Muzika i glasovi II

The Doors (Vrata u onostrano)

Zanemarimo li kratkotrajnu nadrealističku epizodu, jedan od prvih plodonosnih Remboovih uticaja je onaj koga je izvršio na Džima Morisona, pesnika i pevača The Doors. Pre nego o uticaju, možda je bolje da govorimo o zračenju ili srodnosti. Na prvi pogled, The Doors su proizvod sunca američkog juga, njegov opori destilat. Izleti u pustinju, reptili – gušteri i zmije, u svom totemskom značenju, i duhovi Indijanaca, vračeva, s kojim se neznanac susreće na suncu ili u hladu pećina, na skrovitim mestima, govore u prilog tome. To su, u stvari, susreti sa smrću. Prema legendi, ime je sastava je odabrano prema naslovu knjige „Vrata percepcije“ Odlosa Hakslija ili prema stihovima Vilijama Blejka. Bliži Morisonu od Blejka je Rembo, čija je poezija na sličan način slikovita i ekscesna; otuda joj dobro odgovaraju električni instrumenti i izvođenje uživo, uz obilje improvizacija, dok se sam doživljaj živog nastupa približava šamanskom iskustvu.

To je jedan od srećnih slučajeva, u kome se spajaju elitizam i popularna umetnost. Taj srećan slučaj okončava se na tragičan način: Morison napušta SAD i bend, nameravajući da se ubuduće, u svom pariskom egzilu, posveti književnosti. To će dati argumente za tezu da je njegova pojava više evropska, deo tog kulturnog nasleđa, nego američka. Smrt ga je sprečila u tome, ali su iza njega ostale tri knjige poezije u mnogim posthumnim izdanjima, koje izdržavaju poređenje s njegovim velikim srodnikom ili pretkom, i sa njegovim ispovestima i izveštajima iz onostranog – sa „Boravkom u paklu“ i „Iluminacijama“.

Za Morisona, rok-koncert ima efekat masovne katarze, slično grčkom pozorištu; on oslobađa masu socijalnih i individualnih frustracija, kroz svojevrstan efekat pročišćenja. Takvo tumačenje, po svoj prilici, važi tek u ograničenom broju slučajeva – možda samo za koncerte The Doors, ili predstavlja sasvim iznimnu retkost.

Ovome treba dodati još nešto. Nadrealisti su se, kao i mnogi drugi, pozivali na Artura Remboa, ali je „nadrealistička avantura“ ostala jalova, ne ostavljajući za sobom delo vredno pomena, dok su se „automatski tekstovi“ nadrealista, umesto vidovitim uzletima, završili onim što je jedan od nadrealističkih protagonista, Luj Aragon, kasnije nazvao „žalosnim glupostima“.

Iz toga treba izdvojiti autore kao što su Bunjuel i Salvador Dali, u čijim vizijama takođe naziremo remboovske crte, ali koji su se veoma rano distancirali od nadrealizma i pošli sopstvenim, pre njih neutrtim putevima.

Joy Division (Odeljenje za zabavu)

Mančester kasnih 70-tih predstavljao je urbani i industrijski predeo, ali urbani predeo opustošen industrijalizacijom: sumorne ulice, futuristički pejzaži od betona i aluminijuma, napuštene fabričke hale, policijske patrole na konjima, gomile šuta i đubreta na periferiji…

To je, u velikoj meri, ogoljeni pejzaž tehnokratije, mehaničkog sveta. Ne može da se poredi s Los Anđelesom 60-tih godina prošlog veka, ili Parizom poslednjih decenija XIX stoleća. Više odgovara Londonu iz doba Dostojevskog, koji ga je opisao kao „moderni Vavilon“, s tim što se ovaj Vavilon nalazi u razvalinama.

Svemu treba dodati sumornu socijalnu situaciju, nezaposlenost, mnoštvo mladih koji pred sobom ne vide nikakav izlaz – gubitak iluzija, nedostatak perspektive, koju valja shvatiti u najširem smislu: kao nesposobnost da se vidi unapred, ali i unazad, kao nedostatak orijentacije. Sve to zajedno rađa radikalno buntovništvo omladine, čiji je izraz pank pokret 70-tih.

To je kontekst, milje, socijalni bekgraund, ali on ne može da objasni pojavu Joy Division, koji počinju kao manje ili više tipičan pank sastav.

 Iznenađuje brzina s kojom su prerasli svoj prvobitni status.

Zvuk lifta na početku jedne pesme s albuma „Unknown Pleasures“ asocira na početak nekog naučnofantastičnog putovanja, recimo onog na početku „Solarisa“ Andreja Tarkovskog. Muzika nas potom vodi u nepoznate, delom izmaštane, delom realne prostore fantazmagoričnog grada, sa svojim dramama i zapletima; postupak koji ima svoje analogije s metodom na osnovu koje je Rembo gradio svoje „Iluminacije“, kao „prodor u Nepoznato“, ili neposredno sa poezijom Morisona i njegovim poemama poput „American prayer“ ili „Celebration of the lizard“, koja iz pejzaža savremenog Los Anđelesa vodi pravo u indijansku pustinju, u njenim mitskim dimenzijama.

Ako album „Unknown Pleasures“ označava čudesne izlete u nepoznato, „Closer“, drugi i poslednji album Joy Division, doslovce je „onaj koji zatvara“. Pesme su zaokružene, tmurne, melodične i uzbudljive na svoj monotoni način.

Za P.U.L.S.E  Boris Nad

Prvi deo

Arktogeja

  Boris Nad, Joy Divison, Muzika, The Doors