Ljubavno pismo albumu „Blue“

„Nisam mogla da izađem pred ljude a da se ne rasplačem“, kaže Džoni Mičel o periodu kada je napisala Blue, njen najpoznatiji album koji je izašao 22. juna pre 50 godina. Kao svaka književnica u pokušaju znam Blue napamet, mada ga volim samo 20 od tih 50 godina. Nikada nisam bila u Kaliforniji, nisam živela tokom seksualne revolucije i ne znam koliko je bolno dati dete na usvajanje. Ali taj album me je pratio od detinjstva do odraslog doba, sve dok se nisam poistovetila sa njim.

U svom eseju o Džoni Mičel, Megan Daum piše o neuporedivom statusu ovog albuma: „Fraza ‘Džoni i ja’ napisana je milionima puta u devojačkim dnevnicima, onim sveskama sa laticama cveća rasutim duž stranica… Mnoge žene rođene u drugoj polovini 20. veka svaki svoj životni događaj vezuju za prigodnu pesmu Džoni Mičel“.

I ja im pripadam. Prvi put sam čula The last time I saw Richard, poslednju pesmu sa albuma, kada sam je nelegalno skinula sa Napstera na kompjuteru mog oca (izvinjavam se Džoni – mada sam zbog toga posle kupila ceo album). Tih dana je skidanje jedne pesme sa interneta trajalo više od sat vremena, pa ako je to bila pesma koju nikad niste čuli, imali ste vremena da se pomolite da će biti vredna truda. Odabrala sam baš nju zato što se moj tadašnji dečko zvao Ričard. Tražila sam nešto utučeno i romantično, što odgovara stanju 14-ogodišnjakinje s kojom je dečko upravo raskinuo preko MSN mesindžera. Nisam dobila ono što sam tražila, već delo takve emotivne složenosti da je jedva našlo mesta u mom mladom srcu. „Ričard se oženio umetničkom klizačicom, kupio joj mašinu za sudove i aparat za filter kafu…“ Ličilo je na roman. A tek njen visoki, jodlujući glas. Ta pesma nije govorila ništa o mom životu.

Tada sam dobila važnu lekciju o tome da mogućnost poistovećivanja ne mora biti odlika velikog umetničkog dela. Genijalnost albuma Blue, bar za mene, leži u njegovoj subjektivnosti i specifičnosti. Kako Daum primećuje, savet Krisa Kristofersona Džoni da „sačuva nešto i za sebe“ stalno se pominje u anegdotama o ovom albumu, ali to i nije naročito zanimljiv komentar. Čak i kod tako ispovednog dela kao što je Blue jasno je da je umetnica prenela svoje emocije u nešto izvan sebe. Takođe, nastavlja Daum, nikad nismo saznali Džonin odgovor na Krisovu opasku.

Emotivni intenzitet ove ploče deo je njene privlačnosti, što potiskuje činjenicu da ste slušajući taj album u prisustvu velike muzičarke (veće od Boba Dilana i ravne njemu po pesničkom izrazu). Ali to se često događa ženama u umetnosti. Sve je provalilo iz nje: prosto je krvarila po papiru, platnu ili u mikrofon. Skloni smo da zanemarimo genijalnost potrebnu da se prenese takva silina emocija.

Mnoge upravo odbija emotivni intenzitet albuma Blue – a naročito njegova ženstvenost. Istovremeno je jako voljen, ali se i olako odbacuje. Možda ga nikad niste zavoleli ili ste se kao Zejdi Smit aktivno opirali sve dok vas jednog dana nije zgrabio – u njenom slučaju kad joj je bilo 33: „Kad se setim te posvećenosti preziru prema Džoni Mičel… zaista ne razumem sebe… kako je moguće tako potpuno mrzeti nešto, a onda ga zavoleti tako nerazumno?“ Ovih dana, piše Smit, album je dovodi do suza. Oseća se „obamrlo od poroznosti“ baš kao i Džoni dok ga je snimala (poredila je sebe sa celofanskim omotom paklice cigareta).

U svom tekstu Smit istražuje kako je tokom godina hvatala ritam sa pesmama na ovom albumu. U njenom slučaju bio je to nagli prelaz između ekstrema, ali čak i nama koji smo odmah voleli Blue bile su potrebne godine za dublja usaglašavanja. Hoću da kažem da sam počela još više da ga volim, ali bez stida, otvoreno. U ranoj mladosti mislite da nema većeg prestupa od iskrenosti. Do kasnih 20-ih uglavnom vas više nije briga. Niti mi je važno, kao što mi je možda nekad bilo, šta muškarci misle o mojoj ljubavi prema Džoni (sem toga, najbolji muškarci su takođe odrasli uz nju i poštuju njen talenat). Sada me diraju drugi stihovi. Pogađa me Little Green, dok razmišljam o tome šta znači biti majka (ili ne biti).

Možda je to svojstvo velike umetnosti: ne samo da se uz nju raste, u nju se urasta. Njena značenja se menjaju i preokreću. Nedavno sam opet preslušala Blue s mamom, pa smo usput komentarisale nagli emotivni zaokret koji Džoni pravi u pesmi The last time I saw Richard kada kaže: „Ugasiću tu prokletu sveću / ne želim da niko sedne za moj sto / nemam šta da kažem“. To zvuči tako gorko. „Ona tu progovara iz njegovog ugla“, rekla je mama. Odjednom mi se učinilo da pesmu čujem prvi put.

Ne mogu da se pravim da prema albumu Blue osećam isto što i Daum ili Smit. Meni se te pesme ne obraćaju na isti način kao pesnikinji Ejmi Kej, koja je u Granti savršeno opisala život bez ljubavi. „Dugo sam mislila da me je ovom pločom Džoni učila o ljubavi, zaljubljenosti i gubitku“, kaže ona. „Sada mislim da me je više naučila o čežnji. O jazu između onoga što želiš i što imaš, između onoga što želiš i što si želela“. Ipak, delim zajedništvo sa tim ženama koje vole isto što i ja, tako duboko, na bezbroj načina. To je pravi smisao tog poklona.

Rhiannon Lucy Cosslett, The Guardian, 22.06.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 10.07.2021.

  blue, Džoni Mičel, Muzika, Peščanik