Razgovarati s Ognjenom Radonjićem nije tek puka novinarska prilika – to je intelektualna avantura koja vas vodi u svet gde reči nisu samo sredstva komunikacije, već alatke za oblikovanje stvarnosti. Svaka njegova rečenica deluje kao šahovski potez, promišljena do perfekcije, ostavljajući vas u trenutnom zatišju dok procesirate težinu onoga što je rečeno. Njegova pojava dominira prostorom, ne bukom već prisustvom – tihom ali moćnom. Kada govori, osećate da su vrata ka dubljem razumevanju sveta upravo otključana, ali ključ ipak ostaje u vašim rukama. Ovo nije razgovor koji nudi gotove odgovore; ovo je razgovor koji vam postavlja prava pitanja – ona koja ćete nositi sa sobom dugo nakon što intervju završi.

Kako definišete ključne uzroke političke stagnacije u Srbiji i regionu, i kako možemo redefinisati koncept političke odgovornosti u društvima s oslabljenim institucijama?

Politička stagnacija je posledica korupcije i kriminala u kojima su ogrezle srpske vlasti. Ovde nema podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, već su institucije koje bi u svom radu trebalo da budu nezavisne, uključujući i kvazi-državne institucije poput centralne banke, REM-a, poverenika za informacije od javnog značaja ili ombudsmana u službi centralizovano i partijski vođenog aparata sile koji je usmeren na skretanje javnih resursa u private džepove. Dakle, sveopšta pljačka društva je jedina ideologija vladajuće elite, što je u svojoj suštini čini razbojničkom, ali i veoma opasnom jer ona ne bira sredstva da zadrži svoje pozicije. Ključ političkog, kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog i demografskog isceljenja je pravna država, odnosno da smo pred zakonom svi jednaki i da delovanje koje donosi benefite sa sobom takođe nosi i odgovornost. Kada nema odgovornosti tada pada helikopter, gine žena na rampi kod Doljevca, masovni ubica koji je trebalo da bude u zatvoru vrši svoj krvavi pir u okolini Mladenovca, ginu rudaru u Aleksincu i pada nadstrešnica na prolaznike.

Da li smatrate da je tranzicija ka demokratiji u postkomunističkim društvima trajno osujećena, ili su problemi s kojima se suočavamo samo posledice duboko ukorenjenih istorijskih narativa?

Snaga institucija je ključ društvenog razvoja. Pošto institucije uređuju ljudi to znači da ništa nije trajno osujećeno, odnosno da su ispravke u dobrom pravcu moguće. Po mom mišljenju, verovanje u u duboko ukorenjene narative je sve više stvar prošlosti. Primat su preuzeli sebičnost, interesi i oportunizam. Da, istorijskim narativima se i dalje manipuliše, ali je primarno sredstvo vladanja korupcija. Još nismo dobacili do one izreke “preko preče naokolo bliže”, to jest da nas zakoni i procedure (naokolo) štite I vode ka trajnim i održivim rešenjima, a prečice u probleme ili čak i katastrofe poput pogibije nedužnih na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tako smo došli do paklene kombinacije neodgovornosti, nestručnosti, korupcije i kriminala.

Kako može doći do transformacije društvenog ugovora u društvima gde poverenje u institucije gotovo ne postoji?

To je dobro pitanje. Nemam kako da vam odgovorim sem kroz primere iz prakse. Prvi je Irska, kada je nakon traljavog razvoja u celom posleratnom periodu i čak priključivanja Evropskoj ekonomskoj zajednici 1973, došla na ivicu bankrota krajem 1980-ih. Ovaj šok, ali i strah koji je proizvela kriza vodila je katarzi i širokom društvenom dogovoru između ključnih društvenih grupacija poput države, poslodavaca i sindikata. Danas je Irska jedna od najbogatijih zamalja na svetu. Sličan je primer Švajcarske u drugoj polovini 19. veka. Tada je Švajcarska bila na nižem nivou razvoja od proseka Zapadne Evrope i izranjavana građanskim ratovima. Kako bi se izbegla ratna razaranja i konflikiti i stvorili uslovi za privredni prosperitet, politička elita toga vremena donosi odluku da sistem odlučivanja bude izrazito decentralizovan, odnosno većinski na nivou kantona što je omogućilo trajni mir između protestanata i katolika. Takođe, još jedna važna švajcarska institucionalna inovacija je princip direktne demokratije kroz referendum, čime je data prilika širim slojevima društva da direktno učestvuju u odlučivanju, ali i povećalo opreznost parlamenta u donošenju zakona.

Na koji način bi politički diskurs mogao da evoluira kako bi prešao iz populističkih simplifikacija u složenije i održivije vizije budućnosti?

Baš tako kako ste rekli. Kroz širok društveni dogovor koji se zasniva na konsenzusu, kompromisu i vođenju računa o interesima svih ključnih društvenih grupa. Bez toga, društvo je napuklo, kohezivnost se rasteže i stvaraju se uslovi za društvene tenzije i konflikte. Ključ prosperiteta društva je dogovor, kompromis i podela odgovornosti. Kod nas je sasvim suprotno. Imate političku elitu koja je banditska, ona otima i kreira iluziju da nekome nešto daje. Da, daje, ali od naših para. Primera radi, oni bacaju novac iz helikoptera koji ćemo mi sutra vraćati sa debelom kamatom. Ili ispada da bi penzioneri umrli od gladi da nije njih jer bi penzioni fond bio ispražnjen. Dakle, mi moramo stvoriti društvo u kojem je vlast servis građana, a ne batina za narod. Primera radi, današnji penzioneri su za vreme svog radnog staža kroz uplate u penzioni fond pozajmljivali državi novac i danas kada su u penziji, država im vraća ono što su joj pozajmili. Dakle, država je zajmoprimac, a penzioneri su zajmodavci što je klasičan odnos dužnik-poverilac. Fiskalnom konolidacijom 2014-2017, država je donela odluku da jedan deo svog duga penzionerima ne vrati. Pokušajte to da učinite na svetskom finansijskom tržištu pa ćete da vidite kako ćete proći. Upravo taj deo nam nedostaje, deo koji se odnosi na implementaciju precizno definisanih prava i obaveza pojedinaca i organizacija.

Kada analizirate strukturalne slabosti ekonomije Srbije, da li vidite mogućnosti za prelazak sa modela ekonomije bazirane na stranom kapitalu na održiviji model zasnovan na domaćim resursima?

Nije naš glavni problem strani kapital po sebi. On je svakako koristan posebno kada je usmeren u inovativne delatnosti koje povećavaju produktivnost. Naš problem je što se naš model razvoja većinski svodi na nekompetentu i korumpiranu državu, jeftin i niskokvalifikovani rad, crpljenje resursa i devastaciju životne sredine. Ovaj model su u stručnoj literaturi naziva “trka ka dnu”. Sa druge strane, fokus bi trebalo da se usmeri na visokokvalifikovani ljudski rad usmeren u inovativne aktivnosti koje nose rastuće prinose na obim proizvodnje. Tu se nalazi ključ uspeha danas najrazvijenijih zemalja sveta. Svakako, da biste to uspeli potrebna je transformacija institucionalnog okruženja jer su institucije okvir koji upućuje ljude na produktivno, ali i neproduktivno i destruktivno delovanje.

Kako procenjujete uticaj globalne ekonomske transformacije, poput prelaska na zelenu ekonomiju i digitalizaciju, na periferne ekonomije poput Srbije?

Za sada smo mi žrtve ove strategije pošto se ona zasniva na značajnijoj upotrebi određenih resursa. U našem slučaju u pitanju je litijum za proizvodnju baterija za električna vozila. Potencijali troškovi izmereni u gubitku poljoprivredne proizvodnje ali i unuštavanja životne sredine i biodiverziteta su za nas nepodnošljivi, ali ih vladajuća elita, nasuprot tome gura u cilju svog opstanka u vihoru geostrateških pomeranja. Dakle, kod nas se svetska agenda zelene tranzicije svodi na potkusurivanje tipa vi crpite naše resurse i uništavajte životnu sredinu i pustite nas da u međuvremenu neometano maltretiramo i pljačkamo svoj narod. Idealno, zar ne?

Da li globalni finansijski poredak, zasnovan na neoliberalnim principima, ima mogućnost reforme, ili je njegova supstitucija neophodna? Ako je tako, šta bi bio održiv alternativni model?

Tajna opstanka kapitalizma je njegova fleksibilnost i tajna propasti komunizma je njegova rigidnost. Dakle, da, ima mogućnost reforme, ali to zavisi od nivoa demokratije. Naime, mišljenja sam da su široke narodne mase podlegle populističkom narativu jednostavnih rešenja za komplikovane problem jer su razočarani u demokratiju. Da, na papiru postoji demokratija ali u praksi imamo socijalizaciju troškova i privatizaciju prihoda za velike korporacije i finansijske institucije. Ljudi primećuju licemernost kada kažete treba pustiti tržište da slobodno deluje, ali kada se veliki igrači nađu pred bakrotom spašava ih država novcem poreskih obveznika. Posledično, važna negativna posledica neoliberalizma su rastuće društvene nejednakosti. Dakle, alternativni model podrazumeva povratak emokratije i borbu protiv rastućih društvenih nejednakosti pomoću poreskeg sistema i države blagostanja, meritokratije i principa jednakih šansi za sve.

Kako vidite poziciju Srbije unutar šireg konteksta ekonomskih blokova poput EU, Kine i Rusije, posebno u vremenu intenzivnih geopolitičkih i ekonomskih previranja?

Mi smo nigde i svugde. Tako rastrzani, dezorijentisani smo i uplašeni. Idealan materijal za manipulaciju kroz propagandu, raspirivanje strahova i opsenarstvo. Mi geografski pripadamo Evropi i tu nema sumnje. Smatram da je rat u Ukrajini istovremeno i rat Amerike za Evropu, odnosno njen rat da zadrži Evropu u kolonijalnom statusu. Čini mi se da je ovde Rusija od drugorazrednog značaja. Fokus je na Kini jer se upravo u Ukrajini projekat Pojas i put račvao ka Poljskoj i baltičkim zemljama. Projekat je prekinut, Amerika je postigla svoj cilj, a ljudi u Ukrajini i Rusiji nemilice ginu. Sa druge strane, Zapadu odgovara diktatura u Srbiji jer sve dobijaju na tacni, dok je demokratija periferna. Ali nismo mi tu izuzetak, Sve je manje demokratije i na Zapadu. Utiska sam da je razočaranost u demokratiju ključ uspeha Trampa, ali, kao što sam rekao, i ostalih populista.

Populizam je često percipiran kao simptom društvenih problema, a ne uzrok. Šta smatrate da su osnovni sociološki i ekonomski faktori koji održavaju populizam u centralnoj i istočnoj Evropi?

Populizam nije samo odlika centralne i istočne Evrope. U njemu se davi i Zapadna Evropa i Amerika. Ključ su izneverena očekivanja. Umesto u bolju budućnost, politička elita je privatizovala profite, a troškove svojih prevarnih radnji prebacila na društvo. To je vodilo značajnom rastu u drušvenim nejednakostima i rastućoj masi onih koji u procesu globalizacije zaostaju. Posledica su ljudi koji su spremni da poveruju u praktično sve kako bi pružili otpor onima za koje percipiraju, ne bez osnova, da su ih prevarili i opljačkali. Tako se rađaju ekstremne ideje i ekstremni pokreti, a sa njima, umesto rešavanja problema, dodatno dolivalnje (h)ulja na vatru.

Da li je moguće stvoriti politički narativ koji ima istu mobilizatorsku snagu kao populizam, ali je utemeljen na složenim i odgovornim politikama? Ako jeste, kako bi izgledao?

Moguće jeste, ali da bi se došlo do toga izgleda da nam je potrebna katastrofa širokih razmera. Događaji koji će toliko uplašiti ljude da će reći ok reci šta treba da radimo samo da se izvučemo iz ove situacije. Odgovor je, kao što sam rekao, u keiranju snažnih institucija, pre svega vladavine prava, podele vlasti i okruženja koje daje ljudima jednaku šansu i stimuliše ih na produktivno delovanje.

U vašim analizama, kako se ekonomska nesigurnost koristi kao alat za političku manipulaciju i jačanje autoritarnih tendencija?

Vrlo jednostavno – zaposednete medije i krenete u propagandni rat da su prethodni sve živo opljačkali, da ste vi stvorili od Srbije ekonomsku silu i da će, ukoliko oni odu sa vlasti sve propasti i vratiće se stari lopovi. I onda kako Njegoš kaže: ”Zlo se trpi od straha gorega. ko se topi hvata se za pjenu; nad glavom se nadodaju ruke! Drugim rečima, kreira se trpnja iz straha da ne bude još gore.

Kao neko ko radi u akademiji, kako vidite ulogu obrazovnih institucija u preoblikovanju društvenih paradigmi koje su trenutno usmerene ka konzervativizmu i ksenofobiji?

Sve su to strategije podpirivanja strahova koji vode tenzijama, konfliktima i polarizaciji društva. Dakle, u pitanju su pragmatična oruđa koja omogućavaju onima koji su na vlasti da manipulišu strahovima i vladjau po makjavelističkom principu “zavadi pa vladaj.” I ovo sredstvo vladanja je relativno efikasno, ali su troškovi za društvo ogromni. Vrlo je teško potisnuti nepoverenje i mržnju i okrenuti se toleranciji, solidarnosti i zajedništvu. Zato smo danas u region svi, u većoj ili manjoj meri, tu gde jesmo – u evropskom slepom crevu.

Šta je, po vašem mišljenju, potrebno kako bi društvene nauke povratile centralnu ulogu u oblikovanju politika koje rešavaju ključne društvene probleme?

Potrebno je vratiti dostojanstvo učiteljima, nastavnicima i profesoriama. Prvo i osnovno je podići obrazovni sistem ne samo kroz adekvatna primanja, već i zaštitu prosvetitelja od agresivnih roditelja, direktora komesara i državnih birokrata. Dakle, da bi dobro obavljao svoj posao, prosvetitelj mora da bude i adekvatno plaćen i adekvatno zaštićen. U suprotnom, imaćete današnji slučaj da ovaj posao rade ljudi manjinom iz entuzijazma i većinom jer nemaju bolje. Kada u prosvetitelje ide neko pod maksimom “ako baš moram”, takvo društvo isušuje sopstvenu bazu, najbolji emigriraju i najgori vladaju. Ima jedna pošalica koja kaže da kada neko kaže da je skupo obrazovanje, ti mu odgovori još je skuplje neznanje. To nažalost i vidimo u srpskoj praksi veoma često sa ekstremnim slučajevima gubitka života nevinih.

Kako procenjujete mogućnost univerziteta da postanu bastioni otpora autoritarnim tendencijama, posebno u kontekstu rastućeg političkog pritiska?

Bez mladosti nema otpora. Oni su naša budućnost i nečija su deca, unuci, braća i sestre. Oni su osnova i sada je ključno da se povežu sa drugim društvenim grupacijama poput prosvetara, zdravstvenih radnika, poljoprivrednika, maturanata, profesionalnih udruženja itd. Da biste svrgli organizovani kriminal potrebna je široka mobilizacija. Taj zadatak profesori i studenti ne mogu sami da izvedu. Ali, stvar je pokrenuta i videćemo u kom pravcu će se kretati. Za sada, ide u dobrom, ali treba biti istrajan i pametniji od njih.

Ako bi vam se dala mogućnost da definišete dugoročnu strategiju za Srbiju, šta bi bili tri ključna prioriteta koji bi osigurali održivi ekonomski, politički i društveni razvoj?

Morate da imate pravnu državu, to jest da smo pred zakonom svi jednaki i da svako bude odgovoran za svoje delovanje. Pravna država podrazumeva kako adekvatna zakonska rešenja tako i efikasnu primenu zakona. Drugo, ključno je institucionalno okruženje koje svima daje jednaku šansu da pokušaju i da eventualno uspeju kako u tržišnom tako i u društveno-statusnom smislu. Treće, svi ljudi moraju imati pristup osnovnim egzistencijalnim proizvodima i uslugama i zdravstvenoj nezi. Ključno je kreirati društveno okruženje u kojem se čovek oseća dostojanstveno – da je ono što je zaradio plod njegovog rada i talenta, da je njegova pozicija u društvenoj hijerarhiji posledica njegovih zasluga i da se njegov glas čuje, odnosno da ima uticaja na društvene odluke. Ključne politike koje vode ovom ishodu su politika obrazovnja, zdravstva i kulture.

Napustiti razgovor s Radonjićem nije kao zatvoriti jedno poglavlje – to je poput otvaranja čitave biblioteke pitanja, ideja i introspektivnih misli. On nije sagovornik koji servira jednostavne odgovore na tanjiru; on je arhitekta dijaloga koji gradi slojeve značenja, ostavljajući vam da u tišini dešifrujete poruke. Svaka njegova rečenica nosi težinu životnog iskustva, složenu ironiju i onu retku vrstu tišine između reči – tišine koja odzvanja glasnije od bilo koje izjave. Njegova vrednost nije u trenutnom utisku, već u tragu koji ostavlja; nije ga potrebno razumeti odmah, ali ćete se njegovim rečima vraćati, iznova ih analizirajući. I možda je upravo u tome njegova najveća snaga – on vas tera da mislite, dugo nakon što ste se razišli. Radonjić nije samo sagovornik, on je iskustvo koje se ne zaboravlja.

za P.U.L.S.E: Luka Benčik

  Društvo, Luka Bencik, Ognjen Radonjić, Politika, Razgovori, Srbija