio verni Maks, postepeno bivaju ugrađene u jezgro legendarne Varburgove biblioteke.

(Zaludno je pitati se da li je Dekart bio u pravu. Vrede li subjektivne i implicitne pretpostavke više nego eksplicitne objektivne pretpostavke? Ako uopšte treba početi, treba li početi stanovištem subjektivne izvesnosti? Može li istina, u tom smislu, biti reč jednog Ja? Direktan odgovor ne postoji. Kartezijanski pojmovi mogu biti ocenjivani samo u funkciji problema koji rešavaju i plana na kome se razvijaju. Mnogi pojmovi mogu da se zgusnu u jedan pojam, a da ga pri tome ipak ne izgrade, samo zato što je njihov problem još uvek zarobljen u drugačijim problemima, a plan još nema neophodnu zakrivljenost ili okretnicu.)

Varburgova sakupljačka strast nikada nije bila sasvim nasumična. Naprotiv, još od najranijih dana intresovanje je bilo usmereno prema veoma specifičnim pitanjima. Većina, kada se osvrne u sopstvenu unutrašnjost, unazad, u prvim omiljenim knjigama razaznaje zametke teženje kakva će biti izražena mnogo kasnije – koja usmerava, svejedno, i nagoni kroz prostranstva mnogo pre nego što je bilo ko u stanju da kroz samoizricanje išta jasno artikuliše. Značenje „emocija“ izazvanih knjigama, koji je pročitao u detinjstvu, Varburg je konačno spoznao u Lakoonu Gotholda Efraima Lesinga, klasičnom tekstu pročitanom kada se s dvadeset godina upisao na Univerzitet u Bonu. Lesingov Lakoon postao je njegov magični kamen iskušenja. „Čovek mora biti mlad“, napisao je ostareli Gete, skoro šezdeset godina ranije, „da bi razumeo uticaj, koji je Lesingov Lakoon izvršio na nas, time što nas je otrgnuo od pasivne kontemplacije i otvorio carstva nesputane misli. Izreka ut pictura poesis, toliko dugo pogrešno shvatana, odjednom je izbrisana“. Mladi Varburg je, iščitavajući Lesingovo delo, razumeo ne samo koliko su jaki razlozi za istraživanje dva kreativna sistema, likovnog i jezičkog, nego je, iznad svega, uvideo da se svaka epoha, zbog svojih posebnih dispozicija, opredeljuje za jedan aspekt tradicije i na njemu izgrađuje sopstveni sistem simbola i značenja, ono što će posle nazvati: „preživljavanjem antike, problemom čisto istorijske prirode“. Pitanje uobličeno u Varburgovom umu odnosilo se na način kako se najstariji simboli obnavljaju u različitim erama, kakva se veze uspostavljaju među njima i kako deluju jedni na druge. Presudan pojam za njegovo umstvovanje tokom intelektualnog razvoja bio je jednostavan i običan u osnovi, a razoran i neukrotiv po zamahu – kompatibilitat, kompatibilnost – tako da ne iznenađuje što je svoju biblioteku jednom objasnio formulacijom pozajmljenom od kritičara Evalda Heringa. Za Varburga je biblioteka bila sećanje, ali „sećanje kao organizovana materija“.

(Da bi pojmovi, kakvi god, mogli biti zamenjeni drugačijim, određenijim, potrebno je da se jave novi problemi i neki drugi plan u odnosu prema kojem, na primer, „Ja“ gubi svaki smisao, početak gubi nužnost, pretpostavljeni entitet svaku razliku – ili pak poprimaju drugačiji smisao i novi vid podvojenosti. Istina jednog pojma uvek se pojavljuje kao funkcija uslova njegovog stvaranja. Postoji li plan bolji od svih drugih, postoje li problemi koji se nameću ispred svih drugih? Istini za volju – o tome se ne može ništa reći.

Planove je potrebno načiniti, a probleme treba postaviti, kao što pojmove treba stvoriti. Filozof čini najbolje što ume, ali ima odveć toga da obavi da bi znao da li je baš to najbolje.)

Biblioteka, koju je Varburg počeo da stvara u ranoj mladosti i koju je 1909.godine preneo u svoj novi dom u Hajvilgštrase u Hamburgu, pre svega je bila lična, uređena prema jedinstveno neobičnom idiosinkratičnom kataloškom sistemu. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Nemačkoj se žučno raspravljalo o tome koji je najbolji metod za organizovanje biblioteke. Suprotstavljeni tabori su zastupali, s jedne strane, hijerarhijsko uređenje po po temama ili naučnim oblastima, i nasuprot, uređenje zasnovano na obimu knjiga i datumu nabavke – sistem kakav je uspešno primenjen u nekim srednjevekovnim bibliotekama. Varburg je ove metode smatrao nezadovoljavajućim. On je od svoje zbirke zahtevao fluidnost i živost, koje ni tematska ograničenja ni tematske restrikcije ne dozvoljavaju. Fric Saksl je 1943. godine zabeležio kako je Varburg reagovao na predlog o takvoj mehaničkoj katalogizaciji, koja je, u doba povećane produkcije knjiga, ubrzano istiskivala „daleko šire naučno upoznavanje sa knjigama, koje se stiče jedino pretraživanjem“. Kako tvrdi Saksl, „Varburg je uvideo tu opasnost“ i govorio o „zakonomernosti dobrosusedskih odnosa“. Knjiga, dakle, koju čovek poznaje, u većini slučajeva, nije ona koja mu treba. Vitalni podatak sadrži nepoznati „sused“ na polici, iako se to ne može naslutiti po naslovu. Najvažniije je da sve knjige zajednički – pri čemu svaka sadrži više ili manje podataka – primame i odvedu studenta do spoznanja suštinskih sila, koje pokreću istoriju i ljudski um. Knjige su za Varburga, tako, bile više od istraživačkog alata. Sabrane i razvrstane, one su izražavale ljudsku misao uopšte, kako u njenoj postojanosti, tako i u promenjivosti.

(Novi pojmovi moraju biti u vezi s problemima koji su naši, s našom istorijom i, pre svega, s aktuelnim zbivanjima. Ali, šta znače pojmovi nešeg vremena ili bilo kog vremena? Pojmovi nisu večni, ali znači li to ili ne da su vremenski uslovljeni? Kakav je filozofski oblik za probleme ovog vremena? Ako je jedan problem bolji od predhodnog, on je takav zato što nam omogućava da čujemo nove varijacije i nepoznate vibracije temporalnog toka, vrši neobične rezove, što donosi jedan od mnogih događaja, koji nas prestižu, bez obzira. Ali , zar nisu i prethodni događaji bili u istom redu – bezobzirni? Pojmovi, koje su neši prethodnici, filozofikusi, stvorili mogu biti reaktivirani  u našim problemima i mogu nadahmuti pojmove, koje je tek odnedavno moguće stvoriti.)

No – ne samo knjige: Varburgovo pamćenje upijalo je i slike, od kojih je sačinjavao zamršene ikonografske projekte – neki vid tapiserija, a zatim pokušavao da ih preciznije objasni kroz fragmentarne zapise. Dok bi zaneseno prebirao po starim katalozima, na kartice je zapisivao naslove, koji su obećavali i uz njih dodavao zgusnute komentare, u „jeguljastom i kašastom stilu“, kako je običavao da kaže, a onda bi ih poređao u posebne kutije, prema nekom komplikovanom, ne uvek istom sistemu. Poznanici su kazivali da njega vodi nekakav mistični instinkt dok stvara važne bibliografije, isti onaj instinkt što ga nagoni da preraspoređuje (i uvek iznova preraspoređuje) knjige na policama, tako da budu usklađene sa tokom misli, kojom je trenutno  zaokupljen.

Varburg je biblioteku, u prvom redu, zamišljao kao akumulaciju asocijacija,  pri čemu svaka asocijacija uvek dočarava novu sliku ili tekst sve dok se, prateći asocijativni sled, čitalac ne vrati na prvu stranu. Kružno kretanje je izvedeno na nivou imanencije …

(Rasprave su dobre za okrugle stolove, ali filozofija za drugačijim stolom baca svoje šifrovane kocke. Najmanje što se o raspravama može reći je da ne unapređuju posao, jer sagovornici nikad ne govore o istoj stvari. Može li činjenica da neko ima ovakvo ili onakvo uverenje i smatra da je uzvišeno, išta doprineti filozofiji, ukoliko relevantni problemi već nisu izloženi? A kada su izloženi, tu se više ne radi o raspravljanju, već o stvaranju nediskutabilnih pojmova za probleme, koje smo sebi odredili. Komunikacija dolazi ili odveć rano ili odveć kasno, kao i razgovor, uvek suvišan u odnosu na stvaranje.

Ponekad se filozofija predstavlja kao neprekidna rasprava, kao „komunikacijska racionalnost“, ili kao „univerzalni demokratski razgovor“. Ništa pogrešnije od toga: kad jedan filozof kritikuje  kolegu, on to čini polazeći od problema, koji nisu problemi tog drugog, i na planu koji nije ničiji plan – zato se stari pojmovi pretapaju kao kakav top kad od njega treba napraviti novo oružije ili koješta. Planovi su uvek različiti. Kritikovati, to samo znači da jedan pojam, kada  uroni  u novu sredinu, iščezava, da gubi oblik, delove, da bi dobio nove, koji ga modifikuju. Ali, oni koji kritikuju, a ne stvaraju, oni se zadovoljavaju time da brane iščezlo ne umejući da mu udahnu žitvornu snagu, oni – oni su beda filozofije. Govore samo o sebi kada sučeljavaju prazne opštosti. )

Varburg je svoju biblioteku (sa ovalnom čitaonicom), nazvanu die Kulturwissenschaftliche bibliotek Warburg – Varburgova biblioteka kulturoloških nauka – posvetio grčkoj boginji pamćenja, Mnemosini, majci muza. Za njega je istorija čovečantva bila jedan svevremeni, ali uvek različit, pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare lica i jezik, ne toliko u individualnom koliko generičkom smislu, kao osnov kolektivnog pamćenja.

Poput mnogih učenih savremenika, bio je pod uticajem nemačkog neurologa Riharda Zemona, koji je zastupao takozvanu psihološku teoriju emocija. Prema Zemonovom učenju, „pamćenje je osobina po kojoj razlikujemo živu i neživu materiju“. Svaki događaj ostavlja trag, obeležava ono živo (trag – engram), trag koji se može reinkarnirati kroz proces sećanja. Varburg je smatrao da su engrami čisti simboli, koji žive u srži svakog društva, no zanimalo ga je zašto neki od tih simbola, ili pojedini njegovi aspekti, utiču na određeni period društvenog razvoja (renesansu na primer), u toj meri da oblikuju njegov književni i umetnički izraz i stil. Budući da određuje razvoj čovečanstva, ovo aktivno pamćenje Abi Varburg je vanredno opisao rekavši da je to „univerzalna istorija o duhovima – za odrasle“.

(Parmenid pokazuje u kojoj meri je Platon majstor pojma.  Jedno ima dva dela (biće i nebiće), faze delova (Jedno nadređeno biću, jednako biću, podređeno biću – Jedno nadređeno nebiću, jednako nebiću), zone nerazlučenosti (u odnosu prema sebi i prema drugima). Upravo to je model pojma.

Ali zar Jedno ne prethodi svakom pojmu? Tu Platon poučava jedno, a radi drugo: on stvara pojmove, ali ima potrebu da ih stavlja kao predstavnike nestvorenog, koje im prethodi. On postavlja vreme u pojam, ali to vreme mora biti Prethodno. On konstruiše pojam, ali kao nešto što svedoči o preegzistenciji jedne svrhovitosti, u obliku jedne vremenske razlike kadre da odmeri udaljenost ili blizinu mogućeg konstruktora.)

A sama biblioteka? Kakav li je bio osećaj stajati u središtu svega onoga što je Kasirer uporedio sa Prosperovim uporištem? Većina biblioteka odaje sistematsku uređenost, vidnu organizovanost prema temama ili numeričkom ili alfabetskom nizu. Kada sam posetio rekonstruisanu čitaonicu u Hamburgu (u kojoj je danas samo mali deo ondašnjeg blaga) i pogledao police duž velike središnje odaje, bio sam zbunjen – kao da sam se obreo sred nepoznatog grada, čiji su putokazi nesumnjivo bili nosioci nekakvog značenja, koje ja, međutim, nisam mogao da odgonetnem. Naokolo su neprestano kružile, kroz naslove knjiga, asocijacije kao energetske vrednosti, izmičuči bilo kakvom linearnom nizu s početkom i krajem. Uz napor sam otkrivao zbog čega su kakva dva naslova uparena, ali ti razlozi su mogli biti ili toliko raznovrsni ili, izraziću se ovako, nategnuti, tako da nije bilo moguće povezati ih ni sa jednim tradicionalnim nizom, mada je to bio jedini pravilan izbor. Varburgov sistem je bio bliži pesničkoj, odnosno muzičkoj kompoziciji.

(„U izvesnom smislu, biblioteka je bila Varburgov pokušaj da u svoj sirovosti ogoli neurone, koji iniciraju produkciju i pravce mišljenja, i da idejama ostavi prostor da migriraju, mutiraju, sparuju se. Dok je većina biblioteka u njegovo vreme ličila na etimološke izložbe sa pribodenim ili okačenim uzorcima, Varburgova je posetiocu delovala poput staklenog mravinjaka u dečijoj sobi“, – ovo je beleška Lutgarda Saksla Mlađeg iz 1967. godine).

S proleća 1914. godine, na nagovor kolega, Varburg je odlučio da bibloteku otvori za istraživanja i stavi je na raspolaganje naučnim radnicima, a istovemeno je pokrenuo sistematsku akciju dodele stipendija, koje će omogućiti studentima da dođu u Hamburg i bave se naukom. Četrnaest ili petnaest godina ranije, ovu ideju već beše oprezno izneo Maksu, koji je bio naviknut na protivurečne ispade svog zakopčanog brata te je samo slegnuo ramenima, a evo se nekako ovaj vratio tom zaista velikom poduhvatu i sa Francom Sakslom razmatrao pozicije i mogućnosti. Učinio je to, nesumnjivo, uz snažan nutarnji otpor, jer, kako je priznao, uopšte mu se nije dopalo što lično intelektualno carstvo, koje je na posebno težak način stvorio, više neće biti samo i samo njegovo. Uprkos tome, uviđao je da je otvaranje Biblioteke neophodno za napredovanje u nastojanjima da iscrta zamršenu mapu simboličkog nasleđa čovečanstva, „zagrobnog života antičkog sveta“.

No, Prvi svetski rat je privremeno obustavio ove planove. Sred sumraka i pometnje tog vremena, Varburg, koji je još od detinjstva na mahove trpeo od depresije i anksioznosti, intuitivno je osećao da postoji neka infernalna podudarnost između njegovog mentalnog zdravlja i globalne zaošijanosti.

„Poput seizmografa, njegovi osetljivi nervi beležili su podrhtavanja u socijalnom i političkom podzemlju, koja ostali ljudi nisu mogli da čuju“, napisao je jedan Varburgov savremenik. Varburg je, dakle, traganje za vezama između naših najranijih simboličkih predstava iracionalnih impulsa i strahova, i potonjih manifestacija tih simbola, shvatio kao tenziju odraženu u sopstvenim mentalnim borbama. Želeo je da veruje kako će nauka, beležeći metamorfozu naših refleksnih fobija, naposletku proizneti racionalna objašnjenja praiskonskih emocionalnih doživljaja. Shvatio je, međutim, da je nauka, umesto toga, stvorila najnoviju sopstvenu inkarnaciju u vidu savršenog krvavog mehanizma – rat, rat, rat.

(((Varburg, 1914. godina:

„U toku je izgradnja jedne piramide nauke. Ovo zdanje ima ambiciju da se konačno, pomoću nekoliko pravila, pokriju sve stvari, duhovne i fizičke, ljudske i one u prirodi, žive i nežive. Piramida će biti dovoljno oštra pri vrhu, ali idući ka osnovi, neizbežno će iščeznuti u magli podsticajnog neznanja, kao jedna od onih planina, koje se razlivaju u praznini netaknute szmeđu filozofskih i poetskih shvatanja uma s jedne strane, i eksperimentalnih istraživanja mišića, živaca i žlezdvile unutar kineskih slika rađenih četkom i tušem. Izgledi su izazovni, ali i zastrašujući. Naročito možemo osetiti iskušenje da pristupimo osobenostima ljudske prirode, ljudskim radnjama i ljudskim tvorevinama u stavu poražavajućeg strahopoštovanja. Valjano je odbaciti sva uopštavanja na ovom polju. Ko ne bi želeo da bude onaj koji će poštovati krajnju tajanstvenost svih stvari? Uz osmeh mudraca, svako može bez napora da motri na svetogrđa i trapave manipulacije nekakvih profesora. Takav stav trijumfuje u razgovorima i neobaveznim kritikama. Nažalost, to nas nikuda ne vodi.“

Saksl tumači: „Psihologija počinje da se, kao humanistička nauka, pomalja iz nelagodnog zbližavanja ia s druge. I, jedva da se navikavamo – siroti Abi Varburg – na ono na šta takva nauka uma može da liči, a već se suočavamo sa pokušajima da se naučno bavimo najtananijom, najnedodirljivijom i najljudskijom od svih ljudskih manifestacija. Pokušavamo da se bavimo psihologijom umetnosti. “)))

(Egipatsko hijeroglifsko pismo istovremeno je i fonetsko i ideogramsko. Karakteristično je da njegove forme oblikuje snažan biodiverzitet, jer se služi oblicima različitih živih vrsta da bi značenja bila iskazana.  Ono na taj način eksplicitno ukazuje da lingvistčka i biološka raznovrsnost nikako nisu odvojeni. Njihova sinergija upravo i čini pismo. Zato nije nikakav nedostatak apstraktnog mišljenja, o čemu govore nadobudni prosvetitelji, naveo stvaraoce egipatskog pisma da upotrebe likove živih vrsta, već jasna ideja da se lingvistički i biološki diverzitet, ili kartezijanski rečeno, subjekt i objekt, ne mogu i verovatno ne smeju razdvajati, jer to dovodi do krize i u jednom i u drugom. Nije zaista tema sam nedostatak apstrakcije, već činjenica da je apstrakcija nedostatak. Premoć apstrakcije, uopšte, je glavni uzrok, koji je doveo do konkretne nemoći. Prosvećeni svet, tako filozofski i praktično odan apstrakcijama, kao da se nije dosetio da se abs-traho (odvlačiti, otrgnuti) ne odnosi samo na aktivnost subjekta, več istovremeno i na objekt, koji takođe postaje apstraktan, istrgnut, rastrgnut, razvučen, proziran i utvaran do iščezavanja.

Lingvističko pitanje se može uvek izokrenuti – kakav, na primer, to nedostatak modernog mišljenja onemogućava dekodiranje niza starih pisama – kao što su, evo, indusko pismo kulture Mohendžo daro, karijski tekstovi iz Male Azije, mikensko linearno A pismo. Odgovor možda i nije komplikovan – govorimo o nedostatku diverziteta. Njegovim nestajanjem gubimo mogućnost povezanosti, jer svet je povezan samo u svom diverzitetu, ili filozofski rečeno, samo u svojoj različitosti otkriva sopstveni identitet. Zbog toga je binarni svet, koji se sastoji od neprevodivih slogova 0 i 1, u suštini poredak nepovezanosti, fragmentacije, specijalizacije i svih drugih oblika entropijske rasutosti.)

U jednom od fragmentarnih zapisa (uz koji je dodao i egzorcizam – živi i ne čini zlo), Varburg objašnjava sebi : „Živimo u Faustovskom dobu, u kojem savremeni naučnik, na granici matematike i magije, nastoji da pokori carstvo refleksivnog razuma, tako što će produbiti svest o udaljenosti između sopstva i sveta, koji ga okružuje“. Kraj rata, 1918. godine, nije mu doneo olakšanje. Dve godine kasnije, činilo mu se da je spomenuta udaljenost skoro sasvim iščezla.

Godine 1920, pre otvaranja biblioteke naučnoj javnosti, onemogućen da nadalje podnosi mentalne muke, podvrgao se kliničkom tretmanu. U sanatorijumu Krojclingen u Švajcarskoj, kojim su upravljali doktori, braća, Oto i Ludvig Binsvajger, gde je krajem 19. veka lečen i Fridrih Niče, veliki Abi Varburg je, trpeći veoma, ponavljao „Bog je u detaljima“, što nas opet podseća na psihofizički iscrpljenog Rusoa kako vapi : „Gubim se u fragmentima!“. Tamo je boravio do 1924. godine. „Zašto“, pitao se tada, „sudbina predaje kreativno ljudsko biće carstvu večnog nemira i ostavlja mu da bira gde želi intelektualno da sazri, u paklu, čistilištu ili raju?“

Oporavak je proticao sporo, kroz pokušaje da se restartuje rastreseni um, razbijen na milione slika i raštrkanih citata. Smatrao je da više nikada neće biti sposoban da prati slikovni i misaoni tok univerzuma kao nekada.

No, uz negu doktora Binsvajgera, vratio mu se osećaj kakve-takve celine, te je 1923. godine pitao da li će mu vlasti dozvoliti da napusti kliniku, ako dokaže da je mentalno stabilan.

(Umetnost je postala neshvatljiva. Možda danas ništa kao ova činjenica ne razlikuje umetnost od onoga što je ona uvek bila na svakom drugom mestu ili u svakom drugom vremenu. Umetnost se uvek upotrebljavala i zamišljala kao sredstvo za tumačenje prirode sveta i života čovekovim čulima, ali, evo, predmeti umetnosti nesumnjivo spadaju u najzagonetnija oruđa, koja je čovek ikada načinio, te je upravo njima nužno tumačenje. Umetnost je dospela u opasnost da izgubi formu uglavnom zbog toga što pokušava da postane mehanički tačna reprodukcija prirode.

Određenost ne treba brkati sa racionalnošću. Klasičan francuski vrt i klasičan japanski vrt karakteriše visoka određenost. U zen vrtovima oblik svakog drveta, svakog kamena, obris svakog jezerceta, potpuno su kontrolisani, kao što su i simetrije i geometrijske konture Versaja. Pa ipak, postoji duboka razlika, koju možemo da opišemo time što ćemo reći da su Francuzi više voleli racionalne sklopove, dok su se Japanci držali iracionalnih. Jedan oblik ili odnos nazivamo racionalnim kada oko shvata da se obrazuje prema nekom jednostavnom načelu, kao što su upravnost, simetrija, stalna zakrivljenost itd, te tako može da se upotrebljava kao jedan od modela pomoću kojih um kodifikuje prirodu. Kvadrat je racionalan oblik za svakog čoveka neoštećene psihe, dok pravougaonik zlatnog preseka većina ljudi ne može da prepozna i reprodukuje sa sigurnošću.

Iracionalni oblici ne moraju nužno da budu nesređeni. Naprotiv, pravougaonik zlatnog preseka ostavlja na većinu interesenata zadovoljavajući utisak da je „baš kako valja“, uravnotežen i skladan – kao što su pokazali eksperimenti Gustava Fernera u devetnaestom veku. Međutim, ovi posmatrači  ne mogu precizno da objasne zašto je to tako, ali mogu biti navedeni da vide da rastojanja imeđu bilo kojih odgovarajućih tačaka na paralelnim linijama zadovoljavaju uslov jednakosti. Projektanti japanskih vrtova izbegavaju prave linije i paralele. Rastojanja koja primenjuju u samim prirodnim predmetima i između njih nisu međusobni sadržatelji. Oblici nisu geometrijski pravilni. No, ostaje čvrst utisak potpune kontrole, potpune zakonitosti. Sve je, za sebe, podvrgnuto svom obliku i čvrsto postavljeno na svoje mesto – nužnošću celokupnog rada.)

Kada je Abi Varburg 1924. godine otpušten s klinike, saznao je da je Saksl, u dogovoru sa porodicom Varburg, biblioteku konačno pretvorio u ranije planirani istraživački centar. Ta promena, ma koliko očekivana, mučila ga je i izazivala osećanje obezvređenja ličnosti, ali je ipak izostalo oštro trpljenje, koje povređuje i povređuje … Jedno od pisama iz tog perioda, potpisao je sa „Povratak Varburga“. Evo zašto: novonastala situacija ga je isto tako, paradoksalno, ispunjavala „skoro zadivljujućom energijom, svojstvenom poznatom egzaltacijom“, pa je, pod izmenjenim okolnostima, iznova prionuo na posao, u hramu omiljenih knjiga.

Svakom posetiocu, koji bi se obreo u Varburgovoj biblioteci, postepeno je bivalo jasno da je od samog začetka njegova kreacija vizuelne prirode. Oblik polica, asocijativni niz naslova na njima, kao i slike i fotografije razasute po svim sobama, svedočili su o njegovoj zaokupljenosti fizičkom prezentacijom ideja i simbola. Pitanja, koja je postavljao, odnosila su se na vizuelne predstave: uz pomoć knjiga promišljao je te vizuelne predstave i u knjigama pronalazio izraze kako bi premostio tišinu između njih. Pamćenje, kjučna reč u Varburgovom rečniku, bezuslovno je značila – pamćenje slika.

Poduhvat, koji je Varburg započeo i nije ga dovršio, jer ga je nemoguće dovršiti, jeste stvaranje univerzalnog ikonografskog niza, nazvanog, rečeno je, Mnemozina, što je u osnovi obimna zbirka vizuelnih iskaza, koja mapira mrežu puteva – a ovaj učenjak ih je sledio i povezao na povremeno neshvatljive načine. No, kako izložiti ovo, iako nedovršeno delo? Grandiozni događaji, i to je već rečeno, kao i grandiozne epohe pretpostavljaju nerazumevanje, ali nerazumevanje se može primeniti – i mora. Kada asocijacije blede, nužno je apostrofirati jedan lukav vid akumulacije, koja je opet samo algoritam algoritama asocijativnih funkcija.

(Pejzaž niske određenosti pruža mogućnost za bekstvo od sveobuhvatnog reda. On smanjuje meru podređenosti i nudi, umesto toga, anarhičnu slobodu spontanog, nezahtevnog, nezavisnog. Visoko određena iracionalnost japanskog vrta, opet, nudi najviši sveopšti red u koji čovek može da se uklopi time što ga oseća i što ga dozvoljava. Ali, ovo oživljavanje reda ne zasniva se na intuitivnom prepoznavanju merljivih odnosa. Pravila i kvalifikacije mogu da se primene, no bave se samo ravnotežom, strukturnim sličnostima itd, a ne tačnim merenjem. Važno je zapamtiti, ipak, da se ovaj iracionalni red uzdiže do povremenih vrhunaca istinske racionalnosti kao što su kameni fenjer, most i zgrada. Ti predmeti, za koje je jasno da ih je napravila ljudska ruka, ne izražavaju nadmoć čoveka nad prirodom. Oni ne izgledaju kao da se suprotstavljaju prirodi ili da joj nameću svoj karakter. Naprotiv, racionalnost se nudi kao krajnji izdanak neopipljivog reda, otvorena potvrda onog što oko posvuda vidi, a nije sposobno da ga dokaže. Znaci racionalnosti smiruju čoveka, ali mu ne kazuju da je on gospodar, kao što to čini francuski vrt. Visoko racionalni vrtni sklop u francuskoj tradiciji obznanjuje trijumf čoveka nad prirodom, kojoj je nametnuta vrsta reda, prirodom koja je podvrgnuta kvantitativnim pravilima i klasifikacijama. Najzgodnije je rezimirati karakter navedena tri arhetipa upoređivanjem njihovih različitih stavova prema čovekovim staništima – vrt niske određenosti skriva kuću, visoko određeni, iracionalni vrt vodi ka kući, a racionalninim vrtom kuća dominira.)

Rešenje je ponudio Saksl. Po Varburgovom povratku u Hamburg, ovaj ga je dočekao sa ogromnim drvenim pločama, nalik uspravnim pokretnim tablama – poput stranica neke košmarne knjige – preko kojih je bila razapeta crna jutana tkanina. Varburg je, elem, mogao čiodama da pričvrsti slike na platna i da ih, kad god poželi, bez napora skine te im promeni mesta. Najzad, budući da je, po želji, permutovao ploče i slike na njima, ove su postale fizička ilustracija strukture njegovih misli i, tako, njegove biblioteke, čemu je dodao i mnoštvo, reku skoro, napomena i komentara. „Ove slike i reči namenjene su onima što će doći posle mene, kako bi dosegli punoću spoznaje“, napisao je „ da bi tako prevazišli tragični sukob instnktivne magije i diskurzivne logike. Ovo je ispovest jednog /neizlečivog/ šizoidnog čoveka, odloložena u, izvesno je, budući arhiv izvesnih mentalnih iscelitelja, koji su već na putu…”Sakslove ploče – knjiga ili jednačina sa skoro beskonačnim brojem promenjivih, odnosno nepoznatih veličina – Varburgu su, kako svedoci tvrde, u izvesnoj meri, zamenile izgubljeni lični prostor, bile su privatni teren gde je psihičko zdravlje bilo irelevantna kategorija.

(Najjednostavnija vrsta reda postiže se primenom nekog zajedničkog svojstva na celokupan sklop. Travnjak, na primer, izažima red prosto iz svog opšteg ravnog oblika, zelene boje i lisnate teksture. Vodeno prostranstvo ili pošljunčen put takođe poseduju red na osnovu homogenosti. Međutim, tekstura ne zahteva strogu, recimo tako, izravnatost. Može se primetiti da livada prošarana divljim cvećem ili traka ukrašena nasumično izmešanim bojama imaju karakter teksture zato što o teksturi govorimo kada ne opažamo posebne odnose među pojedinačnim delovima, nego samo opštu sličnost čitave površine. Sa sve većom udaljenošću od posmatrača, skoro svaki pejzaž, kao na primer neki planinski predeo ili komad obrađenih njiva gledan iz aviona, ima tendenciju da se ostvari kao tekstura. Tekstura nastaje kada elementi sklopa izgledaju sasvim slični ili kada njihovi oblici i međusobni odnosi variraju tako nepravilno da se uzajamno poništavaju, umesto da ujedinjeni daju jasno određenu kompoziciju.)

(Negovano prirodno rastinje teži da stekne kompoziciono svojstvo i, zaista, skoro svaki predeo ili vrt, u svom opštem vidu, poseduje specifičnu teksturu vegetacije, koja ga odvaja od arhitektonske strukture kakvu je načinio čovek. Zavisno od ukusa epohe, trenda, arhitekta i projektant će naglašavati ovu razliku u teksturi, podarujući zgradama oblike i boje kontrastne u odnosu na one u prirodi; ili će izmirivati te razlike, bilo prilagođavanjem zgrada teksturi prirode /bršljanom obrasli zidovi, veštačke ruševine/, ili, obratno, namećući vrtovima arhitektonsku geometriju.

Tekstura nije nesređena, pošto nered, prema mnogim definicijama, jeste sudar nekoordinisanih tipova reda. No, tekstura je ipak lišena reda, bar u odnosu na unutrašnje odnose sklopa. Nizak nivo ovog tipika strukture ne pridodaje nikakve razlike, individualne razlike, svojim sastavnim delovima. Ako je jedno mesto isto kao i naredno, prolaznik nije pozvan da identifikuje ili razlikuje bilo koji deo prostora, niti pak njegova lokacija ili kretanje određuju dati sklop. Stoga, jedan homogen red indukuje nespecifično raspoloženje, a ne neku artikulisanu reakciju – slučajno, a ne usmereno ciljanje. Njegova bezgraničnost dozvoljava zanos, uzlet primitivnog doživljaja slobode, osećanje otvorenihprostora.)

Abi Varburg je preminuo 1929. godine, u četrdeset trećoj godini života. Tri godine kasnije, u Nemačkoj je objavljeno nekoliko knjiga njegovih izabranih dela, što će do danas ostati i posledenje objavljene u naučnikovoj domovini. Zato ponavljamo: fragmentarno i čudvišno širokog spektra, njegovo pisano stvaralaštvo jeste još jedna perspektiva biblioteke, još jedna reprezentacija zamršenih puteva njegovih misli, još jedna topografska karta tog izuzetnog uma. Varburg, sam sobom biblioteka, čeznuo je da intuitivnim putem odredi zakone nauke. Želeo je da veruje da su „strahote umetnosti“ transverzala do razumevanja odnosa uzroka i posledice bez uslovljenosti bilo čime. No, opet se, po ko zna koji put, vraćao postulatu da je pamćenje žudnja, a žudnja znanje.

Obrti su neizbežni, poput smrti, poput biblioteke. Otud možda, između ostalih, i ovakav zapis u jednoj Varburgovoj sveščici: „Umetničko delo je preteći objekt, koji se približava posmatraču“. I još: „Biblioteku pretvoriti u prostor gde pretnja neće biti zauzdana, eto cilja!“ To se, smatrao je, ne bi moglo učiniti „bez nekakve eksplozije, samouništenja ili sveopšteg uništenja …“

(Aristotel, Metafizika III, 5 : „I naši prethodenici i savremenici su zanemarili teškoću, koja nije ni od koje manja: da li su načela propadljivih i nepropadljivih stvari ista ili različita? Ako su ista, kako su onda jedne propadljive a druge nepropadljive, i usled kog uzroka? Sledbenici Hesioda i svi oni koji o bogovima raspredaju, pazili su samo na ono što je za njih same uverljivo, a nas su prezreli /smatraju naime da su načela bogovi ili potiču od bogova, te tvrde da sve ono što nije okusilo ambroziju i nektar jeste smrtno – očito je da izgovaraju te reči kao razumnjive za njih, ali iznad naše moći razumevanja pričaju o samom uzimanju ovih uzroka …“)

Kada je Hitler zauzeo mesto kancelara Rajha, 1933. godine, Varburgova biblioteka, zajedno sa zaposlenim službenicima, preseljena je u Englesku. Šest stotina sanduka s knjigama, kao sav nameštaj i prateća oprema, otplovili su brodom. Vizuelišite mnoštvo barki, na mesečinom razdrobljenoj, ustalasanoj pučini, kako plutaju natovarene decenijama sakupljanim knjigama, tim nedovršenim portretom vlasnika, koji je odavno zalutao, koga više nema nego ima. Nije li to doslućeno poništavanje: biblioteka na putu da bude presložena u nekoj dalekoj zemlji? Elem, knjige su smeštene u jednu polovnu zgradu u Melburnu. Tri godine kasnije, Univerzitet u Londonu pristao je da preuzme zbirku, ali ne i da sačini ovalne police niti da poređa knjige prema Varburgovom originalnom asocijativnom nizu. Varburgov institut je 28. novembra 1944. godine postao deo Londonskog Univerziteta, u sklopu kojeg i danas funkcioniše. Pedeset i jednu godinu kasnije sagrađena je kopija Varburgove kuće u Hamburgu, na mestu gde se nalazio njegov stari dom /Hajviglštrase/, a pokušano je da se, prema originalnim fotografijama, reprodukuje raspored polica i izložba jednog dela kolekcije slika, tako da oni, koji posete kuću, na časak osete kako Varburgov um i dalje stražari, „okružen svojim nezaboravnim mobilnim policama ispunjenim poslušnim, vernim knjigama“.

(U Ringelovim postavkama posebno je interesantan koncept psihičkog suženja, odnosno „progrestivnog stešnjenja“, za koji je karakteristično: napuštanje životnih vrednosti, potreba za zaštitom i osećaj beznadežnosti, afirmacija ranije utvrđenih promašenih uzoraka ponašanja i kruti tok apercepcija i asocijacija na koloseku žalosti i bojazni – jer on definitivno odbacuje mogućnost „dobrovoljnog samouništenja“.  Ringelovim stavovima je veoma blizak Šnajdmenov (1977) koncept „konstrukcije intelektualnog fokusa“, koga prati „preturbacija“ (analogna Ringelovoj „psihičkoj anesteziji“),odnosno specifični psihološki debalans, koji uzrokuje konfuzne i iracionalne aktivnosti. No, naposletku, poslednje reči samrtnika su te koje se najduže pamte ili pak bivaju zapisane. Postoje oni, koji su čitav život preležali na odru, izgovarajući neprestano „poslednje reči“- stotine i stotine tomova!)

Working on a dream

Istoriografska metafikcija, po definiciji, baca sumnju na svaku mogućnost čvrste garancije značenja, koliko god ona bila smeštena u diskursu. Biće da nije reč o nekom autonomnom sistemu, već o svojevrsnom sistemskom pluralizmu, koji proizvodi smisao prošlosti. I istorija i metafikcija i čista fikcija konstituišu se kao žanrovi, kompilacije nekakvih slučajno tekstualizovanih ostataka, koji dopunjavaju-popunjavaju aporije stvarnosti. Koje stvarnosti? One koja, elem-belem, ostaje potpuna, sa sopstvenom sadržinom.

(Vid narativne konfiguracije, kakva se sahranjuje u potencionalnu sadašnjost, ostaje ista, što je i ovako i onako sporedno. Nestala je jedna čitava perspektiva iz koje su sagledavani referentni sistemi, na koje se postmodernistčka kulturna inicijativa oslanjala, upravo onoliko kolko ih je, najzad, dovodila u pitanje. Prepisati i oštro potpisati – eto koda.)

Decentrirana perspektiva iz koje se uspostavlja novi sistem Fukoove različitosti, individualnosti, autentičnosti, specifičnosti, aporija, pukotina i nerečenog, svakako određuje svoja uporišta unutar centra na koji se oslanja. Kao što se Abi Varburg jednom zapitao, kako to struktura misli sebe samu svojim de-centrirajućim kretanjem untar centra? Da li je sve narativ?  Iz kojih delotvornih pripovednih kretanja sve ovo proističe?

Dust my broom

       (…

…)

Prostor u koji se odlaže trag, fikcija, nije zainteresovan za onoga ko trag odlaže. Jezik se izmeće u ideološki šifriranu utopiju, tragediju. To nije deridijanska igra gradnje i razgradnje kada se opet polazi od početka.

(…

…)

Završnice u hermeneutičkom kretanju teksta, najzad u kretanju kroz sam tekst, nema …

Tarja Turunen

Život je naposletku, a možda ponajpre, uvek tu, kao ona dimenzija koja odlaže smisao, odnosno njegovu konačnu iscrpljenost, dok ga forma, u sebi kroz sebe, uvek vešto i podmuklo skriva, upravo da bi pošli u potragu za njom. Moguće je, tek, prepisati jedinstvenu kolektivnu priču, jer univerzalna priča mora biti prepisana. Tek onda ćemo shvatiti čija je zaista. Otuda zagrade, blanko stranice, Rikerov narativni identitet subjekta, Sloterdajkova konkurencija ideoloških svesti, Džejmsonova logika poznog kapitalizma, Deridine samomisleće konstrukcije, Fukoove apokaliptične aporije, i ostale, raznovrsne, lake koještarije, sve do donjeg prostora tekstovno nerečenog, Lakanovog realnog i Altiserovog odsutnog uzroka, te Blohovog sada i nikada.

za P.U.L.S.E Bojan Bošković

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

Prethodni nastavak

  Bojan Bošković, kultura, Priče, Priče, poezija, putopisi, Psihologija, putopisi, Sociologija, Umetnost