Kakav narativ mi ljudi treba da imamo za katastrofalne klimatske promene koje smo sami napravili? U izvesnom smislu, mi smo to radili sve ovo vreme. Sva velika književna dela bave se svetom koji su preoblikovale ljudske ruke i stoga su potencijalni izvori za razumevanje procesa kojim su ljudi promenili svoje okruženje. Jedini izazov je naučiti kako čitati ova dela stalno imajući u vidu te klimatske promene.

Ta velika književna dela nisu uvek lako podobna za ovakvu vrstu čitanja, jer nisu napravljeni u tu svrhu. Ponekad skrivaju ili zaklanjaju tragove klimatskih promena koje je stvorio čovek tako što brane način života koji je izazvao te promene, nesvesni njih samih. Ipak, dela svetske književnosti mogu da daju svoj značaj ako postavimo prava pitanja, fokusiramo se na prave detalje i ugradimo te detalje u veće društvene procese koji nas dovode do našeg sadašnjeg, katastrofalnog puta.

Da bih ilustrovao kakvu vrstu čitanja imam na umu, inspirisanu ekokritikom, želim da počnem sa izvornim tekstom književnosti, verovatno prvim velikim delom svetske književnosti: Epom o Gilgamešu. Njegov najraniji oblik star je više od 4000 godina, ali je delo poprimilo kanonski oblik 700 godina kasnije, kada je dominiralo čitavim regionom više od jednog milenijuma.

UPRKOS UPADLJIVIM SLIČNOSTIMA, DVE PRIČE O POTOPU, U EPU O GILGAMEŠU I U JEVREJSKOJ BIBLIJI, TAKOĐE SU PRILIČNO RAZLIČITE.

Ali onda, negde pre naše ere, ep je nestao, zajedno sa klinastim sistemom pisanja kojim je pisan. Igrom slučaja, tekst je ponovo iskopao dve hiljade godina kasnije, 1840-ih, neumorni avanturista Ostin Henri Lejard dok je pokušavao da otkopa Ninivu, biblijski grad koji se nekada nalazio na reci Eufrat. Srećom i upornošću — i čitanjem jevrejske Biblije — Lejard je naleteo na spaljenu biblioteku Asurbanipala, asirskog kralja koji je sakupio glinene ploče na kojima se nalazio ovaj drevni ep. (Kada je Asurbanipalova biblioteka zapaljena, glinene ploče su se stvrdnule, nehotice sačuvavši ovo remek-delo milenijumima pod zemljom.)

Pronalaženje epa bila je jedna stvar; njegovo čitanje druga. Bilo je potrebno još nekoliko decenija da se dešifruje zaboravljeno klinasto pismo, što je podvig postignut u Britanskoj biblioteci, gde je Lejard preneo ploče. Dešifrovanje ovog teksta je bila glavna vest, jer je ovo najstarije preživelo remek delo sadržalo šokantne informacije za viktorijansku Englesku: taj tekst stariji od Starog zaveta imao je u sebi priču o Noju i potopu. Šta su hrišćanski vernici trebali da misle o ovoj vanrednoj podudarnosti? Koje su bile implikacije na status Starog zaveta kao svetog pisma?

Danas je provokativni potencijal priče o poplavi neumanjem, ali iz drugih razloga: smatram tu priču ključnim tekstom kada je reč o klimatskim promenama.

Uprkos upadljivim sličnostima, dve priče o potopu, u Epu o Gilgamešu i u jevrejskoj Bibliji, takođe su prilično različite. U jevrejskoj Bibliji nalazimo sledeći pasus:

I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.

Potop je jasno predstavljen kao kazna: ljudi su kršili Božje zapovesti, što je dovelo do toga da Bog zažali što ih je ikada napravio. On počinje da gleda na stvaranje ljudi kao na grešku koja se mora poništiti. Greška ne obuhvata samo ljude; sva živa bića očigledno dele zajedničku krivicu i takođe moraju biti zbrisana. Samo zahvaljujući Noju, jedinom dobrom čoveku, ljudi, zajedno sa svim drugim životinjama, opstaju.

U Epu o Gilgamešu, detalji preživljavanja su slični: Utnapištim sličan Noju gradi veliki čamac, spasava svoju porodicu kao i porodicu životinja, šalje ptice da vide da li se vode povlače i raduje se kada se neke od njih vrate sa grančicom u kljunu — bili su to detalji tako upadljivo slični Bibliji da su uznemirili viktorijansku Englesku.

PRAVEDNI RECIKLATOR KOJI SE ISKLJUČUJE SA DRUŠTVENIH MREŽA I INTERNETA I ŽIVI ČESTITIM ŽIVOTOM BEZ ZAGAĐIVANJA NEĆE SPASITI LJUDE.

Ipak, čak i ako su detalji slični, pouka priče je drugačija. U Epu o Gilgamešu, potop nije deo glavne priče, već samo interpolirana priča koju je Utnapištim ispričao Gilgamešu pred kraj epa. Umesto da predstavi ovu priču kao priču o božanskoj odmazdi, Utnapištim je započinje jednostavno govoreći da su bogovi rešili da pošalju potop, ne dajući nikakav razlog zašto su to učinili.

Jedan od bogova otkriva tajni plan za uništenje i daje uputstva Utnapištimu da napravi čamac i da čuva uzorke svetske faune. Kada se iskušenje završi, jedna boginja optužuje velikog boga Enlila da je „iracionalno“ doneo potop. Istina, ona priznaje, na čisto hipotetički način:

Ti, bože, vladaru, ti, silni,
kako si samo mogao
tako nepromišljeno da izazoveš potop?
Onaj koji greši
neka svoj greh i nosi!
Onaj koji zlo čini
neka zlo i okaje.
Ali pazi da ne budu svi uništeni.
Kazni samo zle da svi ne propadnu!

Međutim, ona tada predlaže manje ekstremne mere koje bi bile prikladnije:

Umesto što si pustio potop,
mogao si podići lava da proredi ljude.
Umesto što si poslao potop,
mogao si da pošalješ neman
da smanji ljudstvo.
Umesto potopa mogla je doći glad
da bi pokorila zemlju.

Ovde poenta nije u grehu i kazni, već u nečemu što je bliže kontroli populacije. Ljudska rasa je postala prekobrojna i treba je odbaciti. Postoje bolji načini da se to uradi nego da se sve uništi poplavom, kaže boginja, a ep potvrđuje njeno gledište.

Uprkos činjenici da sada ponovo imamo na raspolaganju ovu drugu, raniju verziju Potopa, biblijska verzija nastavlja da dominira. Jedan od razloga može biti taj što rasprava o klimatskim promenama ima tendenciju da bude moralno prepuna ideja greha i kazne, prestupa i odmazde; drugi je, naravno, da je jevrejska Biblija uticajnija od Epa o Gilgamešu.

Ili su to isti razlozi? Biblijski moral oblikuje sadašnja razmišljanja o klimi više nego što bi trebalo. Istina, moglo bi se reći da posmatranje klimatskih promena kroz optiku moralnosti ima smisla u onoj meri u kojoj su klimatske promene koje je napravio čovek naša greška. Možda čak moramo da kopiramo Noa i da se spasemo izgradnjom nove barke (da li je to ono što Elon Mask radi sa svojom misijom na Mars?). Pitanje delovanja i odgovornosti je svuda, a čini se da Stari zavet nudi snažno upozorenje u obliku moralne priče, kao i rešenje.

Danas, međutim, postaje jasno da religiozna bajka o pravednosti i grehu nije efikasna u utvrđivanju uzroka i posledice klimatskih promena izazvanih ljudima, niti u njihovom ublažavanju. Pravedni reciklator koji se isključuje sa društvenih mreža i interneta i živi čestitim životom bez zagađivanja neće spasiti ljude. Ako je priča o potopu uopšte korisna — a možda bi bilo bolje da je potpuno odbacimo — ona iz Epa o Gilgamešu, koja se manje bavi grehom i kaznom, a više kontrolom stanovništva i odnosom između ljudi i njihovog okruženja, verovatno je bolja.

Piše: Martin Pušner
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

P.U.L.S.E

  Ep o Gilgamešu, Glif, klimatske promene, Mitologija, potop, Stari Zavet