Ima zemlje za srednjovečnike – Moj bluz Brusa Springstina

Letnji dan 2013. Paris, Stadion Saint–Denis. Bogami bio baš dobar koncert. Bruce sa bine ispraća E-Street Band, rukujući sa svakim članom. Sve miriše i oseća kao kraj koncerta.

Peđa, kojem je to četvrti Bruceov koncert, dolazi do mene i žali se da opet nije čuo Thunder Road uživo i prepisuje to svojoj slaboj životnoj sreći koja ga muči decenijama. Ja nemam šta pametnije da mu ponudim od “ma dobro gledaćemo mi još njega”.

Međutim tada roadie donosi Bruceu gitaru, on je uzima, stavlja usnu harmoniku oko vrata, zahvaljuje se nama što smo došli na koncert i polako kreće:

“A screen door slams, Mary’s dress sways…”

Pogledam Peđu. Suze se polako slivaju niz namučeno lice mog srednjovečnog druga. Pomeram se nekoliko metara unapred do Saše ne bi li Peđi dao privatnosti od mene, pa neka plače tamo na miru među ljudima koje ne zna.

Gledam okolo, nije jedini. Saša i ja pevamo Thunder Road sa ostatkom stadiona do kraja.

Tada nisam bio toliko srednjovečan, namučen poslom, decom, ljudima… životom.

Premotajmo na maj 2016.i  moju svadbu.

Saša mi je kovertu umesto standardnim monetarnim sadržajem napunio sa dve karte za Sprinstinov koncert u Cirihu. Priznajem da sam to prihvatio sa jako suženom perspektivom i čak malo malodušno, jer je život već krenuo da mi se dešava. Čekamo dete. Moram da renoviram stan za koji sam uzeo kredit, pa onda još kredit za renoviranje, pa sam još oterao u minus sve kartice, a uz sve to sam promenio posao i dobio kompletnu budalu za šefa i sada moram da potrošim još ko zna koliko stotina do Ciriha i u Cirihu i još kako ona trudna u avion…. i hiljade bezvrednih briga koje napadaju maloga mene.

Dolazimo na stadion ciriških Grasshoppersa, kiša neka, nikakvo vreme. Kreće koncert, poslednji na evropskoj turneji. Otprilike odmah shvatamo da je Brusu pukao glas, jedva peva. Baš jako loš trenutak. Kao da mi Satana prdi u lice, rečima dobrog Edmunda Blackaddera. Zadovoljstvo životom mi je verovatno dosta niže nego Peđi pred poslednju pesmu koncerta u Parizu.

Međutim, čuda (i nalaženje životne radosti) su ipak moguća, a pogotovo na Bruceovim koncertima.

Pošto je Brus jedva pevao, nama iz publike nije ostalo ništa drugo no da pevamo umesto njega i tako je ta njegova magija krenula da radi. Od mog metiljavog stanja sa početka koncerta na Atlantic City i The River (12. i 13. pesma od 30) sam već bio poprilično dobro raspoložen… mislim dobro da, uz The River ne možeš biti raspoložen, ali to… zadovoljan koncertom, uživljen u nj.

Sećam se u jednom trenutku na Bad Lands (ovo smatram himnom svakog brusofilskog Srbina) se grlim sa Sašom, pevamo onaj navijački ritam pratećih vokala. Okrenem se iza i vidim suprugu maše rukama, a u stomaku nosi naše dete, koje ću dva meseca kasnije zaljubljeno gledati na krevetu kako samo diše. Tada su me poprilično uradile emocije, tih nekoliko hemijskih supstanci, endorfina, dopamina, koje čine sve dobro u glavi, jer to je bilo sve – drugar, žena, dete, produženje vrste, muzika, igra…presek mog života gde sam zavšrio jednu fazu bezbrižnosti i počeo novu fazu odgajivača mladunaca homosapiensa koje nosi dosta više odgovornosti. E onda sam se, potpuno prateći Peđin recept za pravilan doživljaj koncerta, pomerio malo od mojih da pustim koju suzu na miru.

Tu je negde bio i Jungleland sa delom posvećenim preminulom saksofonisti E-Street banda, Clarenceu Clemonseu, gde su se valjda svi setili nekih svojih preminulih. Tada naši vrtovi još nisu bili napunjeni nekim možda većim i značajnijim grbama, kao u priči Dina Bucatija, no život će nam kasnije sve to prirediti.

Do kraja koncerta su svirali sve poprilično vesele i plesne pesme  poput 10th Avenue, Dancing in the Dark, Shout (cover Isley Brothersa) i na kraju Twist & Shout, stvarajući pravu kafansku atmosferu koju smo iskoristili plešući, pevajući se i grleći se… a ja sam bio sasvim siguran da je sada to za mene najbolji Bruceov od četiri na kojima sam bio.

Sam Bruce kaže da voli da i dalje pravi koncerte, jer želi da ljudima unese malo svetlosti u život. U moj je svakako uneo. Od tada sam odlučio da u sebi ubijam malodušje i sitničavost kad god ga detektujem.

A što se života tiče… boreći se protiv svakodnevnog ludila, nemanja vremena, išijasa, nezdrave ishrane, sede kose, sve golijeg skalpa, straha od prolaznosti i svih drugih plodova srednjovečnosti, živim kredom Juniora Soprana “You steer the ship the best way you know. Sometimes its smooth; sometimes you hit the rocks. In the meantime, you find your pleasures where you can“

A sada je vreme uzeti karte i smeštaj za proleće 2023. kada će nam Bruce još jednom doći u Evropu i opet doneti svetla, a ja naći još zadovoljstava… kojih nikada dosta po Stonesima, jelte.

za P.U.L.S.E: Tom Joad

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Brus Springstin, Muzika, Tom Joad