Михаел Ханеке – лични страх на филму

Bolna drama o ljubavi ostarelog bračnog para koji se suočava sa smrću, dirnula je publiku i kritiku 65.  kanskog festivala, pa niko nije bio iznenađen kada je Mihael Haneke (ponovo) nagrađen “Zlatnom palmom” za film “Ljubav”. Ovo je veliki trijumf austrijskog reditelja, kome je pre samo tri godine na istoj sceni uručeno ovo isto priznanje za film “Bela traka”.

[youtube]V89p9384fZs[/youtube]

Kada se prvi put pojavio u Kanu, 1997. sa “Smešnim igrama”, Haneke nije osvojio nijednu nagradu, ali je svaki njegov sledeći dolazak bio veoma uspešan. Ljubavna drama “Profesorica klavira” ovenčana je na kanskoj premijeri 2001. sa tri značajna priznanja, a četiri godine kasnije za film “Skriveno” proglašen je za najboljeg reditelja.

Prvu “Zlatnu palmu” Haneke je dobio 2009. za maestralnu dramu “Bela traka” o nasilju, autoritativnom režimu i kažnjavanju mladih, događajima koji kao da su nagovestili dane fašizma koji će uslediti. mada je “Bela traka” opšteprihvaćena kao priča o nemačkom putu u nacizam, Haneke tvrdi da je njegova namera bila da kritikuje nacionalizam i fanatizam bilo gde u svetu.

Primajući pre dve večeri drugu “Palmu”, reditelj se sa pozornice zahvalio svojim glumcima, Emanueli Riva i Žan-Luju Trentinjanu. Filmski znalci apostrofiraju Hanekeov poseban odnos sa glumcima od kojih uvek izvlači maksimum.Uloge koje su u njegovim delima ostvarili Izabel Iper, Danijel Otej, Ani Žirardo i Žilijet Binoš procenjuju se kao njihove životne. Sličan “tretman” ima i Žan-Luj Trentinjan. Mada je iza njega na desetine sjajnih ostvarenja, kritičari pišu da je 82-godišnja zvezda francuskog filma u “Ljubavi” stigla na vrhunac svog glumačkog puta.

Haneke uglavnom mračnu stranu društva , prikazuje nasilje, otuđenost i usamljenost pojedinaca smrt i starenje. Takva je i “Ljubav”

-Srećan sam što mogu da pravim filmove, pa mi nije potreban psihijatar. Sve svoje strahove izeebnje oslobađam kroz rad, to je velika privilegija umetnika – kaže Haneke.

Snimao je na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku, a glavni junaci u većini njegovih filmova, pa i ovog poslednjeg zovu se isto – Ana i Žorž Loren!

U istoriji svetske kinematografije ostale su i njegove reči: “Film čine 24 laži u sekundi” što je obrnuta izreka Žan-Lik Godara:”Bioskop je istina, 24 slike u sekundi.”

Večernje Novosti

Дивна прича, а без срећног краја

Са  филмом „Љубав”,  десетим који је до сада представио у Кану (шест у конкуренцији), вишеструки кански лауреат („Златна палма” за филм „Бела трака”), аустријски филмски и позоришни редитељ, писац, филозоф и професор Михаел Ханеке (Минхен, 1942), дефинитивно се етаблирао као један од најзначајнијих европских аутора свих времена. У филму „Љубав”, једној од лепших емотивних прича на великом екрану, он даје велику посвету љубави и омаж животу који неумитно пролази, сликајући достојанство и емоције осамдесетогодишњег брачног пара…

Љубав која траје до позног доба као инспирација за филм?

Љубав укључује на хиљаде различитих ствари, а када сам нагласио једну од њих, смањио сам све остале. Нисам пошао са намером да снимим филм на одређену тему већ се све наметнуло једним јединим питањем а то је – како се носити са смрћу некога кога волите? То ме интересује, јер сам то доживео у својој породици. Зато сам почео да размишљам о томе и зато се догодио овај филм.

Учесник у овој вашој љубавној причи је остарели брачни пар, људи на крају живота о којима углавном имамо предрасуде, отписујемо их и сматрамо да је немогуће осећати љубав у том добу?

Тачно. Пуни смо предрасуда, неверице и сумњи када се помене брак или љубав која траје у дугогодишњем браку. Али, љубав постоји. Међусобна безусловна љубав такође. Видели сте у филму да моји јунаци држе и до свог достојанства и могуће је да и због тога њихова љубав тако дуго траје.

Њихово достојанство не посустаје ни у тренуцима унапред изгубљене битке са неумитним крајем живота?

Људи се увек боре да одрже своје достојанство, и што је ситуација тежа то су битке веће. То је наша судбина као људи, без обзира на старост. Сваки појединац је суочен с питањем колико су од сопственог достојанства спремни да се одрекну. Или, до које мере ће се борити против одрицања.

Одабрали сте изванредне глумце, праве глумачке легенде. Је ли било тешко вратити их поново пред камере? Да ли сте Жан-Луја Трентињана и Емануелу Рива имали у виду још у фази писања сценарија?

Увек сам се дивио Жан-Лују Трентињану и желео да радим са њим и он је био један од разлога што сам смислио филм о старијим особама. Писао сам сценарио имајући у виду и њега и Емануелу Рива коју сам гледао у филму који је на мене имао значајан утицај, у „Хирошима, љубави моја”. Маштао сам да је вратим на велико платно, да је спојим са Трентињаном и после дугих преговора и убеђивања у томе сам успео. Ту је и Изабел Ипер природан избор за улогу њихове ћерке. Њена старосна доб се изванредно уклапа, а може се рећи и да постоји блага физичка сличност са Емануелом Рива.

У филму указујете и на јаз генерација и промене вредности и концепта живљења?

Различите генерације развијају различите животне концепције у зависности од њиховог окружења. То је нешто што се дешава у свакој генерацији. Занимљива и тужна ствар о томе је да са сваком новом генерацијом настају тешкоће у комуникацији. То је стални извор потенцијалног сукоба и увек представља разлаз и одлазак. Старија генерација је увек та која је одбачена, јер се свет око ње мења до те мере да се са тим не може више носити. Наше друштво је постављено на такав начин да, ако постанете озбиљно хендикепирани а нисте милионер који може да приушти кућну негу, морате да напустите свој дом и околину на коју сте навикли и где се осећате сигурно што је ужасан процес и свачија ноћна мора. Сваког болесног старца кога чека вечни одлазак, а он би да последњи тренутак проведе достојанствено у свом дому.

Још једном сте одабрали да причи дате унапред заокружени наративни оквир?

То је ефикасан начин да се започне наративни лук, и у овом случају то је био очигледан избор.Са оваквом причом можете очекивати да филм неће имати срећан крај, јер не може. Зато није било потребно да се играм са неизвесношћу закључка. Када је смрт извесност од самог почетка, лажни наративни лук је непотребан.

У смислу простора „Љубав” је камерни филм, снимљен заиста у концепцијски функционалном и укусно уређеном стану или у студију?

После почетних сцена у Театру Шанзелизе и у аутобусу, све друго је снимљено у студију надомак Париза и било је веома тешко да се поставе врата, прозори, завесе које лелујају на ветру и да се све покаже на веродостојан начин. Ови људи су били професори музике, имају укус и укусно декорисан свој животни простор. Тај простор заправо веома личи на стан мојих родитеља. Концепт конзистентних боја је резултат реконструисане библиотеке и намештаја из педесетих година прошлог века у којима су моји јунаци били млади и када су се кућили, а ту су и савремени детаљи попут ДВД и ЦД плејера. У сваком случају, то је требало да изгледа тако као да се у том простору заиста живи, а то је једна од најтежих ствари коју смо морали да обавимо.

Много тога у вашем филму је баш као у стварном животу.

Реализам, стварност, сан и успомене обједињене су у овој причи неприметно. Неприметни су и симболи са којима увек имам проблем, јер морате бити опрезни када се бавите елементима са више значења. Гледаоце може завести њихова двосмисленост, што ми се већ неколико пута догађало у прошлости, када су неки од мојих филмова били тумачени на невероватне начине.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E