Dvosmislenost obrazloženja događaja uzrokovana nedefinisanošću psihofizičkog sklopa čoveka i varljivošću njegovog perceptivnog aparata usled snažne sugestivnosti konstitutivnih elemenata toposa i uzajamno prelivanje realnosti i fantazije kroz približavanje opskurnog u području egzistencijalne jeze u romanu Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja”

Gotski roman Henrija Džejmsa pod naslovom „Okretaj zavrtnja”, važi nesumnjivo za jedno od najznačajnih ostvarenja u žanrovskom okviru, ukoliko se prevashodno posmatra misteriozna i zastrašujuća radnja ovog dela koju karakteriše vrtoglavo odvijanje opskurnih događaja što snažnom sugestivnošću izazivaju uznemirenost u osećaju neminovnog približavanja jezivih trenutaka, smeštenih u određenim intervalima priče, čiji intenzitet polako narasta, ali nikad ne donosi konkretno razjašnjenje. S obzirom na nerazrešenost situacije na samom svršetku romana i dvosmislenost krucijalnih rečenica, naročito brojnih dijaloga utaknutih u pripovednu strukturu, može se opravdano reći da delo po svojim suštinskim pitanjima prevazilazi žanrovsku omeđenost i predstavlja predložak za studiozno psihološko i filozofsko proučavanje ponašanja likova i njihovih uzajamnih relacija, u prvom redu glavne junakinje kao nosioca fabule i ambivalentnih promišljanja i zapitanosti o ontološkom karakteru pojava u staroj plemićkoj kući u Eseksu.

Uvodna naracija, koja razmatra zbivanja nakon mnogo godina, proteklih od vremena dešavanja centralne radnje, može zbog izvesnih podudarnosti da navede čitaoca na pogrešan zaključak, što pokazuje izvanredan manir pisca da stvari predstavi onakvima kakve u biti možda i nisu, i ta opšteprisutna modalnost prožima se kroz glavni pripovedni tok uz dodatnu neodredivost dešavanja. Čitav centralni deo pripovesti dat je u prvom licu, te se događaji prelamaju kroz prizmu posmatranja protagonistkinje, i svi drugi junaci romana i njihovo ponašanje i kretanje oslikani su kroz njenu vizuru i putem njenih razmišljanja. Stoga verodostojnost zbivanja pre svega zavisi od psihofizičkog stanja glavne junakinje, koje čitaocima ostaje nedokučivo.

Naizgled je sve sa njenim mentalnim sklopom u najboljem redu, ona je obrazovana mlada devojka iz siromašne svešteničke familije, što prihvata posao guvernante dvoje male dece koja žive na imanju Blaj sa domaćicom po imenu gospođa Gros i kućnom poslugom. U ono vreme u Engleskoj ovo zanimanje je bilo veoma cenjeno i zahtevalo je znanja koja su posedovale samo školovane mlade dame, ujedno vaspitačice i učiteljice dece, a mesto u uglednoj kući obezbeđivalo je dodatni prestiž i znatnu reputaciju. S obzirom na njeno skromno poreklo, ovakav položaj značio je iznenadnu sreću kojoj bi se u nekim drugačijim okolnostima teško mogla nadati. Odlično plaćen posao u kome će, kako je verovala, uživati, i obavljati ga sa lakoćom i žarom, nosio je, međutim, mračne neodređenosti.

Postojalo je nešto misteriozno i opskurno u sudbini njene prethodnice što je zanemarila, kao i u zahtevu koji joj je ispostavio vlasnik imanja. Naracija je tako koncipirana da ne možemo ništa da naslutimo o namerama mlade devojke, stoga subjektivne procene mogu da se upravljaju u smeru obilja potencijalnosti koje se pružaju na zamišljenim linijama tumačenja tajanstvenih mesta u romanu i dovršavaju se u nerazmrsivoj višeznačnosti. Doduše, izvesne rečenice i pogledi mlade dame mogli bi da ukažu da u pitanju nije bila hrabrost, niti samo želja za ostvarenjem sna koja je nadvladavala sve prepreke, već nešto drugo, što takođe pripada sferi zagonetnog, ali u procesu aktualizacije koji se doduše, nikad ne završava, poseduje veći stepen mogućnosti prelaska u neporecivu izvesnost.

Međutim, i ljubavna sanjarenja devojke, što se nužno javljaju u tom ranom uzrastu kada se srce ispunjava uskovitlanim osećanjima, iako bi se subjekat ka kome su upravljene nežne misli i čežnje, prividno odsutan skoro sve vreme priče, činio nedvosmislenim, mogu se tumačiti dvoznačno. Ipak, druga solucija u tom slučaju poseduje izvesne implikacije koje je čine bizarnom. Radi objašnjenja ovakvih čudnih naklonosti potrebno je posegnuti za platonističkim teorijama dodatno podstaknutim nemogućnošću srca da se odupre navalici emocija, gde ideal  izaziva divljenje i obožavanje, što je pokazano u antičkim teorijama o gradativnim stepenima ljubavi kao putu ka dosezanju čiste, nepomućene lepote. Ovde je važan odnos ljubavnika i ljubimca, koji se u literaturi uposebljava u različitim varijacijama, neretko latentno postavljenim.

Ambijent imanja, detaljno opisan u liričnim romantičarskim tonovima, gde se dočarava raskoš soba i vrtova, protagonistkinji deluje kao predvorje raja i ona, očarana lepotom, naivno pretpostavlja da će joj svaki dan doneti neizmerni užitak. No, kako je u ovom romanu sve uronjeno u kovitlac zamagljenih, nedefinisanih zbivanja, slika njenog novog boravišta možda samo predstavlja privid. Premda čitalac opravdano poseduje sumnje povodom percepcije mlade guvernante, prizor ambijenta veoma lepo uređene seoske kuće predstavlja neporecivo i čvrsto uporište sa nedvosmislenim holističkim potvrđivanjem, što obezbeđuje barem jedno neupitno mesto u romanu. Ipak, poteškoća leži u unutrašnjoj percepciji tog mesta sa svim nemilim dešavanjima koja će uslediti, jer spoljašnjost ovde možda znači i obmanu i pokazatelj je da stvari često odista nisu onakve kako nam najpre deluju.

S obzirom na izvanredno rešenje pisca da prenošenjem celokupne priče u oblast viđenja glavne junakinje i neodređenošću povodom njenog psihičkog sklopa događajima obezbedi maglovitost i nedokučivost, postoji mogućnost da je unutrašnjost ove kuće i po pitanju zbivanja onakva kakvom je i opisana, udobna i prijatna, ali da je iskrivljena percepcija mlade devojke čini poprištem nepojamnih prikaza, fantastičnog koje zaista ne silazi u realno, već postoji samo u njenom uzburkanom umu. Interesantan je opis dvoje njenih malih učenika. Flora i Majls su predstavljeni kao oličenja dvaju anđelčića, nežnih bledih lica oivičenih sitnim zlatnim kovrdžama i punih zajapurenih obraza na kojima poigravaju boje cvetova ruže, i deluje da ta savršena spoljašnja lepota obasjava i unutrašnju. No, činjenica da su u pitanju deca čiji su roditelji rano napustili ovaj svet, iako je dato racionalno objašnjenje njihovog stradanja, obavija prošlost učenika nekom mutnom zloslutnom aurom, budući da se ovaj motiv, u drugačijem vidu, nalazi u mnogim literarnim delima u kojima označava predskazanje jezivih situacija.

Komparativna analiza dela Henrija Džejmsa sa drugim literarnim ostvarenjima, čak i iz mnogo kasnijeg perioda, kao što je „Izabranik” Tomasa Mana, može da uputi na prilično sumoran zaključak. Metafizički pojam zla i obeležje đavola kao nečastivog podrazumevaju da se on ne manifestuje eksplicitno, već da se vešto skriva, i da uzima obličje koje je neutralno i neupadljivo. Međutim, postoji još jedan način prikrivanja zla u spoljašnjem obliku posve protivnom unutrašnjim odlikama, što je vidno u gore pomenutom „Izabraniku” i likovima roditelja glavnog junaka, gde je rano detinjstvo uvertira za potonja opskurna i zastrašujuća dešavanja, a u romanu „Okretaj zavrtnja”, shodno nemogućnosti određenja verodostojnosti perspektive glavne junakinje, i dodatne dvosmislenosti njenih rečenica, ostaje u magli zagonetnog.

Ovaploćenje ideala lepote u njenim malim štićenicima sa stanovišta reminiscencije na već navedeni platonistički odnos ljubavnika i ljubimca, pri čemu se drugi član relacije odlikuje savršenim izgledom, iniciraće još neke poveznice koje se potencijalno rasplinjavaju u području nestvarnog, a u jednom od niza tumačenja, gde se postavlja mogućnost subliminalnih pojava, ukazuju na neprirodne i jezive odnose i neraskidivu povezanost veoma mladih bića sa utvarama koje dolaze iznenada, s očiglednom namerom koju guvernanta prepoznaje i pokušava da spreči. S druge strane, neke karakteristike celokupnog okruženja izazivaju jaku i neotklonjivu psihološku sugestiju što nesvesno dovodi fantastične pojave iz domena natprirodnog u oblast ljudske percepcije. Naime, sam topos kuće sa tornjevima koja po spoljašnjim odlikama podseća na zamak, simbol vezan za mračno i tajanstveno, već je predskazanje senovitih prilika koje se asocijativno vezuju za unutrašnje odaje i kule ovog zdanja. U lingvističkom sloju analize, reč „zamak” se nikada ne izgovara, no ova kuća ima sve odlike similarne nekom srednjevekovnom engleskom dvorcu. Jezero što se pojavljuje u izvesnim, posebno stravičnim momentima priče, iskazanim u dvosmislenim, ali vrlo emotivnim dijalozima, takođe se u nekim etnološkim tumačenjima smatra kao pogodno mesto za pojavu duhova i zlih sila.

Kada su svi uslovi za mogućnost viđenja subliminalnih bića obezbeđeni, varljivost čovekove percepcije ima plauzibilno opravdanje koje je objašnjeno studioznom psihološkom analizom. Duhovi, kao subliminalna bića, ni u kom slučaju ne pripadaju realnosti, jer je njihova ontologija neuobličena, a pojavnost kao jedna odlika ontologije nedefinisana i kratkotrajna, za razliku od egzistencije stvarnih živih entiteta. Stoga, ukoliko se pretpostavi da se obrazloženje njihovog nastanka rastvara u obmanljivosti privida, navodno postojanje može se objasniti kao prevara čula uslovljena umorom i polubudnim stanjem u kome se čoveku čini da vidi izvesne fantastične slike, dok ih u stvarnosti nesvesno produkuje. Na tobožnje iskrsavanje nepojamnih pojava utiču i karakteristično okruženje i neshvatljiv strah koji je preduslov prikrivene varke čula.

Ovde je važno istaći i filozofsku razliku između apsolutnog sveta kao takvog, epistemološki nedosežnog čovekovom poimanju, i njegove percepcije sveta, odnosno njegovog geografskog dela na kome se trenutno nalazi, jer svet u celini uvek izmiče ljudskom posmatranju. Dakle, apsolutnu sliku sveta odnosno, svet per se, nikad ne spoznajemo, ali neka zajednička potka koja obezbeđuje podudarnost predstava racionalnog čoveka, s manjim varijacijama uslovljenim specifičnim biološkim odlikama oka, omogućava uspostavljanje njihove kompatibilnosti. Stoga ljudi ne bivstvuju u solipsističkim univerzumima, međusobno odvojeni jedni od drugih, gde svako ima zasebnu i neuklopljenu sliku sveta, već se uzajamne relacije i prećutno slaganje podrazumevaju. Poznato je da se povremeno čovekovo oko prevari u pogledu percepcije, čak i nehotice, a u slučaju unapred pretpostavljenog straha ponukanog zastrašujućim okruženjem, ili poimanjem okruženja kao pogodnog za pojavu sablasti, obmana čula je intenzivnija po doživljaju i neretko poseduje nestvarne činioce. Polusan izazvan umorom takođe ponekad produkuje fantastična bića kao obmane uma.

Psihofizičko stanje guvernante, budući da je ona narator dela, ostaje nepoznato i neobjašnjivo, zahvaljujući autorovom izvanrednom načinu pisanja i postavljanja elemenata priče u simetrične relacije bez ikakvog iskliznuća koje bi razmišljanje čitaoca usmerilo u pravcu preferencije jedinstvenog objašnjenja. No, kasniji događaji gde su pojave duhova u prisustvu dece sve upečatljivije, impliciraju mogućnost izvesnih psihičkih poremećaja kod guvernante, iako opis ove mlade žene naoko ne pobuđuje nikakve sumnje,  ili pak ukazuju na silazak aveti u područje realnosti, putem postepenog prodora oličenog u prisustvu čiji se vremenski interval skoro neprimetno povećava.

Ukoliko se pretpostavi egzistencija senovitih bića, pošto ona ne podležu zakonima trodimenzionalnog sveta, već se u njemu pojavljuju samo povremeno, psihološka obmana ne postoji, i celokupan duhovni sklop protagonistkinje je posve normalan, dok se duhovi privremenom ontologijom manifestuju u okviru zbilje, s tim što je njihov prolazak u ovom slučaju reverzibilan situaciji ponikloj u okviru zdravorazumskog razmišljanja koje pretpostavlja naučno objašnjenje. Naime, u tom slučaju duhovi su objekat posmatranja prema kome se percepcija guvernante usmerava, dok su u protivnom samo privid potekao od nje same kao subjekta koji ga stvara dejstvom više različitih prepletenih razloga, gde su centralni uzbuđenje i strah, ali možda i njeno psihofizičko stanje koje prouzrokuje iracionalno ponašanje, s elementima histerije.

Što se tiče karaktera guvernante, ona neosporno nije loša osoba, i to je jedna od retkih utvrđenih i neoborivih tačaka u sveopštoj zamagljenosti i neodređenosti, ali su njeni postupci ponekad neshvatljivi, a izvesne pretpostavljene naklonosti bizarne, premda se srcu ne može zapovedati. Dvosmislen razgovor između nje i domaćice kuće gospođe Gros to i potvrđuje, a upravne rečenice koje izgovaraju prožete su snažnom emocijom i nekom vrstom prividnog iznenađenja, kao i dijalektičkim postupkom postepenog dolaženja do moguće istine putem dijaloga, što je još jedna platonistička veza latentno upletena u strukturu priče. U toku dijaloga  naslućuje se da je ona pre nego što je po prvi put videla nadnaravne pojave razgovorala sa gospođom Gros o njima, što omogućava da se utvrdi njihov identitet i dođe do strašne istine, u jednom sloju mogućnosti tumačenja celokupne situacije. Jedino što se ne može poreći jeste da su natprirodne pojave možda duhovi ljudi koji su zaista nekad postojali, ali ni spekulacije o njihovim osobinama ne mogu se uzimati kao neporecive, jer reči gospođe Gros, kao i svih ostalih junaka, spoznajemo kroz perspektivu i interpretaciju guvernante, a i sama njena ličnost ostaje nejasna i neodrediva.

Moguće je da su oni nekad bili zle i nečasne individue koje se vraćaju da dovrše sopstveno opskurno nedelo, premda i ovde zapažamo dejstvo međusobne privlačnosti, koje se može obrazložiti u dva smera, u jednom, da se duhovi kroz zastrašujuće pojavljivanje u izvesnim vremenskim intervalima ciljano približavaju svom plenu, ili u drugom, strašnijem, da sama deca žele da pođu za njima, te ih stoga dozivaju u trenucima potpune usredsređenosti u kojoj se čine odvojeni od čitavog sveta. S druge strane, ukoliko devojka bivstvuje u sopstvenom solipsističkom univerzumu i sve prikaze oličavaju proizvod njenih prenapregnutih živaca i unutrašnjih psiholoških magli, ispoljenih u nekontrolisanom govoru i ishitrenim reakcijama, a senovita bića i sumnje zloslutnog zapravo nastaju u njenom umu, dodatno podstaknutom pogrešnom interpretacijom uvodnog govora i nekih drugih saznanja koja autor namerno ostavlja prikrivenim radi očuvanja ambivalentnosti priče bez ikakvih momenata pretezanja na stranu fantastičnog ili psihološke iluzije iracionalnog dela uma koji je kod glavne junakinje potencijalno dominantan, nema nikakvih realnih opasnosti.

Njena plemenita želja da zaštiti decu i otrgne ih od pogubnog dejstva nečastivih sila je iskrena i neosporna, ali se postavlja pitanje da li je zapravo uopšte potrebna, ili ona nesvesno, u nastojanju da učini dobro delo, ispoljavajući lične traume, pravi niz grešaka koje imaju ozbiljne posledice. Pored toga, njena požrtvovanost možda ima drugačije korene, slične namerama aveti u fantastičnom sloju analize priče, ali s pozitivnom konotacijom, iako se u njoj naslućuju odjeci nenormalnog. Ovde je važno istaći još jedno mesto gde se odvija radnja. Naime, neki događaji će se odigrati pored prozora, što zbog odlika prozorskog stakla ispoljenih u refleksiji i dodatnih sastavnih elemenata neodređenosti poput intenzivnog sunčevog sjaja ili kiše doprinosi još jednom stepenu maglovitosti dešavanja.

Vrtoglavo smenjivanje događaja u završnom delu romana ispunjenom brojnim zastrašujućim scenama neće doneti razjašnjenje, jer oni podležu dvojakom tumačenju, bez ikakvog relevantnog razloga za opredeljenje u pogledu jednoznačne koncepcije eksplikacije zbivanja. Nemogućnost nedvosmislenog obrazloženja ostavlja svršetak romana otvorenim. Zavrtanj se u metafori koja se odnosi na vladanje i karakter dece, nesumnjivo okreće, ukoliko se upotrebi konstrukcija iz domena fizike kvantnih čestica, čije je ponašanje takođe neodređeno i nejasno, sa dvostrukim spinom. No, možda se okretaj zavrtnja odnosi upravo na glavnu junakinju, i potencijalno objašnjenje njenog delanja psihičkom uzrujanošću i iracionalnošću, dok se nepojamne pojave rastapaju u uskomešanoj magli njenog uma, iz koga proističe perceptivno polje što ga projektuje u vidokrug, iako u stvarnosti u njemu nema ničega. U slučaju suprotne pretpostavke, utvare se nalaze u prostoru, i ona ih zahvata pogledom prilikom iskrsavanja u realnosti koje, shodno odlikama nestvarnih bića, ne podleže zakonima logike, već se dešava iznebuha. Ipak, ukoliko se uzme u obzir pretpostavka o prisustvu skrivenog zla na neočekivanom mestu, u jednom sloju fantastičnog rukavca tumačenja, možda oni ne dolaze kada im se prohte, već bivaju prizvani iz određenih opskurnih razloga.

Mračni nagoveštaji što dovode do ubrzanog odvijanja događaja u trenucima kulminacije radnje koji su bliski raspletu i potonja strašna zbivanja, uprkos njihovoj uverljivosti, možda postoje samo u glavi protagonistkinje. Naposletku, ostaju istovetne početne nedoumice, jer ništa nije razjašnjeno i završni događaj obavija gusta magla neodredivosti.

„Okretaj zavrtnja” je odličan psihološki roman s elementima horora, gde misterioznost koja prožima čitav narativni tok zbog izvanredne koncepcije pisanja i simetrične postavke događaja ostaje nerazrešena. Naime, iako se stepen užasa povećava kako roman odmiče, nema nikakvih preferencija u pogledu objašnjenja situacije putem zdravorazumskog tumačenja ili pak obrazloženja dešavanja unutar okvira fantastične intepretacije, koja je takođe dvosmislena. Jezivi događaji se odvijaju, bilo na realnom planu ili u području uobrazilje, ali njihova zamršenost biva istovetna kao u momentu zapleta. Čitalac može da se opredeli za jednu interpretaciju, iako u okviru svake postoje dodatne zapletenosti, no takav stav potiče samo od ličnog vrednovanja narečenih zbivanja i odražava delovanje ljudskih afiniteta.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Henri Džejms, Književnost, Milena Blagojević, Okretaj zavrtnja