Moja svitanja, prištevačka i beogradska – Od kad znam za ljubav, voleo sam je.
Voleo sam, njene zore, njena svitanja, njena obzorjanjena mirisna jutra, onu tišinu koju razbijahu, jedva čujna, a onako reska zvona za jutrenje, na crkvi Svetog Nikole u Crkvenoj mahali. Otegnuti zov mujezina, na “sabah”, sa gradskih džamija, lelek i “uhtanje” derviša u psihodeličnoj okretnoj igri, sakrivenih od očiju, u derviškoj tekiji u Čeklik mahali; svađe probuđenih i uznemirenih čavki na topolama oko Pionirskog parka; ono tužno i otegnuto, gugutanje, gugutki; kloparanje točkova rabadžijskih kola, sa konjskom vučom; zveket konjskih potkovica po kocki ili kaldrmi; lavež i gloženje pasa oko mesara; mirise, toplija, pitarki, simita i hlebova iz mnogih starinskih pekara na drva; đuveči, tave, mijane, qervishi, pa ona egzotična jela, što su dospevala vekovima, sa svih strana… a tek ta, indigo tmina, koja se nevoljno i teško povlači pod napadom svetla; zvuk plehanih kanti, koje đubretari prazne; vijugavi dim iz odžaka, potpaljenih skara ćuftara i aščinica, rzanje konja upregnutih u fijakere kod pijace; ona euforična sreća i radost, trenutak pre svitanja; ona igra oblaka iono široko i lepo obzorje ovenčano zorom; buđenje i bujanje života, kakofonija glasova i šumova; Radost, sreća, ljubav… Priština.
Ne doživeh, to moje, svitanje prištevačko, ima tome dvadeset godina. Brzo je prošlo., kao da su godine žurile, da što pre protrče, valjda, da zaboravim, što pre, da mi te slike izblede iz sećanja, da mi se sve razvodni, razblaži, da mi iščili, taj miris, iz nozdrva, da je više ne prepoznajem, da me ne muči više, što veli, lako će on to… zaborav je najlakši.
A, ona… ona, sve jača u meni, sve sjajnija, sve jasnija, sve bliža, sve opipljivija, sve mirisnija. sve više moja; ona, kojoj nema zamene; ona, jedna jedina, najjedinija. ona, kojoj sam se, pred Bogom obećao i zavetovao, zanavek.
I ovde, u Beogradu, budim se pre zore; čekam onaj trenutak… kada se lomi… kada je na klackalici… kada je “na tetik” između noći i dana… između mraka i svetla, između tmine i zore. Onaj tren, na koji sam, od davnina, navikao… onaj tren koji me ushiti.
Dočekam ga i osetim, onako mlako, slabašno, neubedljivo… nije to to, ma, ni blizu. Pa se preispitujem; tražim razlog u sebi, kao, kišem, nisam raspoložen, pa, zbog toga, pa, nešto mi loše… pa, ovo… pa, ono. Ma, znam da sve ovo, ovde, nema veze sa onim svitanjima. Ova su mlaka, tiha mirna… onako ravničarska, neubedljiva, bljutava, kao da sviće na silu, na kuluk, “me zor”. Nema one vatre, onog žara u vazduhu… onih kugli vatrenih u oblacima, onih uvijenih pijavica iz dimnjaka.
Nema ovde mojih svitanja; ostala su moja svitanja u Prištini. Sviće tamo… ne znam, da li onako sviće i dalje, ali sviće, kako god; da li se i dalje bore noć i dan; da li se i dalje neko raduje tome., da li čeka zoru, da li…???
I sve su mi duži dani bez nje i sve je teže nemam. Podivljalo mi je nedostajanje.
Čekam, još uvek, svitanja… ne bi li naišla ona, ona svitanja, od kojih uzdrhtim; ona svitanja, kojih nigde nema… nego tamo… tamo, gde mi je srce.
I čekaću ih sve dok me ima……jer sam “Đimpir” prištevački
uspomeni Dragana Lazića