Milorad Mišković: Plameni vrh Kilimandžara, ogledalo baletske umetnosti

Balet, fizionomija igre u prostoru, scenografija i kostimografija su izlišni, čitava senzacija je u igraču, koji svojim pokretima prikazuje čistu emociju. Igrač bez potpore muzike i rekvizita, osvetljen je scenskim reflektorima. On sam, glavna je figura, ka njemu, sva pažnja je usmerena.

Stanovišta o baletu, balerinama i baletanima dijametralno su suprotna. Kreću se od snobovskog stajališta,  gde balet je centralna tačka elitističkih grupa, u kojima je glavna figura, koja sve to podstiče, majka iz ugledne i bogate porodice, koja decu, uglavnom kćerke, gura u tom pravcu, hoteći da od njih načini internacionalne zvezde. Uglavnom dobijaju samo pravilno držanje i neku senzualnu graciju produhovljenu, koja se očitava u elegantno-prefinjenim pokretima, koji nalikuju etikeciji sa kraljevskih dvorova. Zatim slede indeferentni predstavnici, za njih, balet je neistarženo-mistifikovano polje, te ga u širokom luku zaobilaze. A tu su i oni zagovornici, koji bacaju ljagu na ovaj oblik umetnosti. Oni se slepo drže stava da je balet tričava baljezgarija, elitističko- snobovski, visokokotiranih mama. Oni na balet gledaju kao na visoko budžetnu produkciju sa bledunjavim glumačkim establišmentom. Veoma mali broj u njemu istinski uživa.

Balet je igra izbrušena do savršenih granica prefinjenosti. Najraniji je oblik izražavanja umetnosti. Ritualni plesovi naših afričkih predaka, koji su eonima godina udaljeni od sadašnjosti, u osnovu su baleta poznatog nam današnjici. Plesovi šamana, koji nam dolaze sa plodnog tla Južne Amerike, takođe su deo razvijanja igre, čija je najsavršenija forma balet. Folkorno nasleđe čini tlo iz koga je iznikla najsavršenija forma igre. U slobodi pokreta oslobađa se esencija pozitivnih vibracija, radost vrca iz svih ćelija. To se sam život oglašava, jer život je igra bez granica. A igra je balet, tako da proizilazi da je balet život, prefinjenijih pokreta u kome je telo podvrgnuto kontroli, ono je pod vlasti ličnosti, karaktera, bića koje iz njega crpi snagu Titana, sveprožimajućeg bića iz svemira. U samom sedištu tog bića, nalazi se moć samokontrole, što je karakteristika duhovno zrele ličnosti. Moć ovladavanja telom, da samo sebe koristi, odricanje od materijalnih pobuda, hedonističkih poriva, radi službe u umetnosti. Samodisciplina kao jedini vid umetničkog doživljaja.

Igrač na sceni ne vapi za slavom i aplauzima, on drugima pruža osećaj zadovoljstva i u tome je njegova veličina. Jedino kad daje, on sebi i drugima, istovremeno pripada. Oduševljena i zadovoljna publika je ono što ga napaja, oni ga čine neustrašivim na pozorišnim ili životnim daskama. Ples pripada svima, on je element ujedinjena kroz sva vremena i sve generacije. U njemu su sloboda i pritajena strast nerazdvojivo povezani.

Tango koji nam dolazi iz Argentine, u svojoj osnovi predstavlja ispoljavanje strasti. Požuda naelektrisanih čestica bukti u međuprostoru između dva sparinga. Žena je ta koja bira svog partnera. Crvena ruža znak je pristajanja. Ta razgolićena strast bukti u vakuumu, ali ta pohotna energija pulsira sama za sebe, ne predaje se sparingu. Ta pohotna energija, poput plamena, bukti stvarajući pritajenu senzualno-eruptivnu energiju.

Čarlston dvadesetih godina dvadesetog veka, ples je oslobađajuće energije radosti nakon ratnim vihorom razorenog sveta. Ljudi željni osmeha prepustili su se vrcavim zvucima čarlstona. Žene su odbacile midere, skratile su dužinu suknje, to je bio prvi korak ka ženskoj emencipaciji. Energična nabijenost očitavala se u pokretima zaljubljenika u Čarlston. Vrcavost, lepršavost sinonimi su za taj razuzdani ples , koji je ponovo vratio osmehe na lica napaćenom narodu dvadesetih. Ćarlston znači, mir, ljubav i sloboda.

Na kraljevskim dvorovima i na njihovim mikro-improvizacijama, koje su se odvijale na balovima smeštenim u raskošne vile porodičnih gazdintava, ples je zauzimao centralnu, samoodrživu instituciju, oko koje su se svi okretali, ka kojoj su svi levitirali. Polka, mazurka, kadril i ostale forme tada poularnog plesa, danas bi padale u delokrug polamo kurtoazne izveštačenosti sa notom sačuvane individualnosti. U tom polaritetu simpatisanje plesnog partnera prikriveno je eruptivno. Očitava se u ukradenim pogledima i suptilnim drhtajima. Skoro pa neopaženi drhtaji koji potresaju plesne partnere, označavaju prećutno, al obostrano simpatisanje. Poseban senzacionalizam u datim društvenim uslovima bio je notes koji je posedovala svaka dama. Taj notes sa spiskom kavaljera, koji su međ prvima pohitali da potraže ruku mlade žene, predstavljao je instituciju sam za sebe. Notes,  kao merilo popularnosti. Ako se desi da neka dama ostane bez partnera, prijatelji bi se našli u ulozi ledolomca. Kad bi se devojka zadevojčila te balske svečanosti, bile su vrata prijema u društvo, inicijacija u svet odraslih, u svet nevinog očijukanja, ljubavi, koji su dalje vodili do braka. Ples je u osnovi života, kao i u samim temeljima osvajanja.

A igrač na sceni poseduje samo svoje telo, kao oblik umetnosti, Ono pokretima ispoljava umetnost. Bez olovke, bez kičice, sam sa svojim telom koje je provodnik umetničkog žara, koje bije u junačkim grudima. On se iz sekunda u sekund preobražava, transformiše, na svetlost dana ovlaploćujući uloge. Njegova umetnost odvija se u trenutku, u sadašnjosti. Umetnik ne obitava u prošlosti, njegov pogled uperen je ka budućnosti. Njegova dela zamrznuta su na celuloidnim trakama, te nalikuju filmovima bez nebrojenih scena ponavljanja. Umetničko delo ostaje pribeleženo u sećanju gledaoca, publike. Sećanje je varljivo i podložno je izmenama, ono što se ne može prenebegnuti je čisto oduševljenje gledaoca.

Članci u novinama nastali usled spektakularnog izvođenja umetnika, jesu još jedan izvor njegove potvrde, njegove     veličine. Oni jesu materijalizovani vid plesne umetnosti, izražene kroz pisanu reč. Baletsko izvođenje u ovom slučaju posmatra se kroz lični doživljaj pisca uvodnih članaka. Njegov doživlja postaje merodavan i predstavlja uhvaćeni trenutak, pribeležen na papiru, da ga čitaju i da tu veličinu dosegnu buduće generacije. Ujedno svi ti članci za baletskog prvaka predstavljaju izvor nostalgične melanholije, koja je direkto suprotna sa baletskom umetnošću, koja se odvija na sceni, u trenutku, zagledana ka budućnosti. I tu baš na sceni pojavljuje se jedno ime koje će pobrati ovacije internacionalne publike.

Jedan mladić, atleta slovenske lepote sa isijavajućom aurom grčkih bogova rođen je u Valjevu. Scenski reflektori su ga prizivali. Negde u njegovom bilu pulsirali su otkucaji glumca- ličnosti, koji će svoj život podrediti umetnosti. Njegovo ime je Milorad Mišković. Prve korake u svetu umetnosti napravio je u dečijem pozorištu „Roda“. Pasija njegova tamo ga je odvela, da bi nešto kasnije uzleteo do belosvetskih visina i postao mađunarodna baletska zvezda. Njegova porodica predstavlja prvi kontakt , koji je sa svetom ostario. Nežni otac, ambiciozna majka i brat, bili su poznati svet. Ali već tada spoznao je nijanse u osećajima, koji su svojstvenim umetnicima. Jedna podrhtavajuća nit tiho je jecala, ljubav njegovih roditelja nije baš najbolje funkcionisala. Umetnik zaranja u emotivne dubine, poznavaoc je nežnih titraja. On se kroz, u umetnosti oslobađa. Emotivno bilo je to koje umetnika porađa. Emotivni detektor pobuđuje umetnika da osluškuje svet osećaja, koji se nalazi iza fasade javnih doživljaja, peripetija i kroz umetnost ovlaploćuje prikupljene senzacije. Mišković je primećivao te sitne drhtaje, koji su drugima  izmicali.

Selidba za Beograd nije izmenila odnos između njegovih roditelja, jer ljubav je nedostajala. Njegova pasija za igrom uputila ga je kod legendarne balerine Nine Kirsanov, kod koje kreće na časove. Sa jugoslovenskom baletskom trupom odlazi na gostovanje u Francusku. Nakon predstave bio je rešen da u Parizu ostane. Dok je njegova trupa išečekivala povratak za Srbiju, Mišković se iskrao sa namerom da ostane u tom gradu svetlosti, u Parizu. Njegova ličnost bila je zasenjujuća. Našao se sam, bez prethodno ugovorenog predstavljanja i izvojevao audiciju bez muzike. On sam sa muzikom u sebi, koja je ovlaploćena kroz baletske pokrete. Verovao je u sebe i u svoje igru. Bila je to mantra njegovog uspeha. Vatrena priroda njegovog znaka porađala se u pokretima. Vrtoglavi uspeh koji je usledio samo je bila potvrda njegovog genija. Sarađivanje sa baletskim prvacima, bilo je nešto što se samo po sebi podrazumeva. Velika imena baletske umetnsoti utrkivala su se da izaberu Miškovića za svoga partnera. Postao je partner najpoznatijih zvezda francuskog baleta Ivet Šovre, Laset Darsonvil i Žanin Šara. Pariz, London, Njujork, zemlja Izlazećeg Sunca, Južna Amerika postali su njegova pozornica. Njegova umetnost pulsirala je u pokretu, u senzualnoj graciji njegove slovenske duše sa aplonskom lepotom.

Vrata francuskog  na pozorišta bili su otvorena , hol grandiozan najavljivao je šapućući  o izvanrednosti baletske umetnosti. U predvorju igre bilo je mirno, samo su odzvanjali zvuci mojoh potpetica, koračala sam tiho, nesvesno imitirajući pokrete baletskih virtuoza. Odškrinula sam vrata i na trenutak sam bila zaspeljena bistavom svetlošću. Bila je to eruptivna energija Milorada Miškovića. Ko omađijana posmatrala sam tu akumuliranu snagu, koja se kroz ples osobađa. Njegovi pokreti podržavaju elegantne poteze matadora, koji su nalikovali džentlmenskim ponašanjem bogova sišlih sa Olimpa.

Baletska igra se odvija, scenski reflektori upereni su na baletske prvake, glavni zrak obasjava izvanrednu ličnost Milorada Miškovića. Vodi me u prostor sanjarenja jednog fauna, poslepodnevna dremka na sceni  se odvija. Iz prikrajka posmatram scenu prepuštanja sanjarenju, naelektrisanu erotikom. Odjednom scenografija je promenjena. Prometej se pojavljuje iz tmine poput da Vinčijeve „Dame sa hermelinom“. Vidite samu njega/nju sve ostalo je zanemarivo. On iz tmine izlazi okupan svetlošću. Noć je ta iz koje Sunce izbija. Na njegovom licu urezani su upečatljivi tragovi Prometejeve ličnosti, snaga karaktera, moglo bi se reći da je identična. Jasno je, balet nosi u sebi, iz njegovih pokreta izbija samodisciplina, koja je nemerljiva, a koja se ogleda u uzdržavanju od prekomernog unosa kalorija. Ovacije zaglušuju prostor, penje se, dosežući do najviših visina, zatim se obrušavaju na gledaoce koji se kupaju u transu ushićenog uzbuđenja. Baletski virtuoz podario im je vrhunsku umetnost na pokolon, za sećanje. Zapisi pribeleženi na kameri i osećanje koje kod njih svojom baletskom igrom izazivao jedini su dokazi o njegovooj baletskoj nadmoćnosti. Njegovo atletsko telo, kretalo se u prostoru kroz vekove. Ovladao je svojim telom radi službe u umetnosti. Ovacije ne prestaju, čuje se podvriskivanje , uzvici oduševljenja na jeziku koji je poznat svi nacijama, a to je jezik osećanja i dalji bruji. Mišković komunicira sa publikom, osmeh na licu govori o povratnom odgovoru.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, balet, Milorad Mišković, Umetnost