О присуству Орвеловог у Пекићевом тексту

Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново?
Већ је било за вијекова који су били прије нас.
(Књига проповедникова, 1-10)

Од историје учимо да од историје не учимо.

– Фридрих Хегел

Поигравање митом, документом и историјом, интертекстуалност – нарочито (ауто)цитатност, полемички однос према текстовима који се призивају у делу, једна су од основних константи приповедног поступка Пекића који свој текст гради, можемо рећи, као један вид палимпсеста[1]. Овакво формирање текста управо је најизраженије у пишчевој антрополошкој повести[2] „1999.“ и то – експлицитном посветом Орвелу, алузијама на његову „1984.“ и античке митове, цитатношћу Нострадамусових пророчанстава, Библије и коришћењем ње у виду мота. Како би разумели улогу интертекста, потребно је посебну пажњу посветити основним терминима.

Интертекстуалност је прожимање, интенционално, организовано, планско повезивање текстова у оквиру новог, настајућег текста. Последица је схватања да више није могуће дати нешто ново, потпуно оригинално (у оном романтичарском значењу ове речи – последица уникатности, нешто што се први пут казује, настало из ничега) и једина могућност остаје обнављање, рециклирање, реновирање већ написаног. Интертекст – тачка додира два текста, постиже се алузијом, реминисценцијом, пародијом, цитатом итд. Дакле, каквом год реакцијом и коресподенцијом са другим текстом.

Роман „1999.“ првобитно је замишљен као збирка новела о крају света и управо оно што их је повезало у оргаску целину (осим саме теме) јесте постигнуто јединство властитог текста и мота, цитата, алузије. Немогуће је у потпуности схватити смисао и величину дела које проучавамо уколико се оно не посматра у дијалошком односу према тексту са којим кореспондира и његово тумачење можда је могуће је извести до краја (ако је уопште тако нешто оствариво) једино познавањем интертекста и функције коју оно носи. Обратићемо пажњу на сваки овде присутни и битни вид интертекстуалности, с посебним акцентом на блискост Пекићевог и Орвеловог текста.

Први је мото Платонов „Било је и биће многих уништења човечанства… и оно ће као дете морати да отпочиње увек изнова, не знајући шта је пре њега било…“[3] Он говори о неизбежности катастрофе, као и о основној теми ове антрополошке повести, док је најексплицитније указано на однос са Орвелом – посветом и именом прве повести уз цитат – Златни крај што је алузија на пашњак (овде обједињавајући принцип и лајтмотив сваке повести) из његове антиутопије „1984.“ која је више послужила као инспирација Пекићу, него шаблон по коме ће градити своју фабулу. Међутим, Орвелова није једина антиутопија која је овде присутна. Како дело више не посматрамо као аутономни организам, већ компилацију постојећих текстова – „1999.“ је колаж начињен од најбитнијих дела антиутопијске традиције, коју је нужно упознати (како су у различитим литературама различите и дефиниције дистопије, антиутопије, какотопије, итд. ауторка користи назив антиутопија као оквирни жанр за дела која су антитеза утопије).

Утопија своје име дугује Сер Томасу Мору који је 1516. године објавио дело које носи тај назив (настао од две грчке речи, од којих за прву нисмо сигурни да ли означава не (оу) или добро (еу) место (топос); односно да ли је у питању неместо или доброместо) у коме је описано идеално, додуше непостојеће друштво. Иако своје име дугује Мору, свој настанак утопија дугује Платону и његовом делу „Држава“ (које је било усмерено на то да се реализује иако Норптроп Фрај наводи на то да је утопија спекулативни мит, односно, за њега се зна да се никада неће остварити). Утопија је природна склоност људског ума, сањарење о идеалном. У основи скоро сваке идеје о утопији лежи мит о просперитетном, Златном добу (и тако Пекићев наслов Златни крај можемо схватити као двоструку алузију – на Златно доба и на Орвелов пашњак). Наравно, она такође налази свој ослонац у хришћанској представи о Рају, као што антиутопија рачуна на представу Пакла и ослања се на митове о Страшном суду и Апокалипси. Помоћу дефиниције утопије лако можемо дефинисати шта она није тј. шта антиутопија јесте, односно, шта је „1999.“

Маја Цвијетић наводи следеће:

Утопија је вербална конструкција о одређеној псеудо – људској заједници у којој су друштвено – политичке институције, норме и индивидуални односи организовани по савршенијем принципу него у ауторовом друштву.[4]

Можемо рећи – антиутопија описује најгоре могуће друштво. Многи наводе да су антиутопија и утопија један исти књижевни облик и да је једина разлика у томе да ли је намера аутора да свет прикаже у позитивном или негативном руху. Једно је сигурно – полазиште за обе јесте незадовољство светом, обе су из њега изведене. Антиутопијом се директније показује споменуто незадовољство, она је, иако смештена у будућност, блиско повезана са пишчевим властитим добом. И није ни чудо што жанр буја управо после Другог светског рата с јављањем песимизма и разочарења у науку или ипак зебње од ње. Научна фантастика је увек била одличан начин за изражавање колективних страхова. Технолошки напредак света повезан је са његовим духовним назадовањем. Ослањајући се на науку, човечанство напредује једино ка свом крају, другачији прогрес уопште не постоји – што је управо оно што Пекић својим делима поручује. Намера аутора једне антиутопије је да утиче на читаоце, да критикује садашњицу, упозори на опасност до које ће довести развој садашњег стања. Његове визије су застрашујуће управо зато што су могуће и на неки начин већ доживљене (као што је 1984. реакција на тадашње тоталитарне режиме који, иначе, неодољиво подсећају на неке утопијске (Платонова Држава), антиутопија најбоље успева онда када диктатура представља највећу претњу друштву). Из тога следи да је ово Пекићева опомена човеку застрашујућом сликом његове испрограмиране будућности.

На пашњаку, једином парчету природе које још није савладано и укроћено (а кроз сваку повест све више постаје вештачко) Арно води разговор са кртицом (мотив Пророка) која је, као и пашњак, лајтмотив и њен опис остаје (скоро) неизмењен (постиже се аутоцитатношћу). Пекић одмах поред ових даје и остале основне мотиве који ће се протезати кроз дело – идеја о смени човечанстава (уз стално присуство Нострадамусовог пророчанства о крају света „У седмом месецу године 1999. с неба ће сићи Велики Краљ Терора“, Пекић из тог разлога бира ову годину као назив дела, док Орвел једноставно замењује последње две бројке године у којој је писао књигу), мотив алијенације (и од природе и од своје врсте) и усамљености („Човек је сам, створен да сам живи и сам умре. Човечанство не постоји. Постоје само независни облици општег људског типа. Сваки је човек човечанство за себе.“[5]). Кртица га позива да се склони у земљу са њом јер ће наступити несрећа – „оно што не мора бити, а ипак се догађа“[6] што Арно разумева као страх од помрачења а не нешто озбиљније као што њене речи „Срешћемо се кад цвеће поново процвета“ [7] (а О’Брајен се с Винстоном налази „тамо где нема мрака“[8]) схвата као долазак пролећа, а не као поновно рађање цивилизације која настаје не знајући да је нешто пре ње уопште постојало. Арно се ту састаје са девојком, као и Винстон код Орвела. Отуђеност људи, а касније и андроида и робота код Пекића није много другачија од међуљудских односа из 1984. Немају слободе ни приватности, предвидиви су, механички и слепо послушни. Међутим, на пашњаку долази до таквог уједињења које обоје никада нису искусили, до последњег људског акта, неодољиве жудње за животом и туђим телом, која је апсурдна у тренутку уништења. Тек након читања свих повести, постаје нам јасна халуцинација првог Арна и да је истовремено и на истом месту, попут холограма из будућности или пак сећања, њему указано пропадање сваког „човечанства“, смрт сваког Арна или Арне, неке 1999. године као и шта он то чини нападајући официре.

Како Јасмина Ахметагић наводи, идеја о пет цивилизација одговара миту о пет људских раса у грчкој митологији – златну расу безбрижних људи замењује сребрна јер су ови били нерадници, сребрну смењује бронзана, а након што бронзану уграби Црна смрт, њу смењује још једна бронзана мада племенитија, док након ње следи гвоздена раса која код Пекића постаје дословно гвоздена тј. роботска, а узрок пропадања човечанстава наш писац види у самим људима. Аутодеструктивност је урођена.

О мотивима усамљености и отуђености најпотресније сведочи повест „Нови Јерусалим“ посвећена Александру Солжењицину, још једном припаднику антиутопијске традиције. А наведени цитат из Откровења Јовановог није пренесен у оригиналу већ је прво лице замењено трећим а уместо свети, писац каже нови (понавља се као аутоцитат и у овом делу и у збирци прича „Нови Јерусалим“). У њој, мутант Арно у концентрационим логорима проналази идеал заједништва, Гулагу[9] даје пренесено значење Раја а Зеку[10] повлашћен статус, њихову слабу или никакву исхрану објашњавао је њиховом духовном снагом и узвишеношћу, шипка за пребијање добија статус религиозног предмета, а љубав и секс непотребни (што у 1984. успева бити приказано као нешто неприродно, а уколико се деси користи се као хладно оружје). Осим тога, наредба : ПОСЛАЋЕ СЕ У ПОДРУМ НА ЧЕТРНАЕСТ ДАНА[11] схвата се као наградно дружење са пацовима а не казна која је, узгред, и Винстонов највећи страх одавно познат властима (занимљиво, као најужасније средство у његовом мучењу, иако су доступне савремене технологије, ипак се користи метода наношења бола која се користила у доба царске Кине). Мутант Арно од јачине емоције умире при сусрету са другим човеком, не знајући да је заправо видео свој одраз у огледалу.

…Ако хоћеш слику будућности, замисли чизму како гази људско лице – заувек.[12]

Као да је слика 1999. Међутим, ово говори О’Брајен Винстону објашњавајући њихову моћ над другима која се састоји у наношењу бола и понижења, разбијању људског духа на парчиће (ако он уопште буде постојао), страху, мржњи, уништавању оргазма, блискости, радозналости и лепог. Винстон до тада и даље има наду да постоји нешто, неки принцип који се не може надвладати – човеков дух.

„Да ли себе сматраш човеком?“

„Да.“

„Ако јеси, Винстоне, онда си последњи.“[13]

Што је и Арно, Велики Пан. Онај који може да подигне гору и баци је у море, који умире јер (до тад) нема сврху, отрован онако како се трује човек – усамљеношћу и бесмисленошћу живота. Роботи прекрајају историју према сопственим потребама (као што то чини Партија, као што је то сам Орвел морао да ради за БиБиСи), чак и они имају митове, предања и тумаче их онако како је потребно да би оправдали своја дела и омогућили коначну роботизацију Свемира. Знајући опсесију Првог робота да постане савршенији човек, (а за то је потребно колективно искуство расе) Арно их програмира на вечито кружење времена, понављање људске историје – што значи убијање, а то подразумева поништење Програма, Закона А. С. И. М. О. В.[14] Мото на почетку „Ко је достојан да отвори књигу и разломи печате њезине?“[15] схватамо као питање – ко је достојан да не испоштује Програм? Велики Пан програмира њихову смрт.

На пашњак овај пут долази женски протагониста – Арна која је Златни Крај пре тога видела само у сну. Као и у Беснилу, овде такође постоји : необичан сан, задатак у сну дат и који се неминовно мора извршити и он подразумева убијање неке животиње, у овом случају – кртице. Кртица се увек појављује неке 1999. године и увек описује као клупче замршене црне вуне. Пекић није случајно изабрао управо ову животињу. Кртице припадају реду инсективора, сматрају се не само најпримитивнијим, него и најстаријим вишим редом од плацетоидних сисара. Она је најстарији предак у истој равни са човеком. Представљала је Дух земље, вечни принцип који ће надживети све облике цивилизације. Она је Нада. Бесмртност. Спасење. Бар у ранијим повестима. Овде – она је такође вештачка. Њено испрекидано, језовито, као са диктафона који се квари, срешћемо се када цвеће поново процвета, стравичније је од сваке раније ситуације када је та реченица изговорена. Јер овај пут, како Арна каже, она значи нешто што се неће догодити[16], то је само имитација. Као што су и људи – роботи премоделовани у људе несвесни да су роботи. Укида се свака нада у васкрсење.

Последњи Арно има и презиме и биографију и такође познаје пашњак:

Из даљине пашњак је изгледао као позлаћен, па сам га назвао Златним Крајем по једном пашњаку из књиге коју сам недавно читао. Звала се 1984. и написао ју је човек по имену Џорџ Орвел. Била је занимљива осим што је говорила о будућности које нема, које не може бити. [17]

О будућности каже, вероватно јер му се у поређењу с његовом стварношћу „1984.“ чини утопијом или бар слободнијом. Јер и Програм је тоталитарни режим, контрола и надгледање, са својим сценаријом који је неминован, јер је до предвиђених акција баш увек на исти начин морало доћи, помислити шта је наређено, рећи што је по скрипти. А у „1984.“ и даље је постојало биће које мисли и осећа и које је спремно на побуну, макар њен исход био поражавајућ. Поука њиховог искуства је да су осуђени на пропаст они који у Орвеловој утопији припадају елити; Уколико прихвате њихову ситуацију, као људске индивидуе извршавају морално и интелектуално самоубиство, док, уколико намеравају ту ситуацију да промене, уништени су у процесу[18] (слободан превод Т.Б.). И боље је знати да је слобода нешто, макар та реч ишчезавала и макар значила ропство, него не знати за њу. У овој повести Пекић готово да се подсмева људској особини да сизифовски историју понавља, стављајући роботе да глумећи цивилизацију то дословно чине попут одигравања представе – њима се ствари не догађају, они догађају ствари.

Смак света у 17.30, 6. јула 1999. године, био је циљ читаве једне цивилизације, сваког секунда њене историје, још откако је први арноид, механички полумајмун, одвојио руке од земље да би њима дохватио воћку са високе гране и остао тако стојећи, запрепашћен новим хоризонтом који је свуда око њега горео на арнозојском сунцу. Све је том циљу било подређено и све њему служило. [19]

Но, свет пар дана касније и даље функционише јер мирисањем корова Арно (који је требао притиснути дугме за уништење) заборавља које наредне поступке треба да учини и сада знамо ко након сваке Апокалипсе рефренски објављује „Да су људи живели и да сам и ја Човек. Јер, ја, Арно, знам шта је неизвесност.“[20] И да је највећа слобода у незнању шта ће бити, јер то је роботима једино недостајало да, коначно, постану Човек и да након 1999. буде још која година.

Ипак, на пашњаку се појави кртица и падоше некакве капи. Међутим, никога није било да види да ли је то киша или нешто друго.[21] Пекић, за разлику од Орвела који последњим речима своје дистопије „Волео је Великог Брата.“[22] човечанство види као осуђено на пропаст, наш свет болесног индивидуализма и материјализма[23] критикује али ипак завршава амбивалентно (као што у Беснилу и Габријел и пас одлазе живи са Хитроа).

За ПУЛС Баилов Тамара

ЛИТЕРАТУРА:

Ахметагић, Јасмина (2001), Антички мит у прози Борислава Пекића, Београд: Књижевна реч.
West, William J. (1992), The larger evils : Nineteen eighty-four : the truth behind the satire, Edinburgh : Canongate Press.
Woodcock, George (1967), The crystal spirit : a study of George Orwell, London : Fourth Estate.
Лазић, Небојша (2003), Утопија и антиутопија као књижевни пројекат, Нови Сад: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 51, св. 1/2.
Орвел, Џорџ (2004), 1984, Београд, Libretto.
Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна.
Пекић, Борислав (2011), Беснило, Београд, Лагуна.
Пекић, Борислав (2011), Нови Јерусалим, Београд, Лагуна.
Пијановић, Петар; Јерков, Александар (2009), Поетика Борислава Пекића : преплитање жанрова, Београд : Службени гласник, Институт за књижевност и уметност.
Стојановић, Милена (2004), Књижевни врт Борислава Пекића: цитатност и интертекстуалност у негативним утопијама, Београд: Институт за књижевност и уметност, Панчево: Мали Немо.
Цвијетић, Маја (2007), Пекићев Орвел : оглед о блискости, Београд : Плато, Сремска Митровица : Фонд Атанасије Стојковић, Библиотека После Орфеја.
Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури (2011), Нови Сад: Академска књига.

[1] Палимпсест (од грчких речи које значе поново и оструган) – у антици и средњем веку назив за рукописе који су писани преко првобитног текста; у ширем смислу, односи се на значење скривено унутар текста, Ж. Женет је њиме означавао књижевни текст који прерађује неки претходни текст. (Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури (2011), Нови Сад: Академска књига.)

[2] Термин који писац сам додељује свом тексту, сматрајући да је антрополошки онај роман или она повест која се бави цивилизацијом а не појединачном судбином, као што се овде приказује судбина неколико типова цивилизација, односно, неколико варијанти њиховог краја.

[3] Пекић, Борислав (2011), 1999, Београд, Лагуна, стр. 3.

[4] Цвијетић, Маја (2007), Пекићев Орвел : оглед о блискости, Београд : Плато, Сремска Митровица : Фонд Атанасије Стојковић, Библиотека После Орфеја, стр. 20.

[5] Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна, стр. 102.

[6] Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна, стр.31.

[7] Исто, стр. 34.

[8] Орвел, Џорџ (2004), 1984., Београд, Libretto, стр. 181.

[9] Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний – главна управа за логоре и колоније поправног рада.

[10] Зек (рус. зэ́к), скраћеница од руских речи заключённый каналоармеец, озналава затвореника Гулага.

[11] Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна, стр. 63.

[12] Орвел, Џорџ (2004), 1984., Београд, Libretto, стр. 270.

[13] Исто, стр.272.

[14] То су три закона роботике које је осмислио писац научне фантастике Исак Асимов, они гласе:
1. Робот не сме повредити људско биће нити, својом неактивношћу, дозволити да људско биће буде повређено.
2. Робот мора поштовати наређења људских бића, осим ако се та наређења не косе са Првим законом.
3. Робот мора да штити сопствену егзистенцију, осим ако се то не коси са Првим и Другим законом.
(https://sr.wikipedia.org/wiki/Tri_zakona_robotike)

[15] Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна, стр. 131.

[16] Пекић, Борислав (2011), 1999., Београд, Лагуна, стр. 266.

[17] Исто, стр. 390.

[18] The moral of their experience is that those who in Orwel’s Utopia belong to the elite are doomed, If they accept their situation, they are committing an act of moral and intellectual suicide as human individuals, and if they attempt to change it they are destroyed in the process. Woodcock, George (1967), The crystal spirit : a study of George Orwell, London : Fourth Estate, page 62.

[19] Исто, стр. 392.

[20] Исто, стр. 63.

[21] Исто, стр. 438.

[22] Орвел, Џорџ (2004), 1984, Београд, Libretto, стр. 299.

[23] Пекић, Борислав (2011), Нови Јерусалим, Београд, Лагуна, стр. 181.

borislav pekić, Džordž Orvel, Književnost, Tamara Bailov, Umetnost