Vim Venders – Nebo nad Berlinom

Nebo nad Berlinom (1987),Wendersov sledeći masterpeace, još je jedno vrhunsko ostvarenje sa kultnim statusom, prožeto originalnim vendersovskim izrazom i atmosferom, uobličeno magijom onostranosti, vizije i nedokučivosti. Film predstavlja bajku, sa Brunom Gancom u ulozi anđela, koji se zbog ljubavi prema ženi odriče vlastite anđeoske besmrtnosti. Ovenčan je nagradom za najbolji film i režiju, Zlatnom palmom, na filmskom festivalu u Kanu 1987. godine.

Wings of desire (Der Himmel űber Berlin), antologijsko je ostvarenje jednog od najboljih nemačkih filmskih reditelja Wima Wendersa, ovenčano nagradom za najbolji film i režiju – Zlatnom palmom, na filmskom festivalu u Cannesu 1987. godine.

Tanki vrh književnog pera dotiče beli list papira. Lagano uplovljamo u metafizičko – poetični anđeoski mikrokosmos unutar kojeg se smenjuju toplinom i nevinom dečijom iskrenošću i radoznalošću postavljena pitanja i filozofska razmatranja suštine ovozemaljskog i onostranog, onog posle, nebeskog. Na papiru anđeo gustim crnim mastilom ispisuje stihove iz Poeme detinjstva (Lied Vom Kindsein) austrijskog poete, noveliste, scenariste i prevodioca Petera Handkea,u uvodnim trenutcima filma Nebo nad Berlinom/Wings of Desire(Der Himmel uber Berlin) Wima Wendersa.

Dva anđela – Damiel (Bruno Ganz) i Cassiel (Otto Sander), lutaju iznad Berlina, posmatrajući ljude i pomažući im u teškim trenucima. Jedan od njih – Damiel, umoran od beskonačne duhovne egzistencije i napokon, zaljubljen u prelepu devojku, umetnicu na trapezu – Marion (Solveig Dommartin) odlučuje da žrtvuje vlastitu besmrtnost radi ljubavi i postaje sasvim običan čovek. Wenders u svom filmu odstupa od standardne dramske strukture na koju smo navikli, te oblikuje svoj film većinski prema konceptima koji su specifični za poeziju. Nebo nad Berlinom prezentuje nam unutrašnje ljudske monologe, kretanje i delovanje anđela koje nadilazi karakteristično ponašanje za smrtnike, dijalozi besmrtnika koji su karakterno više doživljaji nego događaji. Sve prezentovano ipak ne pripoveda priču filma samostalno, a mi gledaoci smo ti koji je sami kreiramo. Svako od nas za sebe gradi i pojašnjava u kakvom su odnosu anđeo Cassiel i starac Homer (jedan od retkih ljudi koji se bavi samim smislom života, osim isključivo banalnom svakodnevnicom) ili pak Damiel i umetnica Marion. Svako od nas odlučuje je li anđeli pokušajem fizičkog kontakta s osobama deluju efektivno , smiruju ljude ili pak pružaju utehu sebi samima.

U filmu Nebo nad Berlinom sam možda prvi put sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je ona omogućila da vidim grad Berlin iz različitih uglova. A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, nosili su nas, držeći naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforama. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na strani onoga koji prima, objašnjava Venders.

Melanholična poetika crno-belih tonova – prigušena, mistična, senzibilna, introspektivna i suptilna boji iznutra ovo remek-delo Wima Wendersa. Usporenog ritma, kontemplativna i pritajena, njegova božanska vizija u formi bajke poetični je prikaz života velegrada, večnog Berlina i esencije ljudskog postojanja otelotvorenog u ljubavi. Esteta i filmski zanesenjak Wenders vodi nas sa svojim krilima požude na veličanstveno duhovno putovanje, obojeno setom, sjajnom fotografijom, sekvencama ustreptale ljudske duše i njenih prikrivenih želja vezanih za spajanje u ljubavi i besmrtnosti. Pratimo wendersovske neobične skice obavijene velima tajne, kadrove života iz neobičnog anđeoskog ugla, iz srca deteta koje je čisto i sve može iskreno da vidi. Anđeli postoje i prisutni su u svakom momentu. Čuju misli mladića koji smatra da ga devojka više ne voli, roditelja koji su razočarani sinom, muškarca koji bi da može trpio bol umesto svoje trudne žene. Mogu slušati i beležiti, svedočiti istoriji ljudskog roda, ali ne smeju intervenisati, učestovati sami u ljudskim svakodnevnim događajima, samom zemaljskom životu. Jedino što mogu je pružiti utehu, pokušati oterati ljudske crne misli, prizvati lucidnost a to im ne polazi uvek za rukom. Oni nemaju ni početak ni kraj, besmrtni su i samim time fali im definicija. Znaju sve, a opet ne znaju ništa. Vide ih samo deca. Okupljaju se u biblioteci gde čuju predivnu muziku poput mrmora umova svih ljudi koji onde čitaju. Često sede na Siegessaule, stubu pobede i osluškuju okolinu. Nose duge kapute i kosu vežu u repić. Izgledaju uniformisano – isto. Damiel i Cassiel su jedni od njih. Pričaju o zemaljskim stvarima i nikad ne spominju velikog gazdu – Boga. Dok Cassiel beleži značajne događaje poput: „pre pedeset godina bila je Olimpijada, pre 200 godina Blanchard je preleteo grad balonom“ jedino značajno što Damiel ima za reći je: jedna prolaznica sklopila je kišobran usred kiše i potpuno pokisla.Damiel čezne za stvarima koje ljudska bića uzimaju zdravo za gotovo. Želeo bi ponekad samo naslućivati umesto uvek sve znati. Jednog dana nađe se u cirkusu na zadnjoj probi pred kraj sezone i ugleda Marion. Umetnicu na trapezu koja nosi lažna krila od kokošijeg perja da bi nalikovala anđelu u tački koju izvodi. Ona je francuskinja u Berlinu, strankinja koja će kad cirkus ode morati raditi kao konobarica. Usamljena je i žudi za ljubavlju i time je jako slična Damienu. To je verovatno i razlog zbog kojeg je taj anđeo toliko zavoleo. U kamp -prikolici slušao je njene misli i svidelo mu se jako kako njezin mozak funkcioniše. Toliko jako da je definitivno odlučio postati običan čovek, biti deo istorije…osetiti, dodirnuti, probati i saznati koliko čežnja zaista muči. Cassiel ga je upozorio: Ali ništa neće biti istina, no Damiel je odlučio da se posmatrati ne može odozgo, već direktno u oči i ništa i niko ga ne može zaustaviti u njegov naum.

Kada je dete bilo dete, postavljalo je pitanje: zašto sam ja ja, a ne ti? Zašto sam ovde, a ne tamo?Kada je počelo vreme, gde završava prostor? Da li je život pod suncem samo san? Nije li ono što vidim i čujem samo odraz nekog sveta od pre? Postoji li zlo, postoje li zaista zli ljudi? Kako to da pre nego što sam postao, nisam postojao?.

U filmu se često ponavlja poezija Lied vom kindsein, austrijskog dramaturga Petera Handkea, koji je Vendersu pomogao kod pisanja većine dijaloga za film. Film je inspirisan poezijom pesnika Rainera Marie Rilkea,u kojoj obitavaju anđeli. Jednom, dok je dugo lutao ulicama Berlina i beležio utiske o susretu s prolaznicima i atmosferi grada, Venders je dobio inspiraciju da snimi film. Pod uticajem poezije nemačkog pesnika Rilkea počeo je razmišljati o ideji da glavni likovi budu anđeli čuvari. Tako je nastao film o Berlinu, o njegovim delovima koji su Vendersu najviše značili. Tri su karakteristične građevine Berlina koje se pojavljuju u filmu: Berlinska Državna biblioteka, stub Pobede s istoimenim kipom na vrhu i Berlinski zid. Scene koje prikazuju ljudsko viđenje egzistencije u filmu su prikazane u boji, dok je za anđeosko viđenje korišćena crno-bela tehnika. Sve se odvija nestvarno smireno i meditativno, dok kamera klizi nebom iznad nepreglednog, crno-belog Berlina. Dva anđela posmatraju svet.

Damiel: Divno je živeti samo duhovno, i osećati večnost i biti u ljudskim mislima. Ali sam ponekad umoran od same duhovne egzistencije. Ne bih da večno lebdim, nego i da osetim teret, da me oslobodi beskonačnosti i veže za zemlju. Radost nije uvek u duhu, već konačno i u nekom obroku.

Drugi sloj priče prati mnoštvo ljudskih sudbina i misli, snova i želja. Istovremeno, jedan od glavnih likova u filmu je i sam grad Berlin, sa svojom zastrašujućom ratnom prošlošću, zatim užurbanom, hladnom i haotičnom sadašnjošću i podeljenošću Berlinskim zidom. Posmatrajući svet i čuvajući ljude od zlih demona jedan od anđela se zaljubljuje u usamljenu, nežnu, prelepu i setnu umetnicu na trapezu. On žrtvuje svoju besmrtnost radi ljubavi prema Marion, silazi na zemlju i postaje čovek – film iz hladnih crno-belih tonova prelazi u toplinu boja, kolorit sastavljen od snažnih i iskrenih emocija i čiste, neposredne radosti življenja.

Kada se Damiel probudi po prvi put kao ljudsko biće sve mu deluje predivno. Slučajnog prolaznika s dečačkim entuzijazmom upita koje su boje grafiti na Zidu. Krvari mu rana na glavi od oklopa koji ga je udario prilikom pada, ali sretan je. Sretan je što napokon oseća. U zalagaonici je za anđeoski oklop dobio 200 maraka, prava pljačka ali nema veze. Kao što se Peter Falk našalio: Život, da ga nemam nedostajao bi mi. Ili kako je Marion primetila: Tako je kako je. Sranja se događaju. Nije uvek onako kako bi ti hteo da bude. Damiel je mogao pretpostaviti da postoji mogućnost da će i njega, poput prvog čoveka koji se drznuo izleteti iz kruga u potrazi za nečim što mu nije prvobitno namenjeno, zasuti kamenjem. Dok je trčao ravno i ponekad od radosti krivudao izgledao je slobodan pa smo se smejali s njim. Onda je odjednom potrčao cik-cak i poletelo je kamenje. Njegovim begom počela je duga istorija ratova koja još traje. Ipak odlučio je riskirati i radovati se neizvesnoj budućnosti. Posrnuli anđeo je zamenio svoj uniformisani kaput šarenom i neukusnom jaknom, stavio smešan šešir na glavu i krenuo u potragu za devojkom koju voli. Devojkom čija tuga ga je toliko dirnula i čija je pitanja nekad znao a sad ih više ne može čuti. Pronaći će je i ona će mu reći: Ne znam da li postoji sudbina, ali znam da odluka postoji -odluči! Spremna sam. Dok Nick Cave & the Bad Seeds praše na pozornici, poljubiće je i provešće noć zajedno. Marion se takođe usudila. Usudila se prepustiti osećaju i prihvatila nepoznatog muškarca kojeg je tek jednom u snovima ugledala. Tokom filma čujemo razmišljanje kako je svaki čovek postao država za sebe i podigao granicu koju možeš proći samo ako imaš posebnu lozinku. Ista stvar je i sa gradom koji je u to vreme još uvek podeljen Zidom. Sve je razedinjeno a trebalo bi biti zajedno, slobodno. Veza tih dvoje ljudi, cirkuske akrobatkinje i bivšeg anđela, simbol je probijanja izolacije ljudskosti. Damielove zaključne reči su: Sada znam ono što nijedan anđeo ne zna!.

Da li jedan poljubac, jedna noć provedena sa ženom koju voli dovoljna da sazna ono što nijedan anđeo ne zna? Dovoljno da uistinu spozna šta znači biti ljudsko biće? Apsolutno! Na kraju filma na nebu je ispisano: Nastaviće sei nastavilo se 1993. sa In weiter Ferne, so nah!, a 1998. snimljen je i sentimentalni hollywoodski rimejk City of Angels sa Nicolasom Cageom i Meg Ryan u glavnim ulogama. Nijedan od tih filmova nije ni približno ponovio iskustvo gledanja Neba nad Berlinomjer Nebo nad Berlinom je baš kao i Damien onog trenutka kad je postao ljudsko biće i poput svih nas koji smo to postali rođenjem – jedinstven!

Marion: Ja sam ti potrebna. Nema veće istorije od naše. Od istorije muškarca i žene. To će biti velika istorija, nevidljiva, istorija novih praroditelja.

Damiel: Ona je u meni našla dom. I ja sam našao dom. U njoj ću provesti svoj život. Tek divljenje prema muškarcu i ženi učinilo me je čovekom. Ja sad znam što ne zna ni jedan anđeo.

Nebo nad Berlinom ne čini posebnim priča, koju se iskreno može sažeti u jednu rečenicu, već način na koji je prikazana. Celi film čini se fascinantnim poput vizuelne poezije. Radnja je spora ali apsolutno zakupljuje pažnju gledaoca. Najveću zaslugu tome nosi genijalan snimatelj Henri Alekan (najpoznatiji po radu na filmu Jean Cocteaua Lepotica i zver) kojeg je tada već u poodmakloj životnoj dobi iz penzije povukao Wenders. Alekan je za crno-bele prizore filma koristio jedinstven filter napravljen od svilene čarape koja je pripadala njegovoj baki! Tako da film u crno-belim prizorima zapravo deluje jednobojno. Tom tehnikom reditelj se koristio da prikaže stvari s tačke gledišta anđela koji okolinu prihvataju zdravo za gotovo i praktički ih ništa ne može iznenaditi. Film prelazi na boju kad nam se prikazuju stvari iz ljudske perspektive. Wenders se dugo nije mogao odlučiti oko izbora kostima za likove anđela. Pošto su svi izgledali naprosto smešno odluka je pala na obične kapute a jedino što je ostalo od prvobitnih kostimografskih ideja je poduža kosa svezana u repić. Bila je to dobra odluka jer kostimografija i danas izgleda otmeno dok bi u suprotnom mogla izgledati apsurdno. Za američko tržište film je preimenovan u Wings of Desire. Wenders je smatrao da je taj naslov primeren pošto Himmel u nemačkom jeziku znači i nebo i Raj, pa bi se doslovnim prevodom na engleski jezik izgubila dvosmislenost naslova.

Kada je dete bilo dete, nije znalo da je dete. Sve je imalo dušu i sve duše su bile jedna. Kada je dete bilo dete, nije imalo svog mišljenja. Nije imalo navika, često je sedilo prekrštenih nogu, hodalo je trčeći, imalo je vihor u kosi i nije se mrštilo pri fotografisanju.

Sve se na kraju ove fascinantne vizuelne poeme završava u večnosti topline ljubavi, boja i lepote poezije unutar koje se dve usamljene duše spajaju u savršenstvu jedne, jedinstvene, besmrtne. Sve se na kraju završava u nestvarnoj, kontemplativnoj lepršavosti jedne umetničke duše, duše Wima Wendersa i njegove senzibilne, lirične umetnosti pokretnih slika. Poput anđeoskog dodira besmrtnosti, nežnog daha večne ljubavi muškarca i žene.