Mirisao je na slatkiše i tigrove

 (Prvi Borhes, 1899.-1914. biografsko – ,,putopisni” esej)

,,Svoje književno “vjeruju” mogao bih da iskažem na religijski način: ono je moje u meri u kojoj u njega verujem, a ne zato što sam ga sam smislio. Zaista mi se čini da jedna takva premisa ima sveopšte važenje, i da se može primeniti čak i na one koji uspevaju da je poreknu.

 Evo moje primese: u krajnjem ishodu, čitava književnost je autobiografske prirode’’.

 Horhe Luis Borhes, 1926., [2]

Palermo, Buenos Ajres, oko 1900. godine

Ulica Tukuman je svoje slavno ime dobila po imenu slavnog mesta koje svoju besmrtnost duguje kongresu održanom u njemu.Beše leto 1816., za Argentinu sudbonosno:država je, konačno, sa sebe skinula balast španske vladavine i proglasila izvojevanu nezavisnost.Usledili su dosta žalosni periodi u kojima je zemlja bila žedna bratoubilačke krvi na smrt zavađenih strana; federalisti su odneli pobedu nad unitaristima.Ratovi nisu izuzeli ni pretke mešovite krvi onih sa kojima će ova priča početi.

U prvoj godini 20. veka, oni će potražiti novi dom u gradu.

,,U gradu  koji se rasprostro u ravnici”

Kuća u ulici Tukuman na broju 840, niska, i po tome slična drugim kućama u tom kraju, nalazila se u užem centru grada ali sa svega dve sobe preskromnih dimenzija. U njoj su, osim oca i majke – kako su nalagali običaji ondašnjeg vremena – živeli i mladini roditelji. Porodici će u skorijoj budućnosti – i pored sreće koja se očekivala – zapretiti još veća skučenost i novčani izdaci. Majka je bila trudna; kćerka, buduća slikarka, svetlosti jednog od okruga gotovo milionskog grada ugledaće 4. marta 1901. Otac, koji se od 1895. godine bavio advokaturom, iako na dobrom glasu u svojoj profesiji kao pravozastupnik, kako nije bio dovoljno star – što je bio preduslov za veće prihode – nije zarađivao toliko da bi mogao da porodici obezbedi  preseljenje u isti, središnji, ili  neki bogatiji i otmeniji kraj grada. A već su imali sina rođenog, mesec dana pre vremena, 24. avgusta 1899.

,,Poznato je da je moje pamćenje datuma nepouzdano”

Mladi supružnici će uz velikodušnu pomoć majčine majke (otac i sin su, kao i baka i majka, imali isto ime – što nije bila retkost u to vreme), kupiti jednu od nekolicine dvospratnih kuća u ulici Serano na broju 2135/47. Kuća, velika i stara, prostrano-raskošnih soba, sa dva dvorišta i terasom, u tom kraju beše privilegijom: tamo dalje niz ulicu – svedoči jedan biograf – kuće su bile tek jednospratnice i u njima nije bilo vode.[3]  Nalazila se u zabačenom predgrađu Buenos Ajresa koji se zvao Palermo.

Iz tog predgrađa i iz te kuće, počinju da se odmotavaju, kao kakva celuloidna traka, prva njegova sećanja.

Kao ono o dedi koji će uskoro umreti i koga će, još besmrtan i neranjiv, u blaženom neznanju i nepoznavanju smrti sličan omiljenom tigru, danima tražiti po mračnim sobama.[4]

Te kuće, u ulici Serano.

Sledeći saznanja do kojih dolazi veliki Pol Grusak, častan čovek i pouzdan svedok, jedan od omiljenih mu mladalačkih pisaca, u prvom poglavlju stilizovane monografije tada poznatog lokalnog kavgadžije ,,Evaristo Karijego’’ iz 1930.godine pod nazivom ,,Palermo u Buenos Ajresu’’ piše, između ostalog, i o osnivaču Palerma, izvesnom Sicilijalncu Huanu Domingezu de Palermu. Palermo je svom imenu dodao ime zavičaja, možda zato da bi zadržao nešto što neminovna hispanizacija u novopronađenoj domovini neće uzeti u svoje naručje, a možda i zbog poznatog sicilijanskog ponosa koji se ne odvaja lako od svog porekla čiji je simbol ime rodnog mesta. Njegovo ,,utiskivanje” u ime nalikuje na utiskivanje inicijala vlasnika u živo meso stoke.Domingez – Domeniko de Palermo bio je vlasnik klanice i gradski snabdevač mesom. Posedovao je parcelu. Na močvarnoj periferiji odvojenoj od grada zatičemo ga u prvim godinama 17.stoleća.

U godinama kada Servantes objavljuje ,,Kihota’’a Šekspir ,,Hamleta’’

Buenos Ajres će u vekovima koji dolaze rasti, ispunjavajući naseobinama prazan prostor koji se otvorio između njega i buduće periferije. Proždirući kilometre pred sobom, hrlio je prema svom budućem predgrađu. Diktator Huan Manuel Rosas postaće mitski a ne istorijski otac Palerma što je Domingez, uostalom, već bio.Prethodno ispunivši močvarno tlo crnicom, diktator će u Palermu  sagraditi dvor pomerivši tim graditeljskim poduhvatom središte vlasti, i izmestivši metu verbalnih napada unitarista iz cenrta na periferiju.Dvanaest godina vladavine ugojenog plavokosog čoveka ,,koji je običavao vitlati i tući dugačkom trskom (…) prozračnim i lakim žezlom’’[5] prošle su, no Rosasov odlazak sa trona označio je i dolazak novog diktatora. Ne mareći za to Palermo je rastao: 1877. izgrađena je kaznionica, iste godine izgrađena je i bolnica Rivadavia; usledila je izgradnja Severne bolnice 1882. godine; podignut je spomenik Garibaldiju (,,Nema trga bez kakve bronzane nakaze’’, napisaće); nicale su krčme, skladišta uglja, stambene zgrade, brijačnice, veliki obori. Sagrađeni su botanički i zoološki vrt.[6]

  Zoološki vrt.

,,Mirisao je na slatkiše i tigrove”

U vreme o kome govorimo, na početku 20. veka, kada porodica napušta centar i dolazi na periferiju Buenos Ajresa.Palermo, zabačen, počinjao je tamo gde se Buenos Ajres završavao i predstavljao je buenosaireški Monmartr svog doba. To poređenje, ipak, nije u potpunosti ispravno: ono se odnosi više na geografski položaj  predgrađa u odnosu na grad i ima manje umetničke konotacije. Palermo je bio deo grada na lošem glasu: lupeži i kavgadžije žudele su za plesom noževa a čitave bande koje su se zvale compadritos, harale su krajem. Bio je, kako ga on zove, arrabal, sirotinjska četvrt, pri čemu u reči arrabal u njegovim esejima treba tražiti i poetsko značenje.[7] Sredinom 19. veka, više nego na početku 20.-tog , on je, neretko, predstavljao pravi vrtlog tuče i besa.

,,Beda beše bezbrižna u Palermu’[8]

U kraju se svirao tango, nišerazredna muzika bordela, u kojima je i nastala u službi razvratnog  erotskog i kavgonosnog  plesa koji će dvadesetih godina tada svemoćni Pariz proglasiti modom. Tango će tako, blagoslovom francuske prestonice, doživeti preobražaj i sudbinu ružnog pačeta.

,,Kao dečak, a odrastao sam u siromašnom kraju Palerma, u naselju Palermo, video sam kako muškarci bestidno plešu po uličnim ćoškovima.Jer nijedna žena nije htela tako da pleše, znajući da je u pitanju ozloglašeni ples: ono što je Lugones nazvao bordelskm gmizanjem.’’[9]

Porodica koja se nedavno uselila u kuću u ulici Serano nije sebi prijateljstva tražila među ljudima iz obližnjih kuća i kraja. Uzrok tome, izvesno, treba videti u  obrazovanju Borhesovih: bilo je neuporedivo bogatije nego obrazovanje ljudi sa zabačene periferije, kojima do njega, u vrevi dnevnih poslova, nije bilo posebno ni stalo.Pokoja milonga, stravstveni tango, uzbudljiva priča o lokalnim kavgadžijama, prebiranje po šest žica gitare na pragu doma ili mekani tonovi harmonike koji prate lokalnog pevača, razgalili bi žitelje u smiraj dana, u suton, nakon okončanog, a neretko i napornog dnevnog posla.To je podmirivalo skromne kulturne potrebe stanovnika Palerma:i bilo je, očigledno – sasvim dovoljno.Za Borhesove to, međutim, nije važilo.Postojao je, dakle, veliki kulturološki jaz koji se učtivošću i prijatnošću donekle mogao ublažiti ali ne i trajno premostiti.Otac, Horhe Giljermo, i sam pisac – amater, pesnik, autor jednog romana i prevodilac Omara Hajama, osim što je bio cenjeni advokat na dobrom glasu, na Institutu za žive jezike držao je predavanja iz psihologije.Povod za to bio je pragmatičan: povećanje prihoda zarad prehrane višečlane porodice javilo se kao nužnost, ali kao činjenica zabeležena u biografijama stoji i podatak da je Horhe strariji psihologiju istinski voleo.Voleo je i žene: mada nije bio posebno uspešan u ulozi velikog zavodnika, nije puno polagao ni na bračnu vernost.Njegova strast bila je i filozofija: sinu će, uz pomoć šahovske table (,,koja je, sećam se, bila od kedrovine ’’), održati prvu lekciju iz nje.Ahilej neće uspeti da prestigne kornjaču ni mnogo godina pošto Džordži usvoji Heraklita i Šopenhaura kao neke od svojih duhovnih vodiča, a filozofski raznovrsna i neretko suprostavljena gledišta, utka u svoje, erudicijom bogate, vrtoglave književne tekstove.Veći jaz od obrazovanja između ,,novopristiglih’’ i ,,starosedelaca’’ otvaralo je poreklo: ona, italijansko i špansko, ni na obodu velikog grada nisu bila posebno poštovana.Imati, međutim, pretke francuske ili engleske krvi bilo je na ceni. Kako su očevi preci sa bakom Engleskinjom, koja se i sama zajedno sa svojim mužem uselila u novi dom, poticali iz Engleske, mogli su se pohvaliti ovim potonjim.[10]

Živeći u ulici Serano razvijali su prijateljstva drugačijeg tipa: koliko su englesko poreklo i prisustvo Engleskinje u kući bili značajni, svedoči i čaj koji se pio svake druge nedelje između 17 i 20 časova. Vrata za ,,siromašne i učtive’’ susede tada su bila dobro zatvorena. Da li su o sebi razmišljali kao kulturnoj eliti? Možda, ali takvu pretpostavku dovodi u pitanje jedna rečenica, upravo samo jedna sintagma iz ,,Autobiografskog eseja’’:,,U Palermu su živeli siromašni, učtivi ljudi, kao i neke manje poželjne protuve.’’[11] Svest o kulturnoj nadmoći nije isljučivala altruizam. Stihovi pesama, oni iz pesnikove prve tri zbirke – više nego li oni iz potonjih, neretko prezasićenih čuvenom erudicijom – napisani nakon videgodišnjeg boravka u Evropi i ponovnog otkrića željenog grada za čijim se ulicama, noćima i zgradama  u velikim prekookeanskim gradovima daleke Evrope žudilo – svedočanstva su velike ljubavi i strasti upravo za sirotinjske četvrti.[12]

Imati obrazovanu baku Engleskinju i oca koji je predavao na engleskom jeziku, značilo je odrastati, ne samo u kulturno bogatijoj, već i u bilingvalnoj sredini. Jedan biograf  pominje anegdotu po kojoj Džordži, još dete, nije bio sasvim svestan da govori dva jezika. Znao je, piše on, da je jednoj baki trebalo da se obrati na jedan a drugoj na drugi, drugačiji, način. Blagodeti življenja u dvojezičnoj sredini i poznavanje engleskog, otvarali su, i doslovno i metaforično, vrata jedne sobe u ulici Serano iz koje, u prenesenom smislu, Borhes mlađi nikada neće ni izaći.

,,Ja se uopšte ne sećam vremena kad nisam umeo da čitam, što znači da sam naučio veoma rano”[13]

Vrata očeve biblioteke ostaće otvorena sve do četrnaestog dana toplog, ženevskog juna 1986.

,,Oduvek sam raj zamišljao kao biblioteku”

,,I tako, tokom mnogo godina, ja sam verovao da sam bio odgajan u jednom predgrađu Buenos Ajresa, u jednom predgrađu pustolovnih ulica i vidljive dekadencije: Istina je da sam odrastao u jednom vrtu, iza dugačkog zida, i u jednoj biblioteci s bezbroj engleskih knjiga. Proživeo otkrovenje tih maštarija, prošao sam uzduž i popreko evropske gradove, zaboravio sam hiljade stranica, hiljade nezamenljivih ljudskih lica, ali imam običaj da mislim kako suštinski nikad nisam izišao iz te biblioteke i iz tog vrta. Šta sam potom radio? Šta ću raditi, ako ne ispredati i raspredati moju maštu proisteklu iz njih.’’[14]

U izdvojenoj sobi knjige su se nalazile u lepim zastakljenim policama. Biblioteku su, dobrim delom, popunjavale knjige sa engleskim naslovima. Prvi roman koji je pročitao bio je Tvenov ,,Haklberi Tvin’’ koji će mu, uz ,,Don Kihota’’, ostati najdražom knjigom. Usledile su, potom, druge knjige i autori koji tvore jedan dugačak niz, impresivan, ako se ima u vidu da je iščitavan od strane dečaka čija je većina vršnjaka u tom uzrastu, u najboljem slučaju, pamtila jedva nešto više od naslova: Kapetan Merijet, H.Dž Vels, E.A.Po, Longfelou, Braća Grim, Robert Luis Stivenson, Dikens, Servantes, Luis Kerol, Hiljadu i jedna noć, Martin Fjero Hose Fenandeza, Fakindo Dominga Sarmijenta, Dima, Džek London, Kipling, Šeli, Kits, Svinbern, Benet, Šo.[15]

Niz nije završen…

 ,,Univerzum (što ga drugi nazivaju bibliotekom)”

  ,,U golemoj Biblioteci ne postoje dve jednake knjige”

,,Koncepcija o obaveznoj literaturi lažna je i treba je odbaciti’’, reći će kasnije nedvosmisleno iskazujući svoj hedonistički stav koji uporište nalazi u čitalačkoj strasti.,,Ukoliko je neka knjiga dosadna”, govorio mu je otac, ,,odmah je baci”.U njegovoj biblioteci neće biti mesta za neka klasična dela: u Rableu će videti  upravo ,,dosadnog” pisca, dok će Tolstojevo delo sadržavati ono što ga u literaturi nije posebno zanimalo, ,,realizam”.,,Ko je gladan realizma neka čita Tolstoja”, zapisaće.Tomasa Mana, koliko god puta ovaj gorostas nemačke književnosti bio inaugurisan kao najznačajniji pisac nemačkog jezika u 20. veku, nikada nije uspeo da zavoli.Objašnjenje ove krivovernosti  sasvim je jednostavno: Džordži je od svojih ranih čitalačkih dana formirao svoj dosta jedinstven književni ukus koji nije previše mario za kanonizovane ili nametnute vrednosti.To je, naravno, svedočnstvo istinske čitalačke strasti koje ne mari preterano za osećanje obaveze ili duga.Neko je, mudro, povodom tog ukusa zabeležio, da bi vredelo napisati istoriju svetske književnosti viđene ( i pročitane) očima Horhea Luisa Borhesa.Tu, naravno, nije više samo reč o izboru dragih mu pisaca sa kojima se upoznao već u očevoj biblioteci u Palermu ili tokom mladićkih godina u Evropi – već i o načinu na koji su te omiljene knjige čitane.Neki drugi pisci čije delo volimo, a koje ipak ne smatramo toliko dobrim da bi ga svrstali u sam vrh svetke književne baštine, za Borhesa su od prvorazrednog značaja.Takvi su Vilki Kolins i Robert Luis Stivenson, Luis Kerol i Herber Džordž Vels.Takav je, među drugima, i Tomas de Kvinsi.Čak i beznačajan pesnik Palerma, Evaristo Karijego, u Borhesovim čitalačkim očima, dobija vrednost koju manje pozvaniji i manje posvećemiji čitalac ne može da uoči.

Prve ljubavi na blede tek tako.

Još jedna knjiga pisana na engleskom od neprocenjive je važnosti kada je reč o Džordžijevom detinjstvu:  to je ,,Enciklopedija Britanika” i, uz nju, ređe pominjanja, Čembersova enciklopedija.,,Britanika” je zanimljiva, ne samo kao svekoliki izvor znanja, već i kao izvor inspiracije i u stlskom pogledu: Borhes će u svojim proznim tekstovima često parodirati sveznajući stil njenih odrednica.

Koliko je mladi Borhes imao osećaja za jezik u ranom uzrastu možemo saznati i iz svedočanje bake Fani Haslam.Dok mu je čitala, a to je moglo biti pre njegove četvrte godine, Džordži je, veli ona, nesvesno, poigravajućo se sa rečima, skovao  neologizan ,,leccionario” sastavljen od dve reči:,,diccionario” (rečnik) i ,,leccion” (lekcija).

Biblioteka u posedu Horhea starijeg i čitalačke strasti njegovog malog sina (,,najvažniji događaj mog detinjstva”) postaće prvi lavirint.[16]

A lavirint će, pak, biti njegova omiljena, reprezentativna i prepoznatljiva tema sa nizom raznovrsnih varijacija ali i ponavljanja. Između ,,Vrta sa stazama što se račvaju’’ do dve pesme identičnog naslova (,,Lavirint’’) iz pozne zbirke ,,Pohvale Seni’’, gradio je i razgrađivao poetske lavirinte.,,Ibn Hakan Al Buhari, mrtav u svom lavirintu’’,  ,,Vavilonska biblioteka’’, ,,Dva kralja i dva lavirinta’’  neki su od njih, baš kao što će i London postati crveni lavirint a lavirint, nečitak, nalaziće  i u šarama na leopardovoj koži.

Prve reči koje je, 1904. godine, napisao, bile su ,,tigar, lav, tata, leopard.’’ Već  sa svojih šest godina  nagovestio je ocu da želi da bude pisac; dve godine kasnije, 1906., napisao je, na lošem engleskom, desetak stranica o zlatnom runu, Herkulu, i (naravno) lavirintu. Već sam izbor tema obznanjuje njegovu veliku ljubav prema mitskom. Iste godine taj sedmogodišnjak piše jednu kratku ali pravu dramu: ,,Kobni šlem’’ (,,La visera fatal’’) u golemoj senci golemog Servantesa. Prvi objavljeni rad postaće mu prevod ,,Srećnog Princa’’ Oskara Vajlda na španski jezik.Taj rad primetio je već pomenuti Alvaro Lafinur, pesnik i član Akademije; prevod je smatrao toliko dobrim da ga je poslao časopisu koji se zvao El Pais koji ga je uskoro objavio.Oni koji su ga pročitali bili su oduševljeni: verovali su da da je prevod delo Borhesa starijeg.Ponosna Leonora je isečak iz novina sa pričom čuvala godinama.Prvi rukopis koji je potpisao sa Horhe Bores (a ne Borhes, što je skroman početak poigravanja sa pseudonimima i autorstvom) zvala se ,,Vrt zlatne kupole”.Ta reč, reč ,,vrt”, očigledno je za Džordžija od ranih dana imala neku magiju i dublje značenje; toliko mu se dopala i urezala u pamćenje da će je 30-tak godina kasnije iskoristiti za naslov jedne od svojih najpoznatijih priča koja će dati i naslov čitavoj zbirci.Prva priča koja, po uglednom Žan Pjer Berneu, ne traži svoje literalne uzore a koju je napisao 1912., zvala se ,,Kralj šume’’.U njoj je, viđena očima maštovitog deteta, mada ne i sasvim tipična za dete, prikazana borba jednog tigra sa panterom.U toku borbe koja se odvija između dve njemu omiljene životinje iz porodice mačaka, doleće jedna strela i zariva se u obližnji panj;tigar se povlači iz borbe i provodi noć u svojoj jazbini.Kada noć prođe dolazi čovek u crnom okrvavljenom kaputu i ubija tigra.Džordži je priču potpisao pseudonimom ,,Nemo” što je verovatno vid posvete, omage-a i zahvalnosti Žilu Vernu.Ona nije posebno originalna u izboru teme; ipak, veoma je živopisna, a prisustvo pantera i tigra, kao i vrta (u ,,Vrtu zlatne kupole”) može nam pružiti saznanje o dečakovim ljubavima koje su počele da cvetaju, kao i rađanju nekih tema koje će postati opsesivne i koje će, u godinama koje dolaze, tek razbuktati, te dobiti svoj pun i odgovarajući izraz i u poeziji i prozi.[17]  Ono što, međutim, impresionira, jeste način na koji je priča vođena, i za jedno dete, neverovatna suzdržanost i zrelost u načinu pripovedanja.Ta suzdržanost, te skoro ,,matematička preciznost” izraza, otklanjanje svakog, pa i najmanjeg ,,viška” u tekstu (na mestima gde bi se nekolicina drugih pisaca, izvesno, ,,raspisala”), i upravo neverovatna samokontrola koja ne dozvoljava bilo kakvu rasplinutost teksta – postaće neki od  zaštitnh znakova čitave Borhesove proze.

Kuća u ulici Serano, bila je, dakle, sklonište od bučnog spojlnjeg sveta. Ako je otac igrao ulogu prvog učitelja filozofije u porodici, ulogu prvog pripovedača odigraće očeva majka: i u poznim godinama sećao se kako mu je Frensis Haslam čitala prezbetarijansku Bibliju. Jedna druga Engleskinja, gospođica Tink, unajmljena je 1903: guvernanta će  se pobrinuti da deca usavrše engleski. Nije živela sa njima i u ulicu Serano dolazila je popodne. Obožavao ju je ali ostaje zagonetno zašto je kasnije nije spominjao. [18]

U nizu neobičnoti ostaće zabeležena i ona po kojoj je u školu pošao kasno, sa devet godina. Tim povodom biće nedvosmislen: reći će kako otac, anarhista, nije imao poverenja  ni u jednu ustavovu koju je osnovala država[19]. Istina je da se otac, Horhe Giljermo Borhes, agnostik i anarhista, poklonik Spensera, bojao da mu se deca ne indoktriniraju državnom religijom, katolicizmom. Uostalom, kuća i porodica pružale su bolje obrazovanje nego što je to mogla da učini škola u Palermu.Mana tog obrazovanja, međutim, bila je njegova jednostranost.Ono je do najmanje sitnice, veoma precizno, odražavalo duh i stavove Borhesa starijeg: naučne knjige i matematika bile su skoro potpuno skrajnute, dok je nacionalna istorija – koja se u stvarnosti i bliskoj prošlosti zaista mešala sa porodičnom – izjednačena sa porodičnom mitologijom.[20] Polazak u državnu školu u ulici Temza 1908. godine, predvidljivo, nije mu ni mogao doneti mnogo toga dobrog.To je bila sredina čija civilizovanost je odudarala od doma Borhesovih.Školu su, mahom, pohađali grubijani, male siledžije iz Palerma, kojima je po svemu taj dečak nežnog lika bio suprotan. U njemu, u takvoj srednini  nesigurnom i nesnalažljivom, mucavom dečaku sa naočarima, koji je odmah krenuo u četvti razred, oni  su videli samo idealnu žrtvu. Obučen, po apsurdnoj očevoj odluci koja ga je skoro svakodnevno skupo koštala ponižavanja ili ismevanja, onako kako su se oblačila deca na engleskom koledžu Iton ili onako kako je Horhe stariji smatrao da su se ona oblačila – u odelu sa kravatom i sa kragnom –  savršeno je odgovarao i izlazio u susret predstavi kakvu je viša klasa imala o Evropljanima, samo što je ta predstava, u sredini kakva je bila škola u Palermu, predstavljala grotesknu parodiju. Nisu ga, za razliku od vršnjaka, zanimali ni sport, ni tuče; za većinu njih govorio je nekim neobičnim jezikom dok mnogi među njima nisu znali ni gde je Evropa, još manje gde je ,,ostrvo koje zovu Engleska”. Ali , evo, tu  je bio njihov sunarodnik, Englez. Ono što je u školi naučio – zanemarljivo je: tek nekoliko značajnih datuma iz nacionalne istorije, ponešto o oslobodiocu San Matinu, Sarmijentu i generalu Manuelu Belgranu, te nekolicinu reči na lunfardu – slengu Buenos Ajresa, i, možda, za ranjivog školarca opkoljenog surovim spoljnjim svetom, najkorisnije: osnove borbe za opstanak[21].Borhes je, okružen porodicom i porodičnim prijateljima, bio zaštićen onoliko koliko je jedno mlado biće u Palermu to moglo biti.U takvoj školi Džordži nije mogao da se istakne a još manje da zablista u svom punom sjaju.Ipak, postoji jedan značajan izuzetak:podrazumevalo se da su njegovi pismeni zadatci u takvoj školskoj sredini bili neuporedivo najbolji.[22]Godine 1912. prešao je u Colegio National Manuel Belgrano,  što je bila srednja škola koja se nalazila na aveniji Santa Fe.U njoj je stekao jednog prijatelja čije je poreklo bilo Evropsko, Francusko: zvao se Robert Godel ali o njemu, za razliku od velikog broja ljudi koje je sretao u to vreme, a koji su mahom bili očevi prijatelji, ni u delu ni u sećanjima, nema pomena.U toj školi proveo je veoma kratko vreme – završio je samo jednu godinu.Tako je i njegovo zvanično kratkotrajno obrazovanje na južnoameričkom kontinentu okončano:kasno je počelo i rano se završilo.Ono će biti nastavljeno tek koju godinu kasnije u Evropi.Pošto škole u Palermu, po očevom mišljenu, nisu imale više šta da ga nauče, svoje obrazovanje nastavio je kod kuće. Ono, međutim nije, kako bi se to moglo pretpostaviti, uključivalo samo čitanje knjiga ili očeve usmene i slikovite lekcije iz filozofije, šaha ili probleme vezane za ljudsko pamćenje, već je po očevom ekscentričnom, dosta ,,pomerenom” shvatanju, obuhvatalo i upoznavanje sa vrhom boemskog Palerma. Kuća je, hirom Borhesa starijeg, postala stecište bučnog, proleterskog predgrađa, u isto vreme divljeg, nesputanog i privlačno promiskuitetnog sveta, od koga su mladi Borhesovi, on i sestra Nora, do tada bili brižljivo čuvani. Čitav svoj dosta dug životni vek ostaće rob građanskih navika, ali ne treba odbaciti pretpostavku biografa da će za boemskim polusvetom nastaviti da čezne bar u onom obliku kavim ga je tada, tih prvih decenije 20. veka, u svojoj kući u Palermu, video. Ovu provalu boemskog Palerma u porodični dom za koju sva odgovornost, naravno, pripada ocu, predvodili su Evaristo Karijego, narodni pesnik minornog značaja, kome će posvetiti jednu, već pomenutu, knjigu; Alvaro Melijan Lafinur, pesnik, član Argentinske akademije nauka, upućen u tango i javne kuće koje je obilazio te je nešro o tom polusvetu mogao podučiti radoznalog i stidljivog Džordžija; Džon Tink, pravi compadrito, dakle bandit, i prijatelj guvernante, gospođice Tink; te ekscentrični kafanski filozof Masedonio Fernandez, vrcavih, iskričavih zapažanja i vispernog duha.[23]

Ovi veoma živopisni i razbarušeni likovi predgrađa svoje mesto će potražiti na ponekoj stranici njegovog sažetog i grandioznog dela, nekada poimence, a nekada izmenjeni skoro do neprepoznatljivosti. Naime, uvođenje stvarnih ličnosti, mahom upravo iz Palerma, najčešće onih koje je sam Borhes često viđao ili lično poznavao, ili, pak, iz miljea drugih siromašnih periferija Buenos Ajresa gde postoje nekakve ružičaste krčme i siromašni kvartovi, ulice i mesnice, prostorije u kojima se igra ,,varljivi truko” i javne kuće, predgrađa, sutoni, Paseo de Julio, severna četvrt, Rekoleta, sumraci i polja, prazne sobe i groblja  – u izmišljene svetove vlastitih, najčešće fantastičnih priča – jedan je od njemu omiljenih knjževnih procede-a.

Jasno je da je na sinovljevo obrazovanje najviše uticale raznovrsne i, blago rečeno, neobične sklonosti Horhea starijeg.

Letnje mesece – u periodu između decembra i marta – kada u Buenos Ajresu vladaju velike, često nepodnošljive vrućine – porodica je provodila na obali široke,  spore i muljevite reke La Plata.I dok se Buenos Aires razbaškario na južnoj obali, na njenoj  severnoj strani, sa druge strane reke – nalazi se Urugvaj i njegova prestonica, Montevideo.Tom gradu će , kao i Buenos Airesu i još nekolicini njemu važnih gradova, biti posvećene neke lepe pesme u kojima će pesnik više nego šta drugo, videti obrise starog Buenos Ajresa.Borhesovi su u Urugvaj  odlazili kod Fransiska Aeda.Taj Leonorin rođak živeo je  sa svojom porodicom u vili Ester nadomak Montevidea.U tom kraju Džordži je naučio da pliva – uz duge, i često becsciljne šetnje koje će ga po povratku iz Evrope u voljeni grad učiniti, poput Bodlera, istinskim flanerom – plivanje će biti i jedina fizička aktivnost koja će ga iskreno zanimati.

Drugo izletište bio je Adroge koji se nalazio južno od grada.Danas je ta varoš obuhvaćena Buenos Ajresom, njegov je sastvani deo i ne liči na Adroge kakav je pre koju deceniju postojao.Ipak, staro iščezlo mesto, sada preobraženo u prigradsko predgrađe prestonice, dugo je bilo prisutno u Borhesovom svesti kao neka vrsta dragog svetilišta detinjstva ispunjenog prijatnim i nezboravnim sećanjima koje prizivaju lepe emocije.Jak miris eukaliptusa bio je dovoljan da bi, uvek iznova, oživeo duh i dah  prohujalih vremena.Zanimljiv je i zbog toga što je Borhes radnju jednog dela svojih poznatih priča, izmestivši ih sa periferije Buenos Ajresa (najčešće Palerma) situirao upravo u tu varošicu.U pričama ,,Tlon, Uqbar, Orbis Tertius”, ,,Oblik mača”, i ,,Besmrtnik”, Adroge je jednim delom konkretno mesto sa stvarnim građevinama, ulicama, ljudima; drugim delom – što niukoliko nije manje značajno – ono je mutni topos iz piščevog sna.Događaji o kojima se u tim pričama pripoveda obogaćeni su nekim uspomenama koje nisu neposredno vezane za sam Adroge, kakva je i odsanjana i stoga nešto izmenjena vila ,,Ester” prebačena pripovedačkom magijom iz okoline Montevidra u okolinu Buenos Ajresa.Druge su zaista postojale: takva je i  poznata turistička destinacija unutar varošice, hotel Las Delicias.Taj hotel je 50 – tih godina prošlog veka srušen, ali je dugo bila živa piščeva uspomena na građevinu koja će pod imenom Triste – le – Roj, uz nezaobilazan, prepoznatljiv miris eukaliptusa, zaživeti u antologijskoj priči ,,Smrt i busola”.Ova detektivska priča, pomerena, doduše, na jedan za detektivsku priču u to vreme svakako  netipičan, metafizčki nivo, sa takođe netipičnim krajem (detektiv ne samo da  je poražen već i ubijen), priča je za koju i sam slepi portenjo  veruje da je najzad u njoj uspeo, kada je to svesno prestao da pokušava – da uhvati duh i obrise starog Buenos Ajresa.

Kada bi se o njeovoj religioznosti povela reč, najčešće je bivao svrstavan – ako je već negde morao da bude svrstan – kao i otac mu, među agnostike ili ređe, kao Leonora – među hrišćanske vernike. U njegovom razumevanju hrišćanstva, međutim, postoje mnoga i značajna odstupanja od dogmatskog ili uobičajenog hrišćanskog mišljenja koja ga neretko stavljaju uvek na samu granicu prihvatljivog, blisku jeresi a nekada i neposerdno, tik uz nju. Čuvena je i izvan konkurencije, stalna i velika ljubav koju je gajio prema budizmu ili književno koketiranje sa neretko zabranjenim apokrifnim i nekonvecionalnim religioznim i filozofskim učenjima, kao i divljenje i naklon upućeni u pravcu Emanuela Svedenborga, Angelusa Silezijusa ili Snorija Sturlusona.Borhes veoma poštuje i  hrišćanske milioce i teologe kakav je, za njega, možda i prvi među njima, Sveti Avgustin.Na mnogim mestima u njegovom raznolikom delu očigledni su tragovi hrišćanskog mišljenja i verovanja: takva je, među drugima, pesma ,,Anđeo”; takva je, delimičmo, i ,,Molitva”.Naslovi jednog dela Borhesovih pesama sadrže imena znamenitih pisaca iz ,,Biblije” te upućuju na poneki stih iz te knjige nad knjigama.Takve su:,,Ivan I, 14”, ,, Luka XXIII”, ,,Matej XXV, 30” te nekolicina drugih.Temama kojih se pesnik u njima dotiče, pristupa slobodno i nesputano, obično obogaćujući ili menjajući im već postojeći smisao.Šta je neko, ko odrasta u kući među knjigama očeve biblioteke, a u neposrednom okruženju dominantnog uticaja katolika,  ali i protestanata i agnostika – svestan ali neopterećen tim živim uticajima, pod velikom senkom za to vreme svakako nekonvecionalnog i obrazovanog oca, mogao da pronađe u svom religioznom biću? Horhe Luis Borhes, imao je, izvesno, isuviše radoznalosti i slobodarkog duha da bi se strogo držao samo jedne isključive doktrine ili vezao za samo jedno učenje ma koliko ono u svom pokušaju razumevanja i objašnjenja sveta i čoveka bilo čudesno, lucidno i zadivljujuće. A njegova nezasita radoznalost, kosmopolitizam, intelektualno poštenje želeli su da ih upozna sve:to je stravstven istraživački rad (koji sebe ne vidi uvek kao rad) i zanos jednog filozofa – amatera.Shvatio je vrlo rano, međutum, da nijedno od tih objašnjenja, pa bilo i ono genijalno – kakvim je smatrao Šopenhauerovo ili Svedenborgovo – ne pretenduje na celovitost, da ne može da obuhvati čitav život (to delimično, može, ma kako protivrečan bio, tek njihov neusklađen i nepojmljiv zbir), i da, upravo pošto smo poverovali da smo na trenutak život/svet uspeli da nekom mudrošću, saznanjem, učenjem ili filozofijom zauzdamo i da ga objasnimo, on istog časa napušta njemu uvek uska korita brzinom kojom nekoliko kapi vode napuštaju ljudski dlan. Otuda parodija, ironija, samoironija, fragmentarnost, povremena ponavljanja. Takav visperan duh je samo sebi samom mogao nametati otkrivena ograničenja vlastitog bića, što je pošten, veoma iskren i poštovanja dostojan stav. Izjavljivaće kasnije, kao zreo  čovek sa jasno izgrađenim, možda i pomalo krutim ali sad već nepromenljivim sistemom vrednosti, i jakom etikom čija izvorišta – među ostalima, ne bi bilo pogrešno tražiti u protestantizmu bake sa očeve strane i u školovanju u Kalvinovom koledžu u Ženevi – a koja bi zakazivala (nekada i u zao čas po Borhesa ), samo kada bi povremeno preovladavala njegova književna sklonost ka igri, paradoksima, oksimoronima i ironiji  –  kako su u državi – pri tom misleći na Argentinu – vlade često očajne. Taj stav je bio potpuno u duhu anarhizma u kom ga je, jednim delom, otac, možda i nesvesno, vaspitavao. Njegov pozni politički konzervatizam čija je krajnja konsekvenca nepoverenje u demokratiju, nije bio samo posledica skoro hronično loših političkih prilika u njegovoj otadžbini i njegove velike odbojnosti prema populizmu Huana Manuela Perona, na čiji pomen je imao patološku reakciju, i njegove žene Evite, već i vid onog skepticizma koji mu je posredstvom Spensera još u detinjstvu preneo Horhe stariji.I može da rodi pobunu koja, doduše, neprimećena, uvek u nekom kutku duše tinja i predstavlja oblik staračkog i njemu prikladnog, tihog, anarhizma.

Politika, ljubav i stvaran svet – koji svoj pun smisao dobija ukoliko je književno uobličen – a sa njim i svet(ovi) detinjstva, ostaće podređeni literaturi, pri čemu sam pojam literatute biva dosta proširen i obuhvata, osim dela ,,lepe književnosti” (belles lettres), i bogat korpus religioznih i filozofskih tekstova različitih i udaljenih podneblja, jezika i vremena. Taj kosmoplitizam, koji ruši prostorne i vremenske granice i koji ne želi uvek da pravi granicu između književnosti, filozofije i religije, lokalnog i univerzalnog, nacionalnog i kosmopolitskog, Martina Fjera i ,,Božanstvene komedije”, pa ni razliku između samog života i književnosti i koji je – uz sažetost i meaestralan pripovedački stil u prozi, a sposobnost da prenese autentičnu emocuju na autentučan način u poeziji, najčešće ono prvo što se – i neupućenom čitaocu – kod Borhesa može dopasti.I odlično zna da je jedan književni tekst razgovor sa svim tekstovima svih podneblja i svih vremena koji su pre njega napisani.

Među otkrićima njegovih ranih godina, uz otkriće biblioteke, povlašćeno mesto imaće otkriće vlastitog lica u ogledalu uz koje ga, kao kakva tamna senka, prati osećanje straha od njega, odnosno, kako je rekao ,,straha da se bude ponovljen’’[24].,,Uvek sam se plašio ogledala’’, reći će 1971. na Institutu za savremene umetnosti u Londonu, ,,kao dečak, u sobi sam imao tri ogledala i veoma sam ih se bojao jer sam sebe video nejasno – video sam sebe utrostručenog, i plašio sam se pri pomisli da će ta tri obličja možda početi da se kreću od svoje volje…’’[25] Suprotno Narcisu, koji je zaljubljen u vlastiti odraz u reci, nimalo tipično za pisca ili čoveka 20. a pogotovo 21. veka, on zazire od svakog predmeta ili pojave na kojima može da vidi vlastito lice:

,,Uvek sam se plašio…mahagonija, kristala, pa čak i bistre vode.’’[26]

Nije, međutim, strah od ogledala samo strah od multiplikovanja sebe samog; više od toga, to  je strah od susreta sa samim  sobom, sa vlastitim bićem ili, pak, nebićem. To je metafizička bojazan, jedna, ne sasvim lako objašnjiva, nelagodnost, da bi se taj susret mogao završiti i kao susret sa ništavilom i prazninom.

Kada detinji strah od vlastitog umnožavanja i susreta sa svojim odrazom bude izbledeo, znaće da ga umetnički transponuje u blistavu temu dvojnika čije obrade – u prozi i poeziji – daju neke od njegovih najpoznatijih i književno najubedljivijih tekstova.Tema, naravno, nije nova:bez obzira na tačan datum njenog nastanka, neki njeni oblici u vidu književnih tekstova u 19. veku, učinile su je vrhnskom inspiracijom za književnike i umetnike 20. veka (to je, doduše, učinio i sam 20. vek).Kako, pak, dobra književnost ume da prethodi stvarnosti, anticpirajući je, nije pogrešno verovati da je jedan broj književnika koji su pisali u književno sjajnom 19. veku, naslutilo podvojenosti čoveka u veku koji iza njega dolazi.Ipak, malo je koji književnik u prebogatoj književnosti 20.-tog veka, koja zahvata bliske ali ne i identične teme dvojnika, drugog, podvojenosti, ,,neurotičnosti” i još neke ovima srodne teme, tako duboko i iskreno osetio bogatstvo mogućnosti koja ona pruža; još teže je naći nekoga ko je pružio, baveći se njom, toliki broj sjajnih a opet dosta raznovrsnih varijacija.Znamo da ona svoje poreklo ne vodi samo iz neposrednog životnog iskustva kakvo je pomenuti detinji stah od ogledala, već i posrednog, čitalačkog, koje je za Borhesa od prvorazrednog značaja s obzirom da je za njega važilo da je pročitano važnije od proživljenog jer je suštinskije.,,Taj roman’’, reći će o ,,Zločinu i kazni’’ Dostojevskog,  koji je čitao tokom Prvog Svetskog Rata, ,,čiji su junaci bili jedna prostitutka i jedan ubica, činili su mi se daleko strašnijim od rata koji je besneo svuda oko nas’’.[27]Još dečak, naći će temu dvojnika, kojoj njemu dva draga pisca pristupaju iz drugačijih perspektiva.,,Doktor Džekil i Mister Hajd’’ Roberta Luisa Stivensona i ,,Slika Dorijana Greja’’ Oskara Vajlda[28] Bez obzira na sve poetske razlike između dva romana, oni za temu imaju najvažniju, najiskonskiju podvojenost: to je podvojenost na svetlost i tamu, odnosno dobro i zlo. Podvojenosti ili dualizmi kod Borhesa drugačije su vrste: na javnu i privatnu ličnost (,,Borhes i ja’’); na biće čoveka i njegovog dvojnika tlačitelja koji ga primorava na nevoljno obavljanje svakodnevnih dužnosti (antologijska pesma ,,Stražar’’); na sebe u sadašnjem trenutku, u već dubokoj starosti kako na klupi pored Heraklitove reke vremena (čije su materijalizacije reke Čarls i Rona) sreće sebe u mladićkim godinama (,,Drugi’’); na sebe (ponovo) u sadašnjosti i sebe u budućem samrtnom času (,,25. avgusta 1983.’’); na usamljeno čudovište iz mita koje u samoći, da bi tu usamljenost ublažilo, izmišlja dvojnika kako bi se sa njim igralo (,,Asterionova kuća’’) i druge.Svaki od ovih vrhunskih tekstova obogaćuje lucidni čitalac ukoliko dozvoli piscu da ga vodi.

,,Još mogu navesti mnoge heksametre onoga dubokoga speva pod nazivom Ce Jang, slikar tigrova, koji kao da je išaran tigrovima”

,,Tigar, lav, tata, leopard”

Bio je, uglavnom, ,,dobro” dete: nije se sećao da su ga majka ili otac u detinjstvu ikada izgrdili, ili je, možda, samo tako tvrdio. To nam iznova pruža skoro mitsku, ali ne i sliku koja sasvim tačno odslikava malog Džordžija: sliku dečaka sa otvorenom knjigom na kolenima; dečaka koji ne izlazi iz očeve biblioteke.Jer Džordži je, mada od ranog detinjstva posvećeni čitalac, bio dete sa svim onim raznovrsnim ljubavima koje imaju sva deca.On i Nora puštali su svojoj bogatoj mašti na volju: smišljali su igre i osobe koji su sa njima u tim igrama učestvovale.Takvi su bili Kilos i Vetrenjača.Postojanje ovih utvara tužno je svedočanstvo o dugotrajnom odsudstvu živih prijtelja koje zbog kasnog polaska u školu dugo nisu imali.U drugoj igri, živahnija i očigledno dominantnija Nora, je bila kraljica dok je Džordži bio princ koji je ispunjavao sve kraljičine želje i hirove.U trećoj igri deca su u projektilu od sklopljenog kineskog paravana putovala na Mesec.Leonora je Džordžija, osim kao maštovitog, kasnije ponekad pominjala kao izrazito buntovnog dečaka – pobunjenika koji je svoj dečački revolt u odraslom dobu zaboravio.[29] Borhesovi su posećivali obližnji zoološki vrt koji su u to vreme žitelji Palerma vrlo slikovito nazivali – ,,Zverinjak’’.

,,Mirisao je na slatkiše i tigrove”

Prema majčinom svedočenju ukopao bi se pred kavezom sa tigrovima i kada je ona pokušavala u najboljoj nameri da ga odvoji od njega dobijao je prave izlive gneva što je povlačilo drastičnu kaznu: privremeno konfiksovanje dragih mu knjiga. Tigrovi su postali njegova velika strast:

,,Ispruživši se potrbuše po patosu’’, prisećala se  majka 1964., ,,crtao bi tigrove…. zatim bi se prebacio na praistorijske životinje, o kojima je tokom dve godine iščitao sve što mu je došlo pod ruku’’.[30]

Književno svedočanstvo ove strasti predstavlja kratka (i čuvena) proza ,,Dreamtigers’’ iz ,,Tvorca’’ objavljena 1960. godine:

,,U detinjstvu sam žarko obožavao tigra; i to ne žućkastoga jaguara iz camalota Parane i gustiša amazonskog, nego ispruganog, azijskog, kraljevskog tigra, s kojim se smeju suočiti samo ratnici iz kule na slonovskim leđima.Uobičajio sam bio, bez kraja i konca, stajati pred jednim od kaveza u zoološkom vrtu; cenio sam debele enciklopedije i prirodopisne knjige po sjajnosti njihovih tigrova. (Još se sećam tih slika: ja koji ne mogu bez pogreške upamtiti čelo ili osmeh žene.)’’.[31]

Na drugom mestu i u jednoj drugoj prilici pomenuće kako mu je u ,,Knjizi o džungli’’, zasmetalo što je glavni negativac  Kiplingovog romana jedan tigar, Šir Kan.

Tigrovima je prošarano čitavo njegovo stvaralaštvo: ,,Dreamtigers’’, ,,Drugi tigar’’, ,,Zlato tigrova’’,  ,,Tigar’’ (iz ,,Zlata Tigrova’’), ,,Modri tigrovi’’ neke su od  najpoznatijijh njegovih što proznih, što stihovanih  tvorevine u kojima nalazimo poetski preoblikovanu njegovu omiljenu životinju.

Tigar menja svoja značenja u zavisnosti iz koje perspektive se posmatra: da li da gleda devojčica Nora (,,stvoren je za ljubav’’), da li sam pisac, ili su tigrovi deo sna. Ipak, tigar je najčešće simbol slobodnog, ničim sputanog života i velike životne snage; ujedno je i arhetip, jedinka reprezentuje vrstu, a njegova sloboda posledica je neopterćenosti balastom vremena odnosno odsudstvom iskustva: mogućnošću koja čoveku nije data.

 ,,Svet njegov nema imena, ni prošlost

  Niti budućnost , samo stalno sada”

Detinjstvo se bližilo kraju. Njegov tačan završetak možemo i precizno odrediti u vremenu: to je onaj trenutak u februarskom danu 1914. godine, kada se porodica, izuzev bake koja će im se kasnije pridružiti, bude ukrcala na brod za Evropu.Uzroke za taj, tako krupan životni korak, čije će posledice biti od ogromne važnosti za književnost 20.stoleća, treba tražiti u slepilu Borhesa starijeg.Horhe Giljermo je, naime, čuo za lekara u Ženevi koji bi mu operacijom, navodno, mogao spasiti već veoma oslabljen vid.Istovremeno, Borhesovi su želeli da svojoj deci, i Džordžiju, koji je počeo da popušta u školi, i živahnoj Nori, punoj raznorodnih talenata, pruže vrhunsko obrazovanje evropskog standarda.Da će tamni oblaci koji su se 1914. godine počeli nadvijati nad Evropom dovesti do Velikog rata, Borhesovi nisu imali načina da na bilo koji način pretpostave.

Teme začete u prvih petnaest godina života, videli smo, transponovaće, tokom čitavog stvaralačkog veka u svoju prozu, poeziju, esejistiku.Te teme nisu birane od strane književnika: one su – i pre zrelog, svesnog izbora da se postane književnik – nalazile jednog dečaka: u očevoj biblioteci, u dubini ogledala, iza rešetaka zoološkog vrta. Iz prvih dečijih ljubavi i nejasnih strasti, kao i iz dečijih strahova, rascvetaće se bogat književni vrt: latinoamerička, a potom i svetska književnost (prvi će njegov značaj, ipak, ,,otkriti” Evropljani, Francuzi; pre samih Argentinaca) dobiće čudesne opsesije uobličene u maestralne književne tvorevine koje imaju, kako je primećeno, značaj globalnih metafora. Ruža, tama i slepilo, lakirani štap i peščani satovi, dvoboji i mačevi, mesec, šah, truko… ostaće zahvalne poetske teme.

Biblioteka, lavirint, ogledalo, tigar, međutim – kod pisca koji je verovao, ne u izmišljene, već otkrivene i stoga nasleđene metafore koje je blagoslovila duga tradicija te stoga odgovaraju svekolikom ljudskom duhu – svojom univerzalnošu premašiće puki subjektivni okvir.

U februaru 1914. brod, sa porodicom Borhes, isplovio je iz luke i uputio se, Atlantikom, put Evrope.

,,Nastavićemo razgovor u večnosti”

Palermo, Buenos Ajres,  oko 2000.

Grad

Nalazi se na ušću reke La Plata – što je zajedničko ušće Parane i Urugvaja u Atlantik. Privredni je, komercijalni i kulturni centar Argentine. Prema popisu iz 2005. godine sa svojih 2.746.741 stanovnika Buenos Ajres (u prevodu: ,,dobar vazduh’’) bio je sedamdeset treći grad po veličini na svetu. Vikipedija[32] držeći se popisa iz 2010. navedenom broju  dodaje nešto više od 130.000 duša. Sa stanovništvom iz okolnih predgrađa i prigradskih okruga naslonjenih na njegovo jezgro koje se naziva Ciudad Autónoma de Buenos Aires (Grad Buenos Ajres), sa  11 i po miliona stanovnika[33] penje se na visoku osmu poziciju svetskih metropola. U njemu živi četvrtina stanovništva cele države. Treći je grad kontinenta iza Meksiko Sitija i San Paula. Po kvalitetu života takođe je treći dok se planetarno kotira na osrednjem ili lošem osamdeset prvom mestu. Klima u gradu je sutropska. Poznatim ga čine evropska arhitektura i bogat kulturni život. Ono što ovaj potonji odvaja od ostalih prestonica najveća je koncentracija pozorišta na planeti. Njegovi žitelji  nazivaju se portenjosima; ovaj naziv znači – ljudi iz luke. Grad je razdeljen na 42 okruga, različitih površina, veličine i broja stanovnika.

,,Kuća se nalazila u zabačenom predgrađu Buenos Ajresa koji se zvao Palermo”

Palermo je danas najveći okrug  glavnog grada Argentine. Površine je 17,4 hektara. Prema popisu iz 1991. broj njegovih stanovnika iznosio je 256.927. stanovnika. Taj broj danas jedva da je nešto veći. Osnivač Palerma Sveti Benedikt (Mur)  živeo je u 16. veku.

,,Alternativna verzija o nastanku Palerma, jedna apokrifna priča, pominje izvesnog  Domingeza kao njegovog osnivača”

Let i plovidba

Direktan let između Beograda i Buenos Ajresa nije uspostavljen, ali sa presedanjem možete putovati vazduhoplovima sledećih kompanija: LM, Airberlin, Turkish Airlines, Lufthansa i Alitalia.’’[34] Najbrže se do argentinske prestonice stiže letelicama kompanije Alitalia: za 14 časova i 30 minuta sa jednosatnim presedanjem i pauzom u Rimu. Najduže se putuje sa Turkish Airlinesom: 41 čas i 20 minuta. Otuda i cena povratne karte prvog prevoznika iznosi 1.900 $ dok je cena drugog, ako se u obzir uzme  dužina leta, nezatno manja – 1.822 $. Najjeftiniji avio prevoznik je KLM: 1.523 $. Za putovanje u jednom smeru potrebno je da izdvojite od 1262 $ (Airbelin) do 1838 $  (Lufthansa).[35]

Brodom ,,Kosta Pacifika’’ iz grada Savone sa severozapada Italije posle dvadeset i jednog dana krstarenja po Atlantku naći ćete se u Buenos Ajresu.

Turisti

U bogatoj turističkoj ponudi grada nalazimo Obelisk, Kabildo, Zgradu Kongresa, Ružičastu Kuću (Kasa Rosada), Plazza de Mayo, Recoleta cementry, Basilica de Nuetra Bwllas Del Pilar, Nacionalni Muzej Lepih Umetnosti, Muzej Kabildo, Avenija Korientes, Majksi trg…,,Putovanje info’’(,,vaš vodič u svet’’)[36] u svom reklamno-preduzetničkom duhu prenosi nam izjave turista, posetilaca Buenos Ajresa. Tako, izvesna Marija, koja je boravila u argentisnkoj prestonici krajem 2009., 25. aprila 2010., piše:

,,Grad je predivan, ljudi su predivni. Ovaj grad se ne može opisati, ovaj grad se mora doživeti. Sutra bih se preselila tamo. Posle ovog grada Rim, Pariz, London padaju u senku.’’

Gošća koja je u Buenos Ajresu boravila u aprilu 2002. šest godina kasnije piše:,,Nezaboravna 4 meseca (zimska, od aprila do avgusta) provela sam u ovoj predivnoj, ma šta kažem predivnoj, ali nema naše reči za ono što doživite tamo. Jednostavno fantastično!’’U istom oduševljenom tonu nastavlja: ,,Posetite obavezno: Kakamito, Tigre, Tangeru u njihovim klubovima, sve morate da vidite. Obožavaju decu, ona su tamo božanska bića, pa obavezno povedite vašu decu u akvarijume, safari, Zoo vrtove!’’Treći posetilac, očigledno stravstveni ljubitelj fudbala, 2008., među drugim, beleži i svoje sportske impresije:,,Imao sam tu čast da budem na super klasiku Boka-River i samo mogu reći da posle tog meča, svi ostali su nezanimljivi. Gledao sam i Rasing-Boka u novembru. Buenos Ajres treba obići sa ,lokalcima’ a našima. Ima ih bo’me dosta.’’[37]

Ukoliko niste u mogućnosti da posetite grad, google- map vam uvek stoji na usluzi.

,,Zaključio je da za tako opremljenog pojedinca putovanje postaje izlišno:naše 20.stoleće preoblikovalo je pripovest o Muhamedu i brdu; sad brda hrle savremenom Muhamedu”

Poseta

Polazimo u virtuelnu posetu pravom gradu. Bez kofera i opterećujućeg prtljaga: sve što nam treba je nešto volje, radoznalosti i šolja tople, mirisne kafe.

,,Volim ukus kafe i Stivensonovu prozu”

Biograf[38] čije smo izvore koristili pogrešno nas je informisao da ulica Tukuman ne postoji pod tim imenom. Ukucavamo ime ulice Tukuman na pretraživaču google-map i pojavljuje se pet ulica sa tim nazivom. U trećoj po redu nalazimo broj 840. Na tom broju nalazi se sedište Hrišćanskog udruženja mladih žena. Jedna pločica u predvorju zgrade skromno podeća da je u njoj rođen. Ipak, izvesne činjenice nas opominju da postoje razlozi da se veruje da nije rođen u toj kući već na parceli koja danas pripada zgradi na broju 830.[39] U blizini uočavamo ,,Hotel da Vinči’’, tržne centre, restorane, ,,Meridian’’ Banku, Muzej Informatike, zgrade, kuće.

Tražimo Palermo. Pronalazimo ga. Pronalazimo, ne bez radosti, i ulicu Serano: jedna je od ulica koja se odvaja od široke Avenije Varnes uzimajući svoj monotoni pravac od jugoistoka ka sevozapadu u dužini od oko dva kilometra. Završava turističkom destinacijom Plazzom Serano.U toj turističkoj oazi nalazi se i Malasartes Cafe Bar.Odatle, u istom smeru jugoistoka, počinje ulica sa poznatim imenom i nastavlja, jednolično, u pravcu severozapada. Njoj paralelne su, u pesmama opevane, ulice Guručaga i Temza, koje ni vek kasnije nisu promenile svoje nazive. Između ulica Paragvaj i Gvantemala nalazimo broj 2135. Kuća, kakva je postojala počekom 20. veka, očekivano, više ne postoji. U blizini, kao kakva ironična uteha, nalazi se restoran ,,El Alef del Soho’’. Među zanimljivim destinacijama nalazimo i Borges Hotel.

Ne polazi nam za rukom da žutog čovečuljka sa google-map, našeg nezamenljivog vodiča na virtuelnim putovajima, spustimo u bilo koju od obližnjih ulica ne bi li na taj način iz neposredne blizine saznali postoji li, osim naziva, u ulici neko obeležje.

,,Kakva bronzana nakaza, možda”

Slika je mutna, nepročišćena, podseća na pogled kroz pokvašeno staklo dvogleda  ili pogled čoveka čije je oči slepilo već načelo: na mapi se objekti ne vide savim jasno ali legende nam i bez iščitavanja naziva ispisanih na španskom jeziku, svojim nemim jezikom jasno kazuju da je koncentracija restorana i kafića najveća  na uglovima sa ulicama Paragvaj i Gvantemala.

Ne zatičemo ružičastu krčmu na uglu. 

Ni čoveka u njoj.

U blizini se nalaze kuće, javne zgrade, Moto Bokses. Posle jednog kilometra ulica se uliva u Aveniju Santa Fe. Sa one strane Avenije nalazi se vrt koji tražimo.

,,Vlažan puteljak vijugao je kao u mom detinjstvu”

,,Vi sigurno želite pogledati vrt?”

Vrt (sa stazama što se račvaju)

Posmatramo ga sa visine kao da se nalazimo u balonu ili dvokrilcu.Fotografije sa životinjama i znamenitostima nižu se na dnu ekrana ali naše oko se zadržava tek koji sekund na njima.

One nas ne zanimaju.

Tražimo jedan kavez.

Da se ukopamo ispred njega.

Dok ne požele da nas isteraju.

A onda ćemo se razgneviti.

Usput saznajemo da ih je četvoro: dvoje muških i dvoje ženskih, rođenih nedavno, 14. januara 2013. Otac se zove Kleo. I on je tu.

Približavamo se omiljenom kavezu i ubrzavamo hod.

Vrt je prostran, izdužen.

,,Miriše na slatkiše i tigrove”

za P.U.L.S.E: Petar Malobabić 

Izvori

Borges, Jorge Luis: ,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985.

Borhes, Horhe Luis: ,,Usmeni Borhes’’, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1990.

Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ (,,Život Horhea Luisa Borhesa’’), Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004.

Sorentino, Fernando:,,7 razgovora sa Horheom Luisom Borhesom’’, Dereta, Beograd, 2014.

Kodama, Marija:,,Tema ,drugog’ kod Borhesa’’, iz: ,,Horhe Luis Borhes’’, Radovi sa međunarodnog književno – naučnog skupa posvećenog Horheu Luisu Borhesu, održanog 24. i 25 septembra 1996. godine u Beogradu i drugi tekstovi/priredili Radivoje Konstantinović, Filip Matić i Marko Nedić/ Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Srpska književna zadruga; Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista, 1997.

Grupa autora:,,Horhe Luis Borhes’’, Radovi sa međunarodnog književno – naučnog skupa posvećenog Horheu Luisu Borhesu, održanog 24. i 25 septembra 1996. godine u Beogradu i drugi tekstovi/priredili Radivoje Konstantinović, Filip Matić i Marko Nedić/ Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Srpska književna zadruga; Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista, 1997.

Kiš, Danilo: ,,Skladište’’, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1995.

https://sh.wikipedia.org/wiki/Buenos_Airess

https://en.wikipedia.org/wiki/Buenos_Aires

http://www.putovanja.info/utisci-putnika/argentina/buenos-aires/

http://www.avio-karte.biz/letovi/beograd-buenos-aires-avio-karte

 Napomene

[1] Citat koji daje naslov tekstu je Borhesova beleška o zoološkom vrtu.Prema:Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ Život Horhea Luisa Borhesa, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004., str. 42 prema: La Guia Pireeli:Buenos Aires, sur alderesores,y costas del Uruuay, Sudamericana, 1993, str.193

[2] Borhes, Horhe Luis: ,,Veličina moje nade’’, Buenos Aires, Proa, 1926.

[3] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život Horhea Luisa Borhesa, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004., str.33 i str 34.

[4] parafraza iz Borges, Horhe Luis: ,,Selected Poems’’, str 326.

[5] Borges, Jorge Luis: ,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985. Vol I, ,,Evaristo Carriego’’, str. 108

[6] ,,Čitavo malo naselje, i to usred pampe,/

     izloženo zorama, kišama i studenom jugoistočnjaku./

    Zbijeno naselje što i dandanas traje, omeđeno ulicama:/

    Gvantemala, Serano, Paragvaj, Guručaga. ’’

    Borhes, Horhe Luis: ,,Mitski osnutak Buenos Airesa’’

 Borges, Jorge Luis: ,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985., Vol I,  zbirka Bilježnica  San  Martin, str.81.

[7] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ Život Horhea Luisa Borhesa, Branko Kukić i Umetničko društvo  Gradac, Čačak – Beograd, 2004., str. 33-34

[8] Borges, Jorge Luis: ,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985., Vol I ,,Evaristo Carriego’’ str. 110.

9 Sorentino, Fernando: ,,7 razgovora sa Horheom Luisom Borhesom’’, Dereta, Beograd, 2014., str.26. Danas, međutim, taj ples, tango, znači nešto drugo; istovremeno erotično i kavgonosno što izražava plesom odnos muškarca i žene. Reči nisu dovoljne; u sebi sadrži u isti mah opasnu i privlačnu igru i kob. (primedba P.M.)

[10] Vudal, Džems:,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život Horhe Luisa Borhesa,  Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004., str.34

 [11] Borhes, Horhe Luis: ,,Esej’’, str.208

 [12] Već sami naslovi pesama iz prve zbirke ,,Žudnja za Buenos Airesom’’ svedočanstvo su velike ljubavi upravo za siromašne četvrti: ,,Ulice’’, ,,Rekoleta’’, ,,Jug’’, ,,Neznana ulica’’, “Trg San Martin’’, ,,Truko’’, ,,Ponovo osvojena četvrt’’, ,,Mesarnica’’, ,,Predgrađe’’, ,,Povratak’’, ,,Polja u sumraku’’.itd.Pesma ,,Ulice’’,  koja otvara slavnu zbirku, počinje ovim stihovima:

,,Ulice Buenos Airesa/

Već su moja nutrina./

Ne one pohlepne ulice./

neudobne od mnoštva i trčkaranja,/

nego prezrene ulice predgrađa,/

skoro nevidjlive od običnosti…..’’(podvukao P.M),

Borges, Jorge Luis: ,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985. Vol I, ,,Žudnja za Buenos Airesom’’, str 17.

[13] Fermnando Sorentino:,,7 razgovora sa Horheom Luisom Borhesom’’, str.20

[14] Časopis Sur, broj 129, str. 120-121, Buenos Aires

[15] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život Horhe Luisa Borhesa,  Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004.,  str..39 i str.40.

[16],,(….) u Borhesovoj literaturi’’ , piše Danilo Kiš u ,,Skladištu’’, ,,čovek se gubi u labirintu: jedan izvor nas dovodi do lažnog hodnika koji se završava u slepom, a slepi hodnik nas vodi nekim sporednim krakom u lažnu salu itd. Do Minotaura – koji je gospodar podzemlja književnosti – niko ne dolazi ili ne dolazi nekažnjeno. Minotaur je tu da čuva delo i njegove izvore od nerazumevanja i glupaka.’’

[17] Vudal, Džems:,,Čovek u ogledalu knjige’’,Život H.L.Borhesa, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004., str 47. i str 48.

[18] isto,   str.37.

[19] isto,  str.38 prema: ,,Esej’’ str.212.

[20] isto,  str.40

[21] isto,  str. 45

[22] isto,  str. 45 (,,iz pisma upućenog piscu ove knjige, Alisija Huardo, 20.12.1995.’’, piše Vudal u fusnoti)

[23] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život H.L.Borhesa , Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004. str.37, 38 i 45.

[24] ,,Borhes je’’, piše Vudal u više puta navedenoj biografiji, ,,1967. priznao Ričardu Berginu da sa kao dete ,plašio da ne bude ponovljen’ – neobična opsesija bila je izazvana vrtoglavim osećajem sopstvenog umnožavanja u ogledalu’’; prema: ,,Conversation with Jorhe Luis Borges’’, Richard Burgin, str.34

[25] Vudal, Džems:,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život Horhe Luisa Borhesa , Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004. str.41

[26] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ ,Život Horhe Luisa Borhesa , Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004.str.41-42

[27] Vudal, Džems:,,Čovek u ogledalu knjige’’, Život Horhe Luisa Borhesa , Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004. str.53 , prema: Chronologie, Ouevres completes, ed. Jean Pierre Bernes, Vol. I str. xliv

[28] Kodama, Marija: ,,Tema ,drugog’ kod Borhesa’’, iz: ,,Horhe Luis Borhes’’, Radovi sa međunarodnog književno – naučnog skupa posvećenog Horheu Luisu Borhesu, održanog 24. i 25 septembra 1996. godine u Beogradu i drugi tekstovi/priredili Radivoje Konstantinović, Filip Matić i Marko Nedić/ Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Srpska književna zadruga; Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista, 1997.

[29] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ , Život H.L.Borhesa,  Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004. str. 42

[30] Vudal, Džems: ,,Čovek u ogledalu knjige’’ , Život H.L.Borhesa,  Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak – Beograd, 2004.str. 42., prema: ,,Propos de Mme Leonor  Acevedo de Borges’’, L’ Herne str. 11.

[31] Borges, Jorge Luis:,,Sabrana djela’’, 1923.-1982., Grafički zavod Hrvatske, 1985, Vol. IV. zbirka ,,Tvorac’’, 1960. str. 13

[32]https://sh.wikipedia.org/wiki/Buenos_Airess  i  https://en.wikipedia.org/wiki/Buenos_Aires

[33] pominju se i cifre od 12.741.364  i 13.047.115. stanovnika. I više.

[34] http://www.avio-karte.biz/letovi/beograd-buenos-aires-avio-karte

[35] http://www.avio-karte.biz/letovi/beograd-buenos-aires-avio-karte

[36] http://www.putovanja.info/utisci-putnika/argentina/buenos-aires/

[37] http://www.putovanja.info/utisci-putnika/argentina/buenos-aires/

[38]  Džems Vudal

[39] Sorentino, Fernando:,,7 razgovora sa Horheom Luisom Borhesom’’, Dereta, Beograd, 2014. str.16, fusnota 4

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Borhes, Buenos Aires, Književnost, Petar Malobabić