Pisanje mejla je način da se progovori o sebi i spoljašnjem svetu u knjizi ,,Natalija s one strane mejlova“. Niška spisateljica Jadranka Milenković napisala je psihološki roman u epistolarnoj formi, s tim što ima elemenata filozofskog i romana-eseja. Pratimo trenutnu životnu situaciju, promišljanja i zapažanja devojke Natalije, koja je ovde u ulozi pošiljaoca elektronskih pisama i pripovedača u prvom licu.

U pitanju je treći deo serijala. Naslovnu junakinju smo viđali kao sporedan lik u prethodnim knjigama ,,Šesta pesma za Ingu“ i ,,Olivera uči nemački“. Tada smo saznali kako je ona samohrana majka, koja se bori za starateljstvo nad detetom, takođe kako je u konfliktnim odnosima sa svojom majkom Bojanom. Potiče iz bogate porodice, koja ju je u psihološkom smislu zanemarivala. Posle očeve smrti saznaje za polubrata Jovana, sa kojim se njena majka sudi za nasledstvo. Stalno menja poslove, voli da slika u slobodno vreme. Primetili smo da je Natalija inteligentna i obrazovana žena, ali da, nažalost, vodi jedan nesređen život. U trećoj knjizi dobijamo bolji uvid u njeno unutrašnje stanje i dobijamo više informacija o njenom životu.

Roman započinje bolešću glavne junakinje. Ona bira mejl kao način komunikacije, oseća potrebu da piše, da deli svoja osećanja, snove (pa i noćne more), misli i brige sa drugim osobama. Mi ne možemo da čitamo mejlove primalaca, već na indirektan način saznajemo šta su joj pisali. Natalija odgovara na njihova pitanja, ispoljava (ne)slaganje sa njihovim stavovima, prepričava nam susrete sa njima. Upućuje elektronska pisma svom polubratu Jovanu, prijateljima Oliveri i Iliji, poznaniku sa Fejsbuka Aleksi, nekadašnjoj porodičnoj služavci Marti, šefovima… Često su ta pisma upućena samoj sebi. 

Dugi mejlovi se nižu i često nalikuju na eseje. Ima tu lepih rečenica i slikovitog izražavanja. Natalija piše o sebi i svojoj prošlosti, iznosi stavove i razmišljanja, deli kreativne ideje, moli za razumevanje, žali se na sudbinu, preispituje svoje mesto u svetu, kao i sam život. U tim mejlovima nalazimo interesantna zapažanja o ljudima i društvenom sistemu, uticaju porodice na pojedinca, korporativnom svetu, poznatim ličnostima i umetničkim delima. Ona daje pomalo duhovite komentare na virtuelni svet i društvene mreže, na licemerje i skrivanje ljudi iza profila, na književne grupe u kojima nedostaje obiljnog pristupa proučavanju knjiga, na besmislenost lajkova i dr. Ona uviđa bogatstvo čovekovih vrlina i sposobnosti, ali da to osiromašuje pod negativnim uticajem drugih.

,,Granaš se kao drvo – mnogo grana, mnogo listova, mnogo plodova različitih vrsta. U početku barem, granaš se kao drvo koje istovremeno može da dohvata nebo, bude kuća pticama, služi deci za penjanje, ali – što je najčudnije od svega – rađa i jabuke, i kruške i šljive i trešnje i sve ostalo što ti padne na pamet. Ali nekom dođe na um da ti potkreše grane. Neko će odlučiti umesto tebe, ili te naterati da ti odlučiš za koju si vrstu ploda ili namene jedino sposoban (to je za tvoje dobro!). To je za dobro drugih. Svet je drvored ili voćnjak. Kultivisani voćnjak.“

Neretko su mejlovi prožeti tugom, ljutnjom i ogorčenošću. Natalija čezne za bliskošću i razumevanjem, naročito posle sukobljavanja sa majkom Bojanom. Ona sanjari o drugačijoj prošlosti, o tome šta bi bilo da je odrasla u okruženju punom ljubavi. Veruje da bi tako danas imala više samopouzdanja da se suočava sa životnim nedaćama. Vidi sebe neostvarenu i dezorijentisanu u društvu u kojem su karijera i novac najvažniji. Na osnovu svog iskustva tvrdi kako su ljudi u korporativnom sistemu hladni i nepristupačni. Oni sa vrha tretiraju zaposlene kao robota koji mora da ispunjava njihova naređenja i da im donosi profit. Takođe se iživljavaju nad bićima koja im se čine bespomoćnim. Natalija hrabro odbija da bude ljubavnica menadžeru, ali zato gubi posao u firmi. 

Društvo ne prepoznaje kvalitete jedne obrazovane žene sa umetničkim sklonostima. Obožavani brat Jovan odlazi zbog posla u inostranstvo. Natalija oseća kako mora da preseče ,,pupčanu vrpcu“, koja je steže oko vrata. Živi sama kao podstanar, odbijajući da se vrati porodičnom luksuzu. Dalji sukobi sa majkom i borba za starateljstvo otežavaju situaciju. Zato Natalija zapada u sve veću depresiju. Ona oseća kako nema snage, niti energije da nastavi bitke. Želela bi da se okruži plemenitim i kreativnim ljudima, jer smatra da bi pozitivno uticali na nju. S druge strane je svesna da ona sama mora da bude ,,magnet“ za takve ljude, tj. da ih privuče svojim osobinama i postupcima. Sličan se sličnom raduje. 

,,Tražilac sam mora postati magnet, mora sebe učiniti Poželjnim Čovekom, kreativnim i poštenim, istim takvim kakvi su oni koje traži, ali spremnim na potragu, nepomirenim sa gomilom sena… A kako se to postaje? Sigurno ne tako što se leži u sobi, bulji u plafon, očajava. Kad dođe taj Drugi Čovek, zar treba da nađe jednu pihtijastu masu, olupinu, iscrpljenu od očajavanja i nerada, od čekanja i razvlačenja? Najlepši poklon koji mogu pokloniti Drugom je privrženost jakog, vrednog stvorenja, koje jednako zna da funkcioniše i kad je samo.“

Ponekad je Natalija razigrana i vesela u mejlovima. Ona se igra rečima i izmišlja neke nove. Zamišlja kako je lik u bajci ,,Snežana i sedam patuljaka“, duhovito nam tumači ,,Anu Karenjinu“ i druga literarna dela. Otvorila je blog ,,Persefona“, na kojem kači objave u vidu priča. Tu smešta likove u neočekivane i apsurdne situacije, poigrava se sa njihovom sudbinom. Preko tih kratkih priča opet ukazuje na društvene anomalije i usamljenost pojedinca. Ona je protiv ,,elitizma“ u umetnosti, zalaže se za lepotu i slobodu stvaranja:

,,Pa u stvaranju je takva radost; svi ljudi bi zbog zdravlja duha morali da se upuste u tu avanturu! A koga je briga da li će to biti lektira, da li će ići u velike svetske izložbene sale, ili će služiti samo tome da stvaralac sam, i mala grupa zainteresovanih, uživaju na jedan plemeniti način! Ja bih da sam psihijatar, svima prepisivala stvaranje kao lek, pa makar to bilo i heklanje šustikli.“

U mejlovima upućenim sebi ona traga za sobom i za vlastitim identitetom. Ume da bude gruba i ljuta prema sebi. Pokušava da pronađe odgovore na važna životna pitanja i nedoumice. Želi da ostavi nešto značajno za sobom, da se okruži divnim ljudima, da bude dobra majka svom sinu. Takođe da izađe iz društvenih okvira, da se oslobodi tuđih očekivanja i da spozna pravu verziju sebe. Neretko preispituje svoje odluke i postupke iz prošlosti. Prepliću se samokritičnost i fantazije o drugačijoj verziji sebe:

,,Kad će doći taj trenutak da mogu jednom, bez ustručavanja, biti najbolja varijanta sebe, punokrvna žena, ostvarenih potencijala, angažovanih kreativnih centara, zadovoljna sobom i svetom, voljena i prihvaćena, pa i od majke koja neće tražiti da sve to bude na njen način? Zaljubljena sam u taj san, u zavodljivost vizuelnih predstava koje ga prate, u uzbuđenje pred izložbu, u sebe drugačiju, koju još očekujem, koja izrasta iz pitanja – šta ćeš biti kada porasteš, koju čekam kao što ljudi i dalje čekaju svog Spasitelja, koja se isto tako ne pojavljuje kao i taj spasitelj, već samo lažne ja, lažni spasitelji, lažni svet koji je jedino u stanju da porađa lažnost“. 

Bilo bi interesantno čitati mejlove iz ugla starije i zrelije Natalije. Možda tada budemo čitali kako je pobedila unutrašnje demone i kako se ipak izborila za svoje mesto u svetu. Njene mejlove treba shvatiti kao vapaj duše, kao način da komunicira sa drugima, kao pokušaj da spozna sebe. Ona preispituje poziciju čoveka, pa i umetnika u društvenom sistemu. Aktuelna je tema usamljenosti i otuđenosti u ovom Jadrankinom romanu. Elektronska pisma lekovito deluju na glavnu junakinju, pa se ona oseća manje usamljenom. Često zaboravljamo kako su ljudi iza ekrana bića od krvi i mesa, kako oni ne traže samo zabavu u virtuelnom svetu. Oni traže svoje saborce i istomišljenike, a takođe i čeznu za utehom, bliskošću i razumevanjem.  

za P.U.L.S.E  Mirjana Dimitrijević

  Jadranka Milenković, Književnost, Mirjana Dimitrijević, Natalija s one strane mejlova