Кроз причу о безвременој љубави два вампира у филму „Једино љубавници остају живи”, амерички независни редитељ Џим Џармуш стао је лицем у лице са човечанством и понудио гледаоцима могућност за размишљање о људској егзистенцији кроз читаву цивилизацију.

Са овим филмом отворен је 54. Солунски фестивал, а током (свега) дводневног боравка на њему, од легендарног Џармуша могло се много тога чути, па и то да је његов вампирски филм „резонантна метафора”, да није реч о хорору већ о „љубавној причи између два изузетна појединца који, с обзиром на њихове необичне околности, имају огроман преглед људске историје и природе, укључујући ту и изузетна научна достигнућа, али и трагичне и бруталне неуспехе човечанства”.

И како то бива код Џармуша, и овај његов филм је ослобођен традиционалних наративних кодова и све врца од слободног филмског кретања и лиричног ритма. Два вечна бића, два вампира, Адам (Том Хидлестон) и Ева (Тилда Свинтон) у љубави су вековима и на пад људског рода гледају са меланхолијом. Они су заправо метафора садашњег стања људског живота, крхки су, рањиви баш као и природа око њих, као градови Тангер и Детроит у којима живе, тајанствени и магични, депресивни, али и даље увек надахнути добром музиком и квалитетном књигом. Музика је и у овом Џармушовом филму важан лик. На зидовима Адамове куће једна уз другу су фотографије најславнијих светских научника, писаца, музичара, уметника. Међу њима и Николе Тесле, Нила Јанга, Вилијама Блејка.

– Намера ми је била да подигнем свест о овим великим људима, у нади да ћу инспирисати гледаоце мог филма да сазнају нешто више о њима. Никада и ни у којем случају, не може се прескочити Никола Тесла! Он је био човек велике визије, чије су идеје о светском миру и слободној и бесплатној енергији биле дискредитоване и уништене од стране корумпираних и похлепних корпорација. Оне су биле те које су инсистирале да се Тесла има сматрати чудаком. Оне су заслужне што је Тесла умро у беди, остављен и заборављен. И покраден! Јер, многе његове идеје, пројекте, изуме други су почели да приписују себи. Никола Тесла је један од највећих генија које је човечанство икада родило и отуда тај мој мали омаж њему у овом филму, каже Џармуш.

Његов филм „Само љубавници остају живи” може се дефинисати и као својеврсна временска капсула у коју је Џармуш похранио део цивилизацијских, културолошких и уметничких врдности, како би их сачувао од заборава. Овакаву карактеризацију филма, каже Џармуш у овом разговору за „Политику”, доживљава као комплимент и додаје да није реч о унапред смишљеној намери.

– Било би преамбициозно од мене да сам то тако унапред смислио. Једноставно, постоје у овом филму многе референце на научнике и уметнике који су мени важни, а ако то касније неком у Канзасу или Литванији такође постане важно, онда је филм испунио свој циљ. Ја само покушавам да подигнем и сопствену и свест других, да људска цивилизација не почива само на деструкцији, разарањима и трећеразредним бесмислицама којима нас свакодневно бомбардују и са великих и са малих екрана, већ и на стваралаштву, креацији, па и машти, каже Џармуш.

Људска машта је једна од најлеших ствари које имамо, она је и велика интелектуална стимулација, „живот на земљи, небо, свемир и шта ћеш више”, каже још Џим Џармуш који на питање да ли и уметност и његови филмови могу да буду бесмртни попут његових филмских јунака, одговара истинитом анегдотом:

– Када су на Канском фестивалу мога финског друга Акија Каурисмакија питали да перцепира своје место у филмској историји, он је одговорио: „Не брините, историја ће све прекрити велом и ја бих волео то да видим”.

О својој независној позицији на којој истрајно истрајава већ више деценија, Џармуш каже: „Кроз историју уметности формиран је културни естаблишмент и културна маргина. Не видим себе у мејнстриму (главна струја), тако да сам дефинитивно негде на маргинама”. Срећан је, тврди, што свуда около „расту баште нових филмских стваралаца, чији су филмови поезија која настаје и у времену кризе као најбољи доказ да лепота форме није постигнута са гомилом новца”.

Када почиње да размишља о новом филму, шта му прво долази у свест – звук или слика, питам га имајући у виду да су ове две ствари код њега важније од саме нарације, а Џармуш одговара: „Прво долазе неки знакови, нека места, свет који се створио ту. Слика и звук су за мене готово иста ствар, јер они чине атмосферу. Уосталом, филм је најближи музици јер је кретање у времену и унутрашњем ритму. У сваком случају се трудим да музику и филм упознам једно с другим веома брзо”.

Dubravka Lakić

Politika online

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Džim Džarmuš, Film