Pročitala sam, pre otprilike četiri godine, knjigu “Pan” – Knut Hamsun (u jednom dahu). To mi je bio prvi susret sa Hamsunovim delom (kasnije su usledile knjige “Avgust”, “Krug se zatvara”. “Po zaraslim stazama”…) Zapisivala sam asocijacije tokom čitanja, da im se kasnije vratim i uobličim tekst. Prva asocijacila: Gilgameš; tačnije njegov drugar Enkidu. Negde u mom sećanju stoji podatak da od trenutka kad Enkidu upozna ljubav žene – ljubav drugog ljudskog bića – više ga priroda ne prima na isti način kao pre, životinje beže od njega. To je – izgon iz raja.

 

Nije u pitanju voćka sa drveta, nego okretanje ka drugom ljudskom biću – to je prvi greh, to je ono što je Adama i Evu učinilo prognanicima. Dakle, greh je svest o Drugom Čoveku i neutaživa potreba za njim. Izgon je posledica okrenutosti ljudskih bića drugim ljudskim bićima i problemima koji se tiču tih odnosa. To je prekid prirodnog lanca – donosi veliko uzbuđenje i još veću patnju.

 

 

Glavni lik, poručnik Glan, divan je mladić koji oseća prirodu oko sebe svim svojim bićem. Živi na rubu šume, bavi se lovom. Srećan je. Tako prođe zima. Dođe proleće; u prirodu i njega useli se nemir. Upozna neke ljude i žene.

 

Zašto sve ne može da bude idealno? Zbog tipično ljudskih osobina i manjkavosti – sujete, nesigurnosti, ljubomore, straha. Sve to izgleda smešno i simpatično, dok ne postane tragično. On voli dve žene – prva se zove Eduarda, druga Eva. Ako njega doživimo kao biblijskog Adama, onda bi ova prva – Eduarda – bila njegova Lilit, nepokorna, nepodatna, samosvojna i jaka.

 

Eva mu se daje prirodno i jednostavno i voli ga očigledno više nego on nju. Sve se tu iskomplikuje, jer je ljudski stvor komplikovan i osuđen na večno traganje i patnju. Obrasce koje prepoznajemo među akterima priče možemo prepoznati i u okruženju i u samima sebi. To su naše svakodnevne priče, naše nesigurnosti, sujete, bezrazložne patne, potreba da se ljubav neprestano potvrđuje. Koliko patnje usled svega toga, koliko uzajamnog mučenja…

 

U pogovoru stoji da roman govori o nemogućnosti čovekove ponovne integracije sa prirodom. Pošto je u pitanju tek kratka beleška o piscu, nema ni reči o ovim aspektima dela. Mene se ipak više dojmilo ono što u priči ukazuje na nemogućnost integracije sa Drugim i mislim da je jako važno da o tome neprestano mislimo.

 

Knjiga je napisana jednostavnim jezikom, kratkim rečenicama, u prvom licu. Pojedini pasusi se približavaju poetskom jeziku, ali kao nenamerno, i to najviše u onim delovima teksta gde glavni junak govori o prirodi, šumi, svom odnosu sa njom.

 

Prijatelj sa kojim sam razmenila utiske i koji mi je doneo knjigu, smatra da je Glan produžetak prirode. Njegove promene raspoloženja su kao promene vremena u kraju u kom živi. Pitanje je, kaže on, koliko je Glan u pravom smislu osoba. Nije individua u onom smislu po kome postajemo individue kad sagledamo sebe, držimo sebe pod kontrolom, izvršimo refleksiju…

 

On se osobio na neki ne-misaoni način, kroz samoću. Nije se odvojio od prirode. Ako zamislimo prirodu sa dve ruke, tako da je na jednoj rukavica a na drugoj ne, Glan bi bio rukavica potpuno prožeta prirodom. I sad zamislimo da te dve šake imaju isprepletane prste. Spoljašnji i unutrašnji svet kod njega su tako isprepletani. Zbog toga on ne može da bude psihopata, paranoik ili nešto tome slično, jer za to je potrebna nekakva odvojenost; on baš nije, impuls prirode skroz prođe kroz njega, i njegov impuls se skroz ospolji bez ostatka. On čak i snove vidi kao stvarnost.

 

Među najlepšim delovima u knjizi izdvajam deo o Tri Gvozdene noći. Glan govori Evi o tri stvari koje voli – jedna je ljubavni san koji je jednom sanjao, druga je ona, a treća je mesto na zemlji na kome se upravo nalaze. Opisuje devojku, koju je video na putu, smejala mu se. Ona korača sa svojim ljubljenim. Smejala mu se i nije htela da ga pozdravi, iako ga poznaje (za njega fatalna Eduarda). Ne dozvoljava Evi da o njoj govori bilo šta; onda mu bude žao, pa se prepravlja i kaže – tebe najviše volim, a ne san; kako bih i mogao da volim san…

 

 

San o njemu i Edvardi prva je od tri stvari koje čine njegovu najvažniju mapu. Ne bilo koji san, već san o jednoj ljubavi, mada bi bilo daleko lepše da je pravi san u pitanju, neki noćni san ili svet snova u svojoj sveukupnosti. Strašno je samo kad se čovek vrati na taj deo nakon pročitane cele knjige. Nijedna mu od te tri stvari nije ostala – Edvarda i on nisu uspeli da ostvare svoj san, zajednički san, što celu stvar čini još daleko tužnijom.

 

Nekad neko nekog voli, a ne dobija isti odgovor od te druge osobe; tad je samo taj jedan nesrećan, onaj drugi odlazi svojim putem da nađe svoju sreću. Ali toliko su česte te priče u kojima i jedna i druga strana izgaraju od ljubavi i strasti jedno za drugo, a ipak ne uspevaju da ostvare tu vezu, samoranjavaju se i ranjavaju ono drugo, figurativno i bukvalno, čine svakojake ludosti koje usput unesrećuju i druge koji su se našli na njihovom putu. Dakle, ne uspeva mu da ostvari san sa Edvardom.

 

A šta je s Evom? Evu ubija. To je veoma intenzivan i surovo tragičan momenat. Sklona sam da idem dalje sa tim i da kažem da onaj ko u nekom drugom traži utehu, ko koristi tog drugog samo da bi izašao iz začaranog kruga neke nemoguće ljubavne situacije – uvek ubija tu osobu koja ga pritom verovatno stvarno voli. Dve stvari od tri koje voli nedostupne su mu, možda bar delimično njegovom krivicom, mada je izvesno da su obe, na neki način, nesrećni slučajevi. Ta nemogućnost (i njemu samom) da odmeri koliki je procenat njegove stvarne krivice, a koliko je sve stvar niza slučajnosti, može da bude glavni razlog za njegova buduća pijanstva i uporno podmetanje sebe ispred tuđe puške.

 

Treća stvar, mesto koje voli više nego bilo koje drugo na zemlji – postaje mu nedostupno za dalji život. Nije nabrojao Ezopa, svog voljenog psa, ali možemo ga pridodati kao četvrtu stvar. Ubistvo Ezopa je vrsta samoubistva. To je nešto između pucnja u nogu, u trenutku ljubavnog razočarenja, i stajanja ispred puške koja ga na kraju mora ubiti, kojoj se namešta pred cev. Mislim da sam u nekoj emisiji o Jungu čula formulaciju „senka u ljubavnoj sreći“.

 

Pročitala sam mnogo knjiga sa tim motivom, uvek se čudeći kako zaslepljeni akteri nisu u stanju da izađu iz tog vrtloga koji ih usisava i vuče ka dnu. I uprkos tome što je obrazac provaljen, što se o tome piše, što neko to može prepoznati u tuđoj vezi – opet će, kad se nađe u hladu te senke, i sam nasesti. Čak i najpametniji i najstabilniji ljudi na svetu, jednako kao tinejdžeri u prvoj mladosti. Kad kažu – ljubav je slepa, to uopšte ne treba da bude olako shvaćeno.

 

Jedna od najlepših priča unutar priče je ona o Izelini. Ne znam je li to nešto iz mitologije, ili neka lokalna legenda. Ostavljam prostora da je tu sadržano nešto što je približnije priči o snu, ali snu koji nema nikakve veze sa konkretnom devojkom – Eduardom ili Evom. Ako neko u knjizi personificira san, onda je to Izelina, vazdušasta, vragolasta, podatna, nestalna, ona se pojavi u snu, ili kao san na javi, a zatim, nakon buđenja ostane teška žalost, bes, razočarenje, uzbuđenje koje ne daje lovcu da mirno nastavi da živi svoj dotad neuzburkani život sa prirodom.

 

Pomalo izgleda kao da je Izelina kriva za sve, kao da je ona taj faktor koji unosi nemir; ona začarava lovca a potom na dnevnom svetlu uzima obličja drugih žena, samo se ni kroz njih ne daje sasvim. Nijedna nije u stanju da bude sasvim Glanova, Edvarda zbog svoje tragične ćudi, Eva zato što je već udata za kovača. Kovač je možda bitan, kao mitološki lik.

 

Jako mi je značajno kad se pisac, muškarac, potrudi da prodre u ćud nekog svog ženskog lika. Ne da ga uzima samo arhetipski, nego da mu podari stvarne ljudske konture, mimo vrednosnih ocena. To nije uspelo mnogim drugim velikim piscima koje volim. Ženski likovi su im objekti oko kojih muški pletu svoju priču. Možda je zato Hamsun veliki pisac. Ostaje tu prostora da se cela ova drama zamisli, recimo, i iz Edvardine perspektive. Čak mi pada na pamet da pokušam jednom da napišem, ne baš roman, ali priču koja bi pošla sa tog mesta.

 

 

Evo i jednog interesantnog citata koji mnogo otkriva o Glanovoj ćudi:

 

 

Taj odlomak mi je takođe odmah prirastao za srce. Možda u tome (pored ostalog) tumači pronalaze onaj sukob između života grada i prirode, i priču o otpadništvu čovekovom od prirode kojoj se više neće moći vratiti. Jedini lik u knjizi koji je toliko tesno povezan s prirodom, stradava svojom voljom, jer je nespretan i nesretan u svetu velikih gradova koji svi ostali zamišljaju kao nekakav raj budućnosti, svetu masovnih komunikacija (makar to bila najobičnija seoska zabava u kući trgovca), svetu gde mora da čita ljudske signale, kako kaže njegov potonji nastavljač Erlend Lu. Prilikom čitanja mi je više puta pala na pamet veza među njima, i veliki Hamsunov uticaj na dalju norvešku književnost.