(Ne)mogućnost prevođenja

(Ne)mogućnost prevođenja – Ovim tekstom, koji je predstavljen prvenstveno sa filozofskog aspekta, svakako se ne žele dovesti postojeće lingvističke teorije prevođenja u pitanje, kao ni veoma značajna funkcija prevođenja jezika, koje je uvek operacija sastavljena iz dva dela: razumevanja sadržaja iskazanog na izvornom jeziku i njegovog reformulisanja na ciljnom jeziku. U procesu prevođenja traži se ekvivalencija između dve reči različitih jezika. Bitno je imati na umu da se potraga za ekvivalentima odvija ne na nivou pojedinačnih leksema, već na nivou teksta, jer je na prvom mestu u pitanju prevođenje smisla.

Prevod jednog ozbiljnog naučnog, filozofskog ili književnog dela nikako nije lak posao. Pred prevodioca se postavlja zadatak da tekst prevede na što je moguće verniji način i ponovo sklopi reči u strukturu koja će da nosi prvobitan smisao. Time prevodilac mora postati i tumač, jer jednostavno, mehaničko prevođenje ne vodi ka očekivanom ishodu ovakvog čina, koji je sledeći: originalno delo, sa jednom sasvim novom formom, premešta se u potpuno drugačiji jezički svet. ,,Stoga je svaki prevod već tumačenje, može se čak reći: On je uvek dovršenje tumačenja koje prevodilac daje njemu prethodno datoj reči”1. Ova misao se pronalazi u knjizi Istina i metoda, Hansa Georga Gadamera (H.G. Gadamer, 1900-2002) i ističe značaj rada prevodioca, što se još u većoj meri pokazuje u Gadamerovom stavu da kada čovek zaista vlada nekim stranim jezikom, on nema potrebu za prevođenjem, zapravo prevod je u tom slučaju nemoguć. Susretanje sa određenom jezičkom razlikom, koja može biti manja ili veća, u slučaju kada se želi prevesti neki strani tekst, odnosno čitava knjiga stranog autora na maternji jezik, dovodi do svesti o teškoći ovog zadatka. Vezano za to je, na primer, Didro (Denis Diderot, 1713-1784) izneo svoj stav da delo jednog istinskog pesnika jeste i ostaje neprevodivo. Tu treba imati na umu da nije u pitanju samo poezija (iako pesnici u najvećoj meri mogu razumeti značenje ovog stava), već i druge oblasti književnosti, kao i pisana reč uopšte.

Humbolt (W. von Humboldt, 1767–1835), koji je svojom rečju bitno uticao na stvaranje filozofije jezika, ističe mišljenje o nemogućnosti prevođenja, odnosno ispunjavanja njegove krajnje svrhe. U skladu sa tim, on je u uvodu vlastitog prevoda Eshilovog Agamemnona izložio teoriju prevođenja u kojoj navodi da dve reči različitih jezika nikako ne mogu biti iste i da prevod jedino može uraditi sledeće: izraziti tu njihovu razliku. Još pre nego što je započeo prevođenje spomenutog dela, Humbolt je bio svestan teškoće tog zadatka. Dve decenije ranije on se obraća Šlegelu (A.W. Schlegel, 1767-1845) povodom njegovog prevoda Šekspirove drame San letnje noći ukazujući na problem prevođenja i na nesklad između originala i govora nacije kojoj pripada prevodilac, ali da, bez obzira na tu činjenicu, prevodi predstavljaju za jezike isto ,,ono što je ophođenje za ljude, dovode ih u dodir i čine ih spretnima i mnogostranima”. Teorija prevođenja koju je Humbolt postavio je u skladu sa njegovim shvatanjem jezika, po kome je jezik, kao pogled na svet, spoljna pojava duha naroda. U Hajdegerovoj (M. Heidegger, 1889-1976) knjizi Put k jeziku, u odeljku koji nosi naziv Iz jednog razgovora o jeziku, između ostalog, nalazi se primer nemogućnosti prevođenja jedne japanske reči na nemački jezik. U pitanju je reč kotoba, čije je prvo značenje jezik (ali takođe i reč, izraz, govor). Međutim, u takvom prevođenju, koje je doduše ispravno, gubi se ono što reč kotoba uistinu znači. Prevodom na jedan evropski jezik, s obzirom da je proizvod japanskog duha, ona se udaljava od svog izvornog smisla. Kao što je to kod mnogih reči japanskog jezika slučaj, značenje reči kotoba bi najvernije bilo prikazano simbolom (kanji):言葉. Tako je reč kotoba, u razgovoru između Japanca i Hajdegera, opisana na sledeći način: cvetni listovi (ba) koji potiču iz događaja rasvetljavajuće poruke (koto). Ovim opisom se otkriva suština jezika kako je Japanci shvataju i predstavljaju u svom govoru, što se bitno razlikuje od načina na koji evropska nauka i filozofija pokušavaju da shvate isto, čineći to jedino pomoću pojmova. Ukazujući na tu razliku dospeva se do bitne činjenice da je prevod jedne japanske reči na (u ovom slučaju) nemački jezik skoro nemoguć. U vezi sa prethodnim bih navela sledeći primer. Mi ćemo tu japansku reč kotoba prevesti kao jezik, reč koju koristimo misleći na jezik i uopšte i posebno. Kod Japanaca postoji još jedan izraz za jezik, može se predstaviti kao sufiks i glasi go (語 ). Međutim, ne označava (kao kotoba) ,,šta jezik jeste”, već se koristi kada se želi iskazati pojedinačni jezik, na primer, engleski jezik (na japanskom eigo). Dakle, što je veća razlika između jezika dve nacije, nemogućnost prevođenja (onako kako je to Humbolt objasnio) postaje jasnija.

Hegel (G.W.F. Hegel, 1770-1831) je u svom radu, još u ranom, jenskom periodu delovanja na polju filozofije, istakao sopstveni stav prema jeziku. Istraživanja koje je sproveo u Nauci logike pokazala su da se priroda i uloga jezika suštinski tiču filozofije: ,,Misaone forme su ispoljene i položene pre svega u ljudskom jeziku“. Kasnije, u svojoj Istoriji filozofije, Hegel je ukazao na značaj maternjeg jezika. Koliko je važno da čovek misli na maternjem jeziku pronalazi se u zaključku da Martin Luter ne bi mogao izvršiti reformaciju da Bibliju nije preveo na nemački jezik. Stojeći iza stava da jezik jeste samo kao jezik jednog naroda, Hegel je izrazio sledeće: ,, Erst in der Muttersprache ausgesprochen ist etwas mein Eigentum”. Smisao koji nosi prethodna rečenica je sledeći: ono što je čovek izgovorio na maternjem jeziku, to postaje njegovo (čovekovo) vlasništvo. Upoređujući različita shvatanja prevođenja jezika ne dolazi se do konačnog zaključka koje će potvrditi da prevođenje nije moguće i da je, prema tome, nepotrebno prevoditi spise sa jednog jezika na drugi. Zapravo, to stanovište ,,nemogućnosti prevođenja” se ne sme shvatiti jednostavno, bez zalaženja u dubinu njegovog značenja. Nemogućnost prevođenja nije na nivou leksičkog, gramatičkog, sintaksičkog, već prvenstveno na nivou duhovnog, u smislu koje je oblikovala filozofija nemačkog idealizma. Kao najjednostavniji primer objašnjenja zašto ipak dolazi do takvog mišljenja može se navesti poznata tvrdnja po kojoj je uvek primerenije čitati neko pisano delo na originalnom jeziku, približno isto kao što je bolje posmatrati autentičan umetnički rad nego kopiju. Prevođenjem se pravi određena transformacija reči, čime one dobijaju drugačiju formu premeštajući se u jedan sasvim nov prostor. Time se javlja mogućnost udaljavanja od osnovnog smisla. Međutim, da do toga ne bi došlo, osoba koja prevodi određen tekst sa jednog jezika na drugi mora, tražeći odgovarajuće izraze, preneti suštinu iz izvornog u ciljni jezik. Prevodilac se može tako smatrati vodičem reči između dva različita sveta. Na tom putu veoma je važno, čak najvažnije, sledeće: prevesti smisao cele rečenice. Iako je moguće naići na nepravilno prevedena dela, ta opasnost nikako ne znači da se spisi sa različitih jezika ne trebaju prevoditi i da prevodi nemaju nikakvog značaja. Na prvom mestu, razumevanje kultura različitih nacija gotovo da bi bilo nemoguće da se jezici ne prevode. Kao most između brojnih ljudskih kultura, jezici ostvaruju njihov međusobni uticaj, dopuštajući mešanje dva , ponekad naizgled totalno drugačija sveta.

Za P.U.L.S.E Jelena Biković

Literatura:
J.C. Catford, A Liguistic Theory Of Translation, Oxford University Press 1965.
R.T. Bell, Translations And Translating: Theory And Practice, Longman Group Limeted 1991.
H.G. Gadamer, Istina i metoda, IP ,,Veselin Masleša”, Sarajevo 1978.
D. Barbarić, Filozofijska terminologija, Prilozi 29-30, Zagreb 1989.
V. fon Humbolt, Uvod u delo o Kavi jeziku i drugi ogledi, KZ Novog Sada Dnevnik, Novi Sad
1988.
M. Hajdeger, Na putu k jeziku, Fedon, Beograd 2007.
G.V.F. Hegel, Nauka logike, Prvi deo, BIGZ, Beograd 1976.
G.V.F. Hegel, Istorija filozofije 3, BIGZ, Beograd 1975.
G.W.F. Hegel, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie III, Suhrkamp Verlag Frankfurt am
Main 1971.