O metamorfozi kroz Kafkinu „Metamorfozu“

Da li ste se ikada zapitali zašto baš vi postojite i to u ljudskom obliku? Iako nadmoćno biće koje ima mogućnost da stvara, piše i radi čovek je sa druge strane opet osuđen na niz egzistencijalnih problema koji ga čine zatočenikom u kancelariji, šrafom u sistemu koji će mu lako pronaći zamenu ako pogreši. U želji za boljim položajem i neprestanim usavršavanjem čovek se nesvesno odvojio od one lepe jednostavnosti koju pruža sklad sa prirodom koja leči.

Pogledajte recimo ptice, tako su bezbrižne i slobodne, ali ne, mi smo ljudi sa svim obavezama i problemima koji su nam neizostavni delovi života. Kao što ne možemo da biramo „oblik“ u kojem ćemo biti rođeni, koji nam je prirodno nametnut tako nam je  nametnuta i neumitna metamorfoza koja traje čitav život i od koje je nemoguće pobeći. Za razliku od debeljuškaste gusenice koja će se u jednom periodu izolovati u lutku iz koje će izaći kao prelepo biće sada i sa mogućnošću letenja – kao leptir, ljudska metamorfoza se kreće u nešto tragičnijem pravcu. Od bezbrižnog deteta, preko mlade osobe pune poleta, željne života, jedrog i bujnog tela koje je na vrhuncu svoje snage, preko zrele osobe do slabašnog starca, pogrbljenog i sporog, izbrazdanog i nemoćnog. Da, to je proces koji je nemoguće sprečiti, kroz koji prolazimo svakodnevno, neprimetno i koji uglavnom želimo da promenimo. Dete želi da bude odrasla osoba, a starac bi pak dao sve na svetu da opet postane to bezbrižno dete. U Kafkinoj „Metamorfozi“ susrećemo se sa glavnim protagonistom Gregorom Samsom, koji se jednog sasvim bezazlenog jutra budi kao ogromna buba. Saznajemo da je Gregor vredan mladić koji na svojim plećima izdržava oca, majku i sestru Gretu. Za pet godina svoje službe trgovačkog putnika nikada nije izostao sa posla. Od trenutka kada se Gregor probudi kao insekt njegov dotadašnji život gubi smisao, pa se da primetiti da je ova Kafkina pripovetka preteča priča sa egzistencijalizmom kao osnovom.

Ali iako je svojim izgledom oterao prokuristu, prepao majku i sestru, a oca naterao da postane njegov glavni progonitelj Gregor nastavlja… Kao da nas Kafka na pomalo humoristično-morbidan način uči da bez obzira u kakvoj se situaciji našli, ma koliko izgubili ili bili nemoćni, da treba nastaviti. Da, ne treba odustati nikada. Ali Gregor na kraju ipak odustaje. Zašto?! Iako se navikao na svoje novo telo koje je ojačano oklopom sa mnoštvom nožica, koje su u početku bile neposlušne on se na kraju pripovetke prepušta smrti. Okončavši svoj život u ta četiri zida svoje sobe u kojoj je živeo od metamorfoze. Ako čitavu priču sagledamo sa filozofske strane jeasno ćemo uvideti sledeće: Gregor kao mladi trgovački putnik koji izdržava čitavu porodicu predstavlja korisnog člana te zajednice, pa i društva, jasno ukalupljenog u šablon kakav mu je život skrojio. Ali njegova metarmofoza sve menja. Majka i sestra, su zgrožene i preplašene Gregorovim izgledom, dok je otac prikazan kao bezosećajan i agresivan čovek koji svojim udarcima ozbiljno preti da ugrozi njegov život. Jednom prilikom gađa ga jabukom, čime mu nanosi tešku ranu kojoj je Gregor kasnije podlegao. Jabuka se u ovom konteksti jasno može posmatrati kao simbol zla i razdora kakvu konotaciju dobija još u Bibliji. Možda jedina osoba koja brine o Gregoru je sestra Greta koja mu ljubav pokazuje hrabrošću da uopšte uđe u sobu, donese mu hranu, a pažljiv Gregor svestan svog ružnog tela svaki put kada čuje njene korake krije svoje nožice i orožalo telo pod kanabe. Iako je dobio nov animalan izgled Gregor ostaje Gregor do kraja. On čuje svoje ukućane i razume njihove razgovore. Svestan je da im predstavlja teret, da sada svi danonoćno rade, a da je on samo beskoristan insekt. Ali je njegova duša je i dalje čista on je i dalje sin željan majčinske ljubavi i sestrinog prisustva. On žali jer sada sigurno neće upisati sestru na konzervatorijum za violinu za koji je štedeo. Niko od ukućana koje u ovom kontekstu možemo da posmatramo kao površno društvo ne uviđa da Gregor koga posmatramo kao neshvaćenog pojedinca ima dušu i osećanja. Odnosi između njih i njega su zahladneli. Oni ga izdaju, odbacuju. A njegova tuga progresivno raste. On se još više povlači u sebe svestan svog jadnog stanja, soba mu sad postaje zapuštena, a on ostavljen. Vrhunac izdaje nastaje kada sestra u naletu besa jer je uplašio podstanare traži da ga se otarase.

Kroz nekoliko dana pronalaze ga mrtvog u sobi. Kafka na krajnje lucidan način objašnjava šta znači biti okružen ljudima, a biti usamljen, šta znači biti bespomoćan i ostavljen od najbližih. Pripovetku možemo tumačiti i na ovakav način: Porodica je ono površno društvo kakvo se danas nažalost samo sve više razvija, društvo koje je opčinjeno „fasadom“, spoljašnjošću koja će za koju godinu oronuti i lako biti zamenjena novom. Oni su predstavnici indoktriniranih mozgova, opčinjnih izgledom niko od njih nije zavirio ispod te „fasade“, u Gregorovu dušu koja je bila tu sve vreme. Kafka ovim delom proriče tragediju današnjeg društva, prazne ljušture čije znanje, umeće, interesovanje i žeđ za duhovnim predstavlja paučinu i tišinu…

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ana Kršljanin, Franc Kafka, Književnost, Preobražaj