Džekson Polok – otac akcionog slikarstva

Rođen pre više  od 100 godina, Polok je živeo i stvarao između alkoholizma i depresivnih kriza, a u istoriji slikarstva ostao zapamćen po remek-delima akcionog slikarstva.

Polovinom prošlog veka, tačnije 1950 godine, u američkom paviljonu na XXV Venecijanskom bijenalu, Džekson Polok izlaže tri velika platna. Prva nagrada bijenala odlazi ostarelom Anriju Matisu. Međutim, Poloku to ne smeta. U Americi je već poznat umetnik za koga se interesuju najpoznatiji svetske galerije i muzeji. Svima je bilo jasno da je u slikarstvo uneo istinske i suštinske novine. Žestoko je reagovao na racionalistički puritanizam neoplasticinizma, figuraciju, tradicionalni slikarski uzraz.

Slikarstvo je shvatio kao apsolutnu slobodu, kao duboke impulse koji dolaze iznutra, a platno kao arenu u kojoj treba delovati. „Moje slike ne nastaju na štafelaju. Retko kada zatežem platno pre nego što počnem da slikam. Radije ga pričvrstim za zid ili prostrem na pod jer mi je potreban otpor tvrde podloge. Na podu se osećam mnogo ugodnije. Volim da se oko slike krećem i radim na njoj sa sve četiri strane i da budem bukvalno „unutra“ u slici. To liči na metodu kojom se služe Indijanci koji stvaraju slike u pesku“ izjavio je Polok, objašnjavajući poreklo svoje umetnosti. Time je osigurao sebi mesto u istoriji moderne umetnosti XX veka i američko slikarstvo i umetnost poveo istinski novim putem.

Eksperimenti sa umetnošću.

Rodio se u porodici Li Roj Mek Koja, poljoprivrednika poreklom iz Nove Engleske i Irkinje Stele mek Klur, 28 januara 1912. godine u Kodiju, država Vajoming, kao najmlađi od petoro braće. Detinjstvo i ranu mladost je proveo u Arizoni i Kaliforniji. Godine 1928. se upisuje na umetničku školu u Los Anđelosu, gde počinje eksperimente sa apstraktnom umetnošću. Međutim, iako mlad, Polok je već duboko zagazio u alkoholizam. Alkohol je njegov nimalo lak karakter i prirodu činio još neuglađeniji i impulsivnijim, što je verovatno i bio razlog ispisa iz škole i selidbe za Njujork.

Godinu dana posle sloma berze, Amerika je i dalje u velikoj krizi i depresiji. U takvoj atmosferi, sledeći svoju braću, Čarlsa i Frenka, Džekson Polok se upisuje na kurs kod Tomasa Harda Bentona, bodećeg predstavnika američkog realističkog racionalizma. Iako ga je novi učitelj prihvatio kao svoje dete, pomažući ga i materijalno, Polok se udaljava od figuracije, tražeći nešto drugo. Studira majstore nadrealizma i oduševljava se meksičkim muralistima.

Nemirni temperament i divlja priroda gone ga na stalna putovanja. Vozom, autostopom, teretnim vozovima, krstari Amerikom. Slika, crta pejsaže i pije. Po ponovnom povratku u Njujork, počinje da radi za F.A.P., vladinu ustanovu koja je osnovana da bi pomagala umetnicima. U želji da se oslobodi alkohola, obraća se psihoanalitičarima za pomoć. A, 1939. godine, dok je Hitler zauzimao Poljsku, Džekson Polok otkriva Pikasa. Odlazi više puta da poseti njegovu izložbu u Njujorškom muzeju, a naročiti uticaj na njega ostavlja „Gernika“. Iste godine se ženi slikarkom Li Krasner, koja je od početka duboko verovala u njegovo stvaralaštvo.

Ako je za Evropu Drugi svetski rat, sa pravom, ličio na apokalipsu dvadesetog veka i sudnji dan, za američku umetničku scenu on je na neki način bio pravo osveženje. Bežeći pred nacizmom, mnogi evropski intelektualci i umetnici utočište nalaze u Americi, naročito Njujorku. Među njima stiže i neumorni lovac na nove talente, poznata kolekcionarka i galeristkinja Pegi Gugenhajm. Njena njujorška galerija „Art of  This Century“ će narednih osam godina biti glavna odskočna daska mnogim umetnicima, pa i Poloku, sa kojim 1942. godine sklapa ugovor na pet godina. To vreme će biti dovoljno da Pegi Gugenhajm od Poloka napravi pravu zvezdu. Ređaju se izložbe, pozitivne kritike, njegove slike se dobro prodaju, otkupljuju ih i najpoznatiji muzeji.

Smrt usled alkoholizma

Posle Venecijanskog bijenala i izložbe, poznat je i tražen i u Evropi. Džekson Polok je proglašen za oca takozvanog akcionog slikarstva, naziva koji je 1952. godine uveo američki književnik Harold Rozenberger, naglašavajući da je sa njim slikarstvo postalo čin i akcija, „ a cilj umetnika nije više da reprodukuje, već da uđe u platno i postigne jedinstvo između svog duševnog stanja i fizičkog pokreta“. Polok je to postizao dripingom, tehnikom prskanja. Po platnu prostrtom po podu, on je šetao sa limenim kutijama iz kojih je curela boja, a boji je često dodavao pesak i tucano staklo. Bila mu je važna akcija, rezultat upletenih linija koji su dripingom sasvim nesvesno i neposredno nanete na površinu slike. „Želim da izrazim svoja osećanja, ne da ih ilustrujem. Tehnika je samo sredstvo da se tako nešto iskaže“, govorio je Polok, dodajući:“Kada sam u slici, nisam svestan šta radim. Tek posle perioda neke vrste upoznavanja, shvatim šta sam hteo da uradim. Ne plašim se da menjam, da „uništavam“ sliku, jer slika ima sopstveni život. Ja pokušavam da tom životu dopustim da dođe do izražaja“.

Internacionalni uspeh, ekonomska sigurnost i istinska podrška supruge i Pegi Gugenhajm, nisu uspeli da Poloku donesu duševni mir. Usled čestih izliva agresije napušta ga supruga. Polok počinje više da pije, manje da radi, a sve češće da pada u depresije. Poginuo je usled pijanstva u automobilskoj nesreći 11. avgusta 1956 godine. „Traženje je bilo završeno, veliki čin izvršen, teranje đavola potpuno. Napor je proždro umetnika“, zapisao je Brajan Robertson. Polok je imao samo 44 godine, a u slikarstvu XX veka je već bio legenda, simbolična figura, otac pokreta koji je američkom slikarstvu prvi put doneo međunarodno priznanje i slavu.

Ratka Petrović

Ja bih dodala žensku verziju, Helen Frankenthaler, Amerikanka, takodje pripada apstraktnom ekspresionizmu, pod jakim uticajem Pollocka./ Rodjena 1928, Pollock 1912./

Njeni radovi nisu naišli na razumevanje od početka , tek 60-tih je imala sledbenike , naročito je  njeno ulje na platnu ” Planine i more” bilo  inspirativno za Morris Louisa i Kenneth Nolanda.

Kao i Pollock, koji je koristio platno kao žensko telo po kojem je šarao/mnogi su taj tzv dripping povezivali sa ejakulacijom/pokazivao je  svoju kontrolu, nadmoćnost i iznad svega svoju muškost/, tako i Helen koristi platno kao “produžetak svog tela”, ostavljajući “mrlje, čak je na platnu ” Raj” ostavila i otisak svoje ruke.

‘Da li je ovo ejakulacija ili je menstruacija?’  pitao se kritičar gledajući njena platna. Pogotovu  serija sa crvenom bojom koju su neki tumačili kao krv.

Zahvaljujući Pollocku, Helen je ipak našla svoje mesto medju slikarima i uspela da iskaže  i učvrsti jos jedan ženski glas u slikarstvu.

za P.U.L.S.E  Snežana Moračić

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Džekson Polok, Slikarstvo, Snežana Moračić