Најпре, ко је Албер Ками? Или, још боље, да ли је Ками књижевник или филозоф? Ово питање се, у последње време, неретко поставља, а одговор се проблематизује до у недоглед. Ипак, чврсто сам убеђен да око тога не треба дизати прашину. Зашто? Многи, како лаици тако и стручњаци, често говоре како је Достојевски филозоф, или како су то, рецимо, Стендал, Гогољ, Чехов или Кафка. Одмах ћу рећи – одговорно и без икакве сумње тврдим да је овакво разумевање (таквих) писаца погрешно. Ни Достојевски, ни Стендал, ни Гогољ, па ни Чехов ни Кафка нису, пре свега, осетили потребу да се, поред књижевног стваралаштва, окушају и у филозофском стваралаштву. По дубини мисли и темама које обрађују свакако су брилијантно упловили у саму срж одређених филозофских проблема, али не есејима или филозофским текстовима друге врсте, већ приповеткама, драмама, романима. Ситуација је иста чак и ако, ван књижевности, у разматрање уведемо врхунске редитеље, сликаре или музичаре попут Андреја Тарковског, Дејвида Линча, Томаса Винтерберга, Хијеронимуса Боша или Џонија Кеша. Сходно томе, реч је о књижевницима (уметницима), додуше уметницима највишег ранга, али не и о филозофима. Ако сада у разматрање уведемо Камија видећемо да постоји одређена, прилично велика разлика јер, поред књижевних дела, Ками је писао и филозофске есеје, и то, у најмању руку, подједнако успешно. Дакле, одговор на, показује се, прилично тривијално питање, гласи: Ками је и књижевник и филозоф, и као таквог га треба разумети. Шта је есенција његовог стваралаштва и чему је ближи, књижевности или филозофији, мислим да је непотребно разматрати. Што се био-библиографских података тиче на овом месту ћемо их прескочити јер верујем да вам је то већ увелико познато и јасно..

У есеју Мит о Сизифу, објављеном у сред трајања другог светског рата, врло јасно се и врло конкретно обрађују проблеми људске егзистенције, питање и проблем апсурда као посебног, незаобилазног појма те готово и сва остала питања која су, уже или шире, везана за један, по Камијевом мишљењу, примарни људски проблем – проблем смисла у овом свету у коме смо на начин на који јесмо. Примарно питање којим се, дакле, Ками бави у својим есејима јесте шта ми, такви какви смо, можемо да постигнемо овде? Да ли треба, и ако треба, зашто треба да живимо? Циљ овог предавања је да омогући што јаснији увид у дело Мит о Сизифу, примарно пратећи редослед који је сам аутор поставио у књизи.

У једном поглављу, на крају књиге, Ками прича једну причу – некакав човек је седео крај каде и пецао. У једном тренутку долази психијатар (највероватније на позив његове супруге) који је застао до каде и пажљиво почео да посматра ситуацију у којој се нашао. Ипак, не обазирући се ни најмање, човек је хладнокрвно наставио да пеца. Међутим, после извесног времена, да би му доскочио, психијатар га упита – извините, дозвољавате ли да питам – како иде улов, трза ли риба? Човек се окрену, летимице га погледа, па му, врло јасно и хладне главе, одговори – господине, шта није уреду са Вама, па ово је када. Овако се, по Камијевом мишљењу, може тумачити Кафкино стваралаштво јер, каже он, када год Кафка жели да прикаже апсурд, он се служи кохерентношћу. Ипак, шта то значи? Шта је кохерентност? У логици, што нам је у овом случају и најзначајније, кохерентност је једна врста теорије истине. У чему је проблем са кохерентношћу? Кохерентност је често једна велика играрија јер, судећи по тој теорији, могуће је да један целовит систем буде кохерентан, да у њему нема никаквих противречности, али да у целини буде потпуно погрешан, чак апсурдан. Прича коју смо имали прилике да чујемо управо то и хоће да нам кажеи покаже. Због тога, кохерентност се често користи упсеудо-реторици ипсеудо-политици, нпр. уколико један од председничких кандидата никада није победио на изборима а стално говори како ће следећег пута коначно правда тријумфовати, те ће баш он добити изборе – он се недвосмислено креће у оквиру кохерентности као једне неухватљиве, али очигледно неистините приче.

Ипак, постоји огромна разлика између политичке и уметничке кохерентности. У чему се она састоји? Уметност, за разлику од политике или науке, јесте лажна, али она нема за циљ да буде истинита. Уметност нема за циљ да нам потура лаж као истину (сетите се политике!) већ да нам ствари прикаже из једне могуће перспективе, из једног од многих могућих виђења нечега што би се, у најширем смислу, могло разумети као истина. Рибар у кади хоће да нам каже – у чему је проблем? Ја знам да је ово када и знам да је немогуће да било шта уловим, али ипак желим да пецам. Управо то и Ками хоће да нам поручи – луксуз је, а неопходност, гледати апсурду у очи. Дакле, луксуз је (а неопходност) схватити како је овај живот апсурдан, а опет живети! Бежањем од проблема проблем се још више продубљује – каже на једном месту Ниче. И управо је о томе реч – уколико бежимо у неки онострани свет, у некакав бесмртни живот, изгубићемо и тај живот (који је ништа друго до фикција) али, још страшније, и овај живот овде, који је, иако темпоралан, ипак реалан, ипак је ту на начин чувеног филозофског термина Das Dasein, на начин Хајдегеровог ту-битка. Уколико бежимо од оваквог стања ствари у ма какве имагинарне светове спасењa, вршимо филозофско самоубиство[1]. Ипак, Ками јасно каже како га, од филозофског самоубиства, више занима самоубиство само – голо самоубиство – оно самоубиство које је наизглед просто – када човек, из неког оваквог или онаквог разлога, одузме себи живот.

На самом почетку есеја Мит о Сизифу Ками каже како ће се бавити апсурдним осећањем а не апсурдном филозофијом, те да, дакле, никаква метафизика (као темељ тумачења) није у игри. Метафизика, на овом месту, просто, не држи воду, па нам стога и није потребна. Можда је ово један од основних разлога што Камијев Мит о Сизифу нема толико званичних значајнијих тумачења и/или критика. Ипак, без обзира што је ово дело писано наизглед простим језиком свакодневице, Мит о Сизифу није ни најмање лак за тумачење. Штавише, уколико му се приступи потпуно опуштено и непажљиво, верујем да се може разумети чак радикално погрешно. Свакако, није потребно тумачити Камијев језик ни као скуп некаквих алегоријских слика или метафора, алиисто тако ни као нешто што је већ само по себи јасно, просто и разумљиво. Наравно, да бисмо тумачили Камијев Мит о Сизифу није нам потребно детаљно познавање историје филозофије али је, ипак, пожељно разумети филозофску перспективу из које Ками наступа када износи своје идеје, своја схватања и своја запажања. При тумачењу овог дела вреди узети у обзир ону Ничеову да треба бити крава а не модеран човек те да је преживање нужан услов за разумевање Камија – читати полако, озбиљно (наравно, не метафизички озбиљно!) и стрпљиво.

Самоубиство као основни филозофски проблем– ипак, ваља одмах рећи да самоубиство није узрок Камијевог стварања дела Мит о Сизифу, већ последица. Ками јасно каже да никада није видео некога да је умро (односно да се убио) због недостатака онтолошких аргумената и доказа. Шта је биће, да ли је оно коначно или не, да ли је оно дељиво или недељиво? – по Камијевом мишљењу, једноставно, није примарно питање које би требало да поставимо. Сетимо се само разговора између писца и физичара у филму Сталкер култног редитеља Андреја Тарковског. Истине попут троугао може бити једнакостранични, једнакокраки или правоугли нам не значе ништа уколико нам је смисао живљења поткопан. Једна изузетно чудна ствар, ако не и озбиљна противречност је та што – управо због тема којима се бави и то ван и без помоћи метафизике – Камија многи, окорело књишки, али не и неважни филозофи, схватају, и схватали су, прилично неозбиљно – у том смислу и по тим критеријумима Ками је филозоф другоразредне категорије – нешто слично њему су и Кјеркегор, Ниче, Шопенхауер, Маркузе, Бодријар и други. Наравно, да овакво расуђивање није трагично, свакако би било изузетно смешно и занимљиво. Није ли, уколико намерно хоћемо да провоцирамо, ситуација потпуно супротна? Нису ли, по важности тема, ови филозофи заправо примарни, у односу на нпр. Лајбница, Хегела или Спинозу? Но вратимо се нашој теми.

У књизи Мит о Сизифу се заправо тражи одговор на питање зашто да живим, тј., мало радикалније, да ли је потребно да се убијем? А шта значи убити се? Убити се значи признати– признати да нас је живот превазишао и да нам је смисао поткопан! То се, како аутор каже, дуго спрема у свом срцу. Ипак, да ли је потребно убити се? Ками даје одречан одговор – просто – он није за опцију самоубиства као решења за излаз из апсурда у коме се налазимо, иако нам темељ изнова и изнова измиче. Ми не можемо никада до краја да спознамо себе, да знамо ко смо, али, иако је ситуација безнадежна и безизлазна, то не значи да је потребно да себи одузмемо живот. Треба живети апсурд. Ипак, сада сасвим легално можемо поставити питање шта је то апсурд? Има ли апсурд било какво јасно одређење, икакву дефиницију? Уколико бацимо поглед у било који речник, или у било какву енциклопедију, наћи ћемо следећа значења: противречно, бесмислено, немогуће и сл. Ово нам је сада од изузетне помоћи. Међутим, можда је боље питати где се налази апсурд? Апсурд није ни у човеку ни у свету – већ у њиховом односу, у односу човека са светом. Тек када човек покуша да од света добије некакве примордијалне, исконске одговоре отвара се бескрајно поље апсурда. То је оно што се у филозофији најбоље објашњава синтагмом индиферентна река света. Свет нам не даје никакве одговоре – ма колико да на коленима филмски вичемо зашто? никада нећемо добити ниједан одговор (сем онога за који се сами будемо изборили!) . Са друге стране, апсурд лежи у расколу између средстава и циља – када недовољно добрим средствима покушавамо да остваримо задати циљ – поново наилазимо на апсурд. Тако, каже Ками, уколико видимо неког човека да голим рукама јуриша на тенк рећи ћемо – ево апсурда! Дакле, уколико средства којима се служимо не могу да доведу до циља ка коме тежимо – наилазимо на апсурд. У том смислу ваља разумети због чега се Ками одрекао једног метафизичког тумачења стварности јер, уколико ми покушавамо да смрт тумачимо као некакав нови живот, ништа нећемо решити већ ћемо само још више закомпликовати већ прилично компликовану ситуацију у којој се налазимо. Прича о вечном животу не решава ништа. По Камијевом мишљењу, не постоји никаква могућност да се ми извучемо из ове темпоралности те да живимо у некаквом вечном блаженству – једноставно, не смемо дозволити да нас приче о оностраном приграбе. У овоме се налази матрица апсурда и из ње, условно, произилазе сви други осећаји апсурда који нас могу сустићи на сваком ћошку. Разум није бескористан, али је ограничен те, када разум постане не-разуман, када прекорачи своја овлашћења и своје границе, рађа се апсурд. Сходно томе, разум дела у оквиру својих граница па неке проблеме њиме једноставно не можемо решити. С тим у вези, живети значи пустити да живи апсурд. Суочити се са апсурдом а не кукавички бежати – то је својство храброг, побуњеног човека![2] За човека који није ограничен нема лепше представе од представе интелигенције ухваћене у коштац са стварношћу која га превазилази – каже Ками. На жалост, још једном, метафизика нам ту не може помоћи. Ипак, уколико је ситуација оваква, а по свему судећи јесте, можемо се с правом запитати – да ли, с обзиром на то да смо нужно смртни, постоји некакво зло? И овде Ками (насупрот, рецимо Лајбницу) врло прибрано и просто одговара – највеће зло је прерана смрт. Смрт, сама по себи, није зло и не треба је доживљавати као зло.

Једино је прерана смрт зло. Ипак, зашто? Одговор је, суштински, прилично прост – прерана смрт није ништа друго до ‘немогућност остваривања својих потенцијала’. Прерана смрт је зло због тога што је мени онемогућено да ја будем ја, тј. зато што ја не могу до краја да будем ја. Дакле, прерана смрт јесте највеће зло због тога што ја ни на који начин не могу да остварим своје потенцијале. Моји потенцијали, ма какви да јесу су, тим чином, заувек прекинути.

Прерана смрт као пропуштена добит. Ми ћемо свакако окончати свој живот али је ипак пожељно да то што дуже ‘одложимо’. Дакле, ко је апсурдни човек? Апсурдни човек је онај човек који, свестан своје пролазности, наставља да живи – бира живот. Ками стога критикује Кирилова, лика Ф.М Достојевског, који, схвативши да нема бога, долази на идеју да се убије и да на тај начин и сам постане бог. Ками, просто речено, сматра да за тим нема потребе, тј. да такав чин неће променити ништа – или – још боље – такав чин не би био чин храбрости, већ кукавички чин, чин предаје и бекства. Смрт је свакако наша једина судбина и нема потребе јурити за њом. Смрт се нас ништа не тиче јер док год јесмо нема смрти а када смрт дође онда више нисмо – каже Епикур. Ствар је проста – немогуће је имати искуство смрти па, сходно томе, не треба бринути. Вилхелм Дилтај, Камијев претходник, такође износи становиште да нема конкретности и индивидуалности без пролазности. И по Дилтајевом мишљењу разумско тумачење живота је само део тумачења живота (поред хтења, осећања, воље и сл.). Сада, можемо се поново запитати, ко је апсурдни човек? Глумац јесте, писац није. Зашто? За разлику од глумца, писац чува наду и ако је непризнат док глумац бивствује у тренутку – глумац, за разлику од писца, успева или не успева и код њега, што је бољи, све се више поистовећују оне, наизглед опречне категорије, изгледати и бити. Код глумца – исто је изгледати и бити. Глумац је савршена симулација. И у томе можемо поново уловити апсурд. Оно што је важно – каже Ниче – није вечни живот, већ вечна живост. То важи за глумца, али то важи и за све нас. Због тога – Ниче презире хришћанство и хришћанско склањање из света и бежање од проблема. Треба живети а не скривати се по шумама! Из тог разлога се и Ничеов Заратустра чуди због чињенице да је бог мртав. Јер живети монашко-хришћански значи живети ван историје. Бог је мртав значи да метафизика више нема смисла, или, нешто грубље, у свету у коме смо сада лицемерно би (и безобразно) било позивати се на бога када знамо да бога више нема. Ако постоји Аушвиц бог не може постојати. Какав контра аргумент изнети (а остати доследан животу који је око нас)?

Ако хоћеш свеж ваздух не иди у цркву – каже Ниче. Црква је затрована, ваздух је тамо ужегао и постао, речено Марксовим језиком, „опијум за народ“. Ниче је итекако утицао на Камија – он је био жива побуна, један од ретких правих филозофа. Ками је то свакако знао. Ками се дубоко слаже са Ничеом у томе да је метафизика своје трајање завршила, да небеске вредности више нису од помоћи и да је оквир у коме се ми крећемо и где ваља тражити смисао ништа друго до време. Време је оквир трајања игре. Ми смо темпорални, хтели то или не. Човек је човек само док се игра – каже Шилер, а игра се једино овде, и једино у времену. Није ли то и основна тема Семјуела Бекета? Није ли пролазност основ Краја Партије и Чекајући Годоа. Код Хајдегера имамо појам бриге – брига (Sorge) је основ битка у времену. Ми смо темпорални, као што је речено, и то ваља озбиљно схватити. Човек је једини створ који бригује а брига је смисаона само у односу на време, само у контексту темпоралности. Посао уметности је да ово јасно изнесе – уметност не решава већ обелодањује апсурд. У документарном филму Славоја Жижека Pervert’s guide to cinema каже се да добар филм приказује ‘неуспех повлачења воде након велике нужде’ – када се сав онај ужас врати у нашу реалност – то је филм. А ја бих додао – не само филм, већ свака јака, права, искрена уметност. Уметност је побуна у смислу ‘ја се не слажем са датим стањем ствари већ покушавам да такво стање променим, да створим нешто ново’ макар и у контексту обелодањивања проблема.

На крају – Сизиф. Зашто је Сизиф апсурдни јунак? Зашто је Сизифов посао синоним за апсурдно делање? Ками каже да је Сизиф апурдан јер је свестан – свестан је да ће се стена, коју по казни непрестано гура на врх једног брда, поново скотрљати. Свесност ситуације – то је основ апсурда. А Сизиф смо сви ми, мање или више. Ипак, Ками пита да ли је Сизиф због тога несрећан? и одговара да га, ипак, и поред свега, треба видети као срећног. Сама могућност да се дође до врха довољна је да испуни људско срце – каже он. Нешто слично нам поручује и Синатра у планетарно познатој песми My way.

Живот је процес а имати такав процес значи већ унапред га изгубити. Ово је свакако слободније тумачење Кафке. Ипак, иако је наш живот темпорално одређен, иако смо свими мање или више Сизиф сâм, то опет не значи да не треба живети и да се треба повући. Можда баш вредности које придајемо животу јесу вредности само у оквиру једног временског трајања у коме се наш живот нужно одвија. Закључак је дакле – треба живети! Стога, не губимо времеи прихватимо се камена, јер “It’s too bad she won’t live. But then again who does?”[3] или, као у Лас Вегасу, – кућа увек добија, али то не значи да се ниси играо.

Свако добро![4]

За П.У.Л.С.Е Иван Вучковић

.

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Албер Ками, Мит о Сизифу,Paideia, Београд, 2008.
2. Албер Ками, Странац, СКЗ, Београд, 2002.
3. Албер Ками, Есеји – Побуњени човек, Paideia, Beograd, 2008.
4. Жан Пол Сартр, Мучнина, Paideia, Београд, 2008.
5. Жан Пол Сартр, Романи и новеле, Paideia, Beograd, 2000.
6. Жан Пол Сартр, Биће и ништа,Paideia, Београд, 2008.
7. Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Новости, Београд, 2005.
8. Фридрих Ниче, С оне стране добра и зла, Просвета, Београд, 1994.
9. Фридрих Ниче, Генеалогија морала, Просвета, Београд, 1994.
10. Михаило Марковић, Слобода и пракса, ЗУНС, Београд, 1997.
11. Владимир Филиповић, Новија филозофија запада, Матица Хрватска, Загреб, 1979
12. Франц Кафка, Процес, Новости, Београд, 2004.
13. Franz Kafka, Poseidon und andere kurze Prosa, Fischer, Frankfurt am Main, 1994.
14. Гајо Петровић, Логика, ЗУНС, Београд, 2005.
15. Мартин Хајдегер, Битак и време, Службени гласник, Београд, 2007.
16. Дејвид Хемлин, Теорија сазнања, Јасен, Никшић, 2001.
17. Виктор Франкл, Зашто се нисте убиили, Жарко Албуљ, Београд, 1994.
18. Виљем Риз, Речник филозофије и религије,Дерета, Београд, 2004.
19. Скот Пек, Пут којим се ређе иде, Нова књига, Подгорица, 2013.
20. Ф.М Достојевски, Зли дуси, Отворена књига, Београд, 2009.
21. Вилхелм Дилтај, Суштина филозофије и други списи, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1997.
22. Фридрих Шилер, О лепом, Book & Marso, Београд, 2007.
23. Семјуел Бекет, ЧекајућиГодоа, ЗУНС, Београд, 1997.
24. Semuel Beckett, Endgame, Faber & Faber, London, 2012.

.

Андреј Тарковски, Сталкер, Мосфилм (1979)

Славој Жижек (Sophie Fiennes), Pervert’s guide to cinema, Amoeba film (2006)

Ридли Скот, Blade Runner, Warner Bros (1982)

[1]Најгрубље и најкраће речено – филозофско самоубиство је једна врста епистемолошког, сазнајног самоубиства. Уколико се скривамо од истине губимо све оно људско што нам је дато – могућност да сазнамо, радозналост итд.

[2]Уколико вас занима овај проблем, за почетак препоручујем врло лако и занимљиво штиво Скота Пека, Пут којим се ређе иде.

[3]Цитирано из филма Blade Runner (1982)

[4]Крај предавања (део о Кафки) је из техничких разлога изостављен. Већина важнијих делова предавања налази се у тексту. Аутор се нада да нема већих и озбиљнијих пропуста. Сходно томе, аутор се на овом месту повлачи.

  Alber Kami, esej, Filozofija, Sizif, Иван Вучковић