Nova Kartagina – uzdizanje unutrašnjeg čoveka

„Pronaći ćemo put ili ćemo ga sami napraviti.“

Hanibal

Vaskrsni iz vlastitoga pepela što su ti ga neznabošci razneli po dalekim morima na raskršću puteva između staroga i novoga sveta. Iz njihovih dubinâ izvuci na površinu davno potonulo i usnulo brodovlje: u svaki od njih neka se ukrcaju odvažni moreplovci što upiru svoje poglede visoko prema noćnom nebu, prateći sazvežđe slobode, istine i pravde dok plamteći u vreloj senci mesečine prividno prelazi preko horizonta;

sakupi svoje izgubljene putnike što su posle brodoloma ostali izbačeni na pusta ostrva života, čekajući da drevna svetlost dođe po njih; ustani iz ruševina: snagom svoje desnice uništi fariseje i razvali okrečene grobove da iz njih izađu demoni ovoga veka što su im zaposeli i pomračili umove i bacili ih u okove straha, neznanja i ludila.

Oslobodi pokorene zemlje: neka narodi, pali u teško ropstvo i memljivu tamnicu duha, nastave svoju ličnu i kolektivnu borbu protiv zajedničkog starog neprijatelja i tiranina; neka tvoje obnovljene luke ponovo postanu pristaništa za njihove brodove što hrle ka njima dolazeći izdaleka;

budi novi Hram na Gori sunca, meseca i zvezdâ u kojem će se probuđeni moliti Bogu za izbavljenje iz zamki iluzijâ; neka ih tvoja nevidljiva ruka vodi na putu samospoznaje do konačne pobede, a mrtvi neka sahranjuju svoje mrtve iz veka u vek!

Sužnji ne znaju za slobodu i za nju ne mare; ona je za njih opasna poput kakvog smrtnog neprijatelja i tera ih da se protiv nje bore do iznemoglosti; takvi se rađaju i takvi na kraju i umiru: zli i pohlepni, samoživi i sebični, bezobrazni i bahati, alavi i večito nezasiti, gluvi da čuju i slepi da vide, ustaju oni protiv sebe samih i protiv drugih; jer takvi su te naposletku i pokorili, provalivši tvoje zlatne kapije i uletevši poput divljih hordi u prestonicu Čistih; opljačkavši je i popalivši goneći njene stanovnike, jedne ubijajući svojim otrovnim i smrdljivim strelama, probadajući ih kopljima i sekući zarđalim mačevima, druge robeći, treće terajući sa ognjišta njihovih dalekih i davno proslavljenih predaka, podigli su ti varvari svoju novu državu na ruševinama prostranih palatâ i velelepnih hramova, starih kućâ i grobova starosedelaca; razvaljene komade i razbacane ostatke tvojih prekrasnih građevina baciše u prašinu i mračne dubine morske.

Jer ko su oni nego senke i utvare što se danju kriju iza svoje nečiste krvi, pocrnelih kostiju i ubledele i ispijene kože dok noću iz njih izlaze tumarajući po tamnim vilajetima vlastite duše, gamižući po njima kao zmije i hraneći se bubama i skakavcima koje svojim palacavim i lepljivim jezicima iz zasede uhvate. U čoporima trče i skaču sa svih strana kao krvožedne hijene, tražeći strvine koje drobe svojim strašnim čeljustima dok se među sobom kikote i domunđavaju neljudskim glasovima.

Takvi su svi oni koji su se obavezali da služe tiranima ovoga sveta i vremena: nesretna, slaba i bedna strašila ljudska koja se ugledaju na svoje gospodare pa i sami još većim i gorim tiranima od njih postaju, gledajući neprestano kako da im se dodvore i da ih u svojim zločinstvima i svakojakom razvratu zasene. Zakon nikakav ne poznaju osim zakona sužanjstva i podvijanja repa pred jačim od sebe.

Najstrašniji strahovi njih gone poput teško oklopljenih konjanika što ih u galopu danonoćno i u stopu jure preko širokih i prostranih poljâ, po visokim i strmim planinama i u pitomim i plodnim ravnicama, prateći im tragove preko hiljadu rekâ sve do dalekih morâ; u društvu visokom i onom niskom, među bogatašima i siromasima; na mestima javnim i tajnim gde se kriju kao pacovi po svojim rupama; po ulicama i trgovima i u tuđim kućama, u spavaćim sobama i hladnim i izgužvanim posteljama; po velikim salonima i jeftinim i zagušljivim gostionicama u kojima hrane najniže strasti i kuju najpodlije zavere i intrige srca; po skupim stanovima i zavučenim i poluosvetljenim četvrtima, zloglasnim sastajalištima i zapuštenim parkovima, i ko zna kakvim još mestima gde se okuplja sav taj svet i polusvet koji živi svoje dane s one strane zakona pisanog i nepisanog, gađajući ih neprestano i gde god stignu strelama sopstva zadajući im prostrelne i ubojite rane.

I šta je za njih sloboda nego sužanjstvo i služenje haosu, neredu i nasilju umesto redu, poretku i nenasilju:

služenje ratu koji prezire mir; služenje slabima koji preziru jake; služenje bezumlju koje prezire razum; služenje gluposti koja prezire pamet; služenje nižem koje prezire više; služenje prostom koje prezire plemenito; služenje laži koja prezire istinu; služenje nepravdi koja prezire pravdu; služenje nemoralu i lažnom moralu koji preziru moral;

služenje dvoličnosti i licemerju koji preziru čast i poštenje; služenje hegemoniji polova koja prezire ravnopravnost između muškog i ženskog; služenje ideologijama, klasama i rasama koje preziru jednako pravo svakog čoveka na rast i razvoj; služenje nečistoti koja prezire čistotu ljudske prirode; služenje ropstvu koje prezire slobodu; služenje tami koja prezire svetlost;

služenje mržnji koja prezire ljubav; služenje smrti koja prezire život; služenje farisejima i lažnim učiteljima koji preziru veru u jednog i istinitog Boga neomeđenog dogmama i oslobođenog nesavršenosti svih čovekovih učenja.

Čujte sužnji, čuvajte se slobode! Jer bliži se čas vaskrsenja i drugog dolaska uzvineših i plemenitih koji su u drevna vremena vladali Fenikijom i njenim slavnim gradovima!

Vaskrsni Hirame, veliki arhitekto zemljaskog i nebeskog Jerusalima kojeg su tvoji majstori sagradili prema božanskom planu i njegovoj nacrtnoj geometriji! Vaskrsni da svedočiš o novom svetom Trojstvu između tela, duše i uma oslobođenih patnje u velikom točku rađanja i umiranja!

Vaskrsni Elizar, prva među jednakima i sebi ravnima! Pozdravlja te obnovljena Kartagina u čije si temelje uzidana kao glava od ugla! Neka ti se duh ispunjen mirisom tamjana i divljeg poljskog cveća, nošen vetrovima pustinjâ, razlegne po zemlji kedrovine, oplođujući žednu i gladnu zemlju svojim svetim semenom. Uzdigni se iznad neprijatelja i onih koji su protiv novog reda i poretka: svrgnuti i proterani kraljevi i kraljice i obespravljena gospoda čekaju tvoj obećani povratak u prestonicu Čistih!

Na ostacima tvoga granitnog prestola iskusni majstori podići će novi grad i utvrditi sigurne puteve; za tri dana i tri noći sagradiće raskošne palate i velelepne hramove da se u njih smesti stara i obnovljena aristokratija; najbolje drvodelje napraviće ti brodovlje da sa njime iznova zaploviš u nepoznata morâ; vešti pisari napuniće biblioteke hiljadama svitaka zlatnog papirusa, prenoseći drevno znanje neprekinuto sve od početka. Slikari će živopisati unutrašnjost građevina i ukrasiti njihove zidove starozavetnim i novozavetnim simbolima da budu svedoci obnove vaše krvne loze.

Zapisi će govoriti o razorenju spoljašnjeg i podizanju unutrašnjeg čoveka u večitim ciklusima promene i preobražaja, odlaženja i dolaženja, nastajanja i nestajanja; probudiće se iz dugog sna velikii proroci koji će doći da svedoče o svojim ispunjenim predskazanjima; izgubljene ovce pronaći će ponovo svoje pastire koji će ih izvesti iz novoegipatskog ropstva putem preko Mrtvog mora u Obećanu zemlju; na kraju toga puta čekaće ih ovaploćena suština animusa i anime krunisana njihovim mističnim venčanjem na oltaru sopstva, kao konačna nagrada za žrtvu podnesenu za utamničenje slobodnog čoveka.

Pozdravlja vas nova Kartagina koja je svojom krvlju ispisala istoriju slobodnih zidara vlastite sudbine.

Za P.U.L.S.E Bojan Stanišić

  Bojan Stanišić, Društvo, Filozofija, filozofija morala, Filozofski ogledi, Filozofski tekstovi, Sociologija