Metanarativ u savremenoj strip kulturi

Metanarativ u savremenoj strip kulturi

…sa posebnim osvrtom na njegovu primenu u strip serijalu “Stripaši“

Kratak uvod i pojašnjenje osnovnih pojmova

Pojam “metanarativ” je prvi put u praksu uveo postmodernista Žan-Fransoa Liotar 1979. godine, mada je ta metodologija već postojala sredinom 20. veka.

Naziv potiče od grčke reči “meta”, što se može prevesti kao “ono što dolazi posle”, a reč “narrative” u principu označava neku logički povezanu priču.

U stvarnoj terminologiji metanarativa, reč “meta” doslovno znači “o”, dakle u pitanju je priča o samoj priči.

Da ne ulazimo u filozofsko objašnjenje ovog, za običnog čitaoca prilično nejasnog pojma, koji jednim velikim narativom teži da obuhvati sve male narative i poveže ih u jedan kulturno-univerzalni, pomalo aistorijski šablon, čime bi se omogučilo napuštanje tvorevina modernizma, a sve u funkciji jedinstvenog i sveobuhvatnog globalnog razumevanja.

To uostalom i nije tema ovoga članka…

Metanarativ u književnosti i filmu

Ovaj veoma zahvalan oblik pripovedanja je brzo našao primenu u književnosti i filmu.

Da bi se priča mogla nazvati “meta-pričom”, obično mora da sadrži neke od sledećih elementa:

Priča se nalazi u priči ili je u pitanju priča o priči.
Priča je o samom piscu ili o nekome ko čita tu priču.
Karakteri su svesni da su akteri u priči.
Fiktivni čitaoci komentarima preko fusnota ili u tekstu komentarišu samu priču.

Mada se nekada smatralo da svaki dokumentarni film ima u sebi elemente metanaracije, prave začetke ovog načina umetničkog izražavanja u kinematografiji, ipak nalazimo tek u filmu “Građanin Kejn”, gde u jednoj sceni kamera snimatelja biva uhvaćena izmedju dva ogledala.

Često u vezi sa “komedijom apsurda” i korišćenjem raznih filmskih metoda, metanaracija u filmovima Vudi Alena, a posebno u serijalu filmova “Monti Pajton” dostiže svoj vrhunac, na momente čak biva i preterana, tako da je povremeno na samoj granici da obesmisli i filmsko ostvarenje.

Metanarativ u grafičkim novelama i stripu

U stripu, kao najbližem srodniku filma, metanaracija se pronalazi u klasičnom remek-delu “Nadzirači”, tvorca Alana Mura, grafičkoj noveli koja funkcioniše na više nivoa odjednom. U njoj jedan od potpuno nebitnih likova kroz ceo serijal čita strip, uz detaljan prikaz njegovog sadržaja.

Poznati primer metanarativa u stripu je i grafička novela Hiksvil, gde pronalazimo čak više nivoa ugnježdenih matanaracija.

Sa pojavom modernih internet platformi dolazi do porasta popularnosti kratkih stripova, koji se rade po uzoru na nekadašnje kaišne novinske stripove i brzo pronalaze svoj put do čitalaca, metanaracija u stripu ulazi u svoje novo zlatno doba.

Ne samo da je na taj način stripom, moguće ispratiti mnoge tekuće dogadjaje vezane za stripsku scenu, već je omogućena gotovo trenutna dostupnost širokoj publici, dok je obradjena tema još uvek aktuelna.

Cela priča još više dobija na važnosti zbog velike interaktivnosti u oba smera, direktnim obraćanjem čitaocima (kao nekad pozorišnoj publici) i dobijanjem trenutne povratne informacije kroz komentare, koji na taj način postaju sastavni deo same “meta-priče”. Time se stvara privid medjusobne povezanosti priče i publike u oba smera, u jednom vrlo funkcionalnom interaktivnom svetu, što se pre samo par desetina godina nije moglo ni zamisliti.

Metanarativ u strip serijalu “Stripaši”

Strip serijal “Stripaši” je osmišljen kao fanzin (neprofitno izdanje fanova i za fanove) početkom 2023. godine i svoj rad je par meseci kasnije započeo na istoimenoj FB i Instagram stranici.

Sve je kao što to obično i biva, nastalo sasvim slučajno, jedne dosadne zimske predvečeri u hotelu na planini, kako uostalom i nastaju sve dobre ideje.

Zamisao je bila krajnje jednostavna, bar je tako u početku izgledalo…

Stvoriti “strip o stripu u stripu”, sa pojavljivanjem samih autora u glavnim ili “kameo” ulogama, u kome se takodje pojavljuju čitaoci, izdavači i distributeri, a kojim će se pratiti mnogi dogadjaji vezani za strip, uz obavezno prisustvo raznih strip junaka koji su tesno isprepleteni sa svime gore navedenim.

I naravno uvek ubaciti i “Stripaše” u “Stripaše”, kadgod je to izvodljivo!

Sve to uz trenutnu interakciju preko društvenih mreža i stvaranjem velike žurke, koja će se svake godine završiti štampanim izdanjem.

Tako je počelo stvaranje jednog novog, alternativnog metaverzuma “Stripaša”, u kome je sve moguće i gde sve ima smisla.

Baš lako, zar ne?

Možda sve to i nije baš odmah bila ideja, ali je krenulo polako i spontano, stripom koji treba tek da se iscrta u prvoj epizodi “Stripaša”, u samim “Stripašima”!!

Zatim se sve odvijalo samo od sebe, bez nekog velikog uticaja aktera na dalja dešavanja. Ispratili smo u “Stripašima” otvaranje nove striparnice u Somboru, a strip o tom dogadjaju se našao kod scenariste, koji se kao nekim čudom zatekao u svom vlastitom stripu.

Ubrzo je usledio i susret autora sa čitaocem, opisan je istiniti događaj, a scenarista je dobrovoljno upotpunio kadar u kome se pojavljuje i čitalac, inače poznati kolekcionar stripova.

Probali smo da razbijemo i neke stereotipe, uvodjenjem u priču lepe i mlade kolekcionarke, u jednoj mirnoj epizodi o jednom sasvim običnom danu, jedne poznate striparnice. Za dotičnu gospodjicu je većina publike verovala da je izmišljeni lik, sve dok nešto kasnije u serijalu, opet nije posetila istu striparnicu.

Stvari su zatim krenule da se zahuhtavaju kao na filmskom platnu, sa svim neprilikama i opasnostima koje u svom dinamičnom životu mora da istrpi jedan tipičan stripofil.

Stigao je i pravedni Brus Vejn, uvek spreman da pomogne. On pokušava da izvuče iz krize neprofitabilni domaći strip, ali ga sprečavaju saobračajna pravila, koja su ipak obavezna za sve gradjane.

Poznati junak iz stripova je posetio usnilog knjižara sa Novog Beograda i izvukao deblji kraj u medjusobnoj pogodbi, dok pravedni kostimirani moćnik opet rešava naše lokalno-distributivne probleme, supruga poznatog crtača i kolekcionara stripova služi goste utegnuta u kostim super-junakinje.

Svoju ulogu dobro igra i stripo-zavisnik Drakula, on sakuplja izdanja regionalnog izdavača, naravno o samom sebi i pritom kao večina kolekcionara zapostavlja svoje supruge.

A zatim je stari strip junak, koga u ova nemilosrdna tržištna vremena više nema ko da crta, došao u uzaludnu noćnu posetu premorenom crtaču stripova.

Sledili su stripovi radjeni “asocijativnom” i “redimejd” metodom, na kojima bi nam i sam Marsel Dišan pozavideo. Pa smo u stripu ishitreno uvezli i pravog serijskog ubicu iz komšiluka, zatim satanizovali nedužnog mačka Boću, prikazavši ga kao Godzilu, dok uništava retko, veoma skupo i rasprodato izdanje. Pravi šok za mnoge čitaoce!!

I dok spas naše nemarom uništene planete, beznadežno čovečanstvo traži u stripu, “Stripaši” nedužno i “mekgafinski” proleću, ne obazirući se na probleme napaćenog ljudskoga roda.

Zatim je usledila majstorski iscrtana, angažovana minijatura, zasnovana na komediji apsurda, u kojoj akteri dostižu svoj glumački vrhunac, dok apsurdom zatečena publika ne zna da li da plače ili da se smeje!!

Velika igranka u multiverzumu “Stripaša” i dalje traje, verovatno se nikada neće ni završiti. U njoj svi zatečeni akteri, bili oni stvarni ili izmišljeni, učestvuju svesno ili nesvesno, dobrovoljno ili prinudno. Jer svi smo mi samo deo jednog velikog “GRAND-NARATIVA”, nastalog kao odgovor na modernizam sredinom prošlog veka, koji uporno pokušava da nas smesti u neki svoj globalni šablon.

Metanarativ u magazinu “P.U.L.S.E”