Pariske crtice: Neki mrtvi i dalje žive – Video sam Džima Morisona, razgovarao sa Oskarom Vajldom i divio se Isadori Dankan.

Naime, posetio sam čuveno parisko groblje Per Lašez (Cimetière du Père-Lachaise), koje je, kako bi to pesnici rekli, „poslednje utočište” mnogim znamenitim Francuzima, ali i nekim markantnim strancima. Poznata je destinacija mnogih turista i znatiželjnika (godišnje posete se izražavaju u nekoliko stotina tisuća osoba), pa sam se i ja tamo našao, u jednom sunčanom danu.

Među Francuzima tu su sahranjeni (navodim nasumce):  pisci Molijer, Lafonten, Balzak, Prust, Dode, Apoliner i  Elijar;  glumice Sara Bernar, Simon Sinjore, Ani Žirardo; slikari Delakroa, Žeriko, Sera,  David, Dore, Pisaro, Koro i Engr;  pevači Edit Pjaf, Žilber Beko i Iv Montan; kompozitor Žorž Bize; fizičar/hemičar Žozef-Luj Gej Lisak i mnogi drugi.

Među strancima sam izabrao, kao što napisah gore, Džima Morisona, Oskara Vajlda i Isadoru Dankan (ovaj redosled je posve slučajan).

Ovo troje se na prvi pogled prilično međusobno razlikuju, a zajedničko im je to što je prema njima sudbina bila na poseban način izdašna i nemilosrdna; od ranih početaka bili su vidno višestruko obdareni i nadvisivali ostale oko sebe, ali su relativno rano sagoreli i, grobljanski rečeno, ostavili njihove poklonike da večno tuguju za njima. Stoga su njihovi grobovi i danas veoma posećeni, naročito od mladih, koji dolaze sa pijetetom, ali ponekad i iz bunta i obesti (ima, naravno, i drugih  posetilaca). Ne dajmo mrtvim velikanima da budu zaboravljeni!

1. 

Iako je prošlo više od četrdeset godina od  tragične smrti Džima Morisona (Jim Morrison, 1943-1971), njegov kult ne jenjava; neki ga i dalje smatraju neprikosnovenim idolom dobre muzike, skoro polubogom. On je nesumnjivo umnogome bio vanserijski tip. Snažan i lepe spoljašnosti, inteligentan, erotičan i enigmatičan, slavu je stekao kao jedan od najpopularnijih pevača u istoriji roka, frontmen Dorsa (The Doors), koji su u šezdesetim godinama prošlog veka bili na vrhuncu slave. Pored muzike, bavio se i pisanjem pesama (to me lično najviše zanima), zanosio se filmom i pozorištem i dr. Izdao je dve zbirke pesama (The Lords/Notes on Vision i The New Creatures), u kojima istražuje “mračnu stranu društva”, stavljajući naglasak na drogu, seks, slavu i smrt. Rekao je:

„Ako moja poezija teži da dostigne bilo šta, to je da oslobodi ljude od ograničenog toka života u koji gledaju i osećaju”.

Lepo rečeno. Obožavao je Remboa (Arthur Rimbaud), i nalazio sličnosti među njima, iako je Rembo živeo stotinu godina ranije. „Ja sam Rembo sa kožnom jaknom i kožnim pantalonama”, govorio je, jer je bio privržen kožnoj odeći, koja je postala stereotip nošnje rok zvezda. Smatrao je da su im zajednički, pored cinizma, angsta i frustracije, žeđ za avanturom i pisanje poezije „radi oslobođenja njih samih”. Shvatajući da je Remboova poezija “inspirisana podsvesnim”, voleo je da citira njegovu izreku: “The poet makes himself into a visionary by a long derangement of all the senses”. (Ja lično i volim pesnike baš zbog te iščašenosti). Međutim, mnogima nije jasno ni danas zašto je nadobudnog Morisona toliko intrigirao baš – Rembo. OK, Rembo je bio “prodigy” (čudo od deteta), počeo je da piše pesme u četrnaestoj godini, postao slavan u sedamnaestoj, a zauvek prestao da se bavi poezijom u dvadesetoj godini; nesporno je bio briljantan pesnik, ali je umnogome bio i kontroverzan, nesofisticiran, mladalački arogantan i seksualno preslobodan za vreme u kome je živeo (najviše je zapamćena njegova turbulentna ljubavna veza sa kolegom pesnikom Polom Verlenom). Dalje, Morison je (očekivano) voleo Keruaka (On the road)  i Ginsberga, a kada je hteo da zaroni dublje, bavio se Hakslijem (Vrata percepcije) i Blejkom (“Ako se očiste vrata percepcije, stvari se ukazuju kakve jesu – beskonačne”), što ga je  inspirisalo da grupi da naziv The Doors. Živeo je raskalašno (voleo je Blejkovu poruku  „da put razuzdanosti vodi ka – palati mudrosti”), uz preterano konzumiranje alkohola/droge i seksa. Propovedajući hedonizam, pravio je bahanalije, tako da se događalo da na snimanja (ili koncerte) dođe – pijan. Pritom je često opsesivno govorio o smrti, u stilu:

“I wouldn’t mind dying in a plane crash. It’d be a good way to go.  I don’t want to die in my sleep, or of old age, or OD.  I want to feel what it’s like.  I want to taste it, hear it, smell it.  Death is only going to happen once.  I don’t want to miss it”.

Družio se sa Pamelom Karson, ali je odbijao venčanje, smatrajući je svojom “kosmičkom suprugom”. A kada je odlučio da dođe u Pariz i tu nastavi sa umetničkim radom, dogodilo se da je uskoro umro, od prekomerne doze droge, u 27. godini. (Kalifornijski sud je Pamelu priznao kao njegovu “nevenčanu suprugu”, te ga je ona formalno nasledila, ali tri godine kasnije, i ona će svršiti svoj život od prekomerne upotrebe droge, takođe u 27. godini). Na Morisonovom skromnom grobu (sve što se moglo odneti, fanovi su već odneli, valjda za uspomenu), na zahtev njegovog oca, stoji grčka izreka: ΚΑΤΑ ΤΟΝ ΔΑΙΜΟΝΑ ΕΑΥΤΟΥ, što se može prevesti na više načina, mada bukvalno znači “prema njegovom sopstvenom demonu”. A na okolnim spomenicima, Džimovi fanovi ispisuju grafite u stilu „The King Lizard is alive”, „Send a message to Jim in haven!” i dr.

2.

Oduvek sam voleo Oskara Vajlda (Oscar Wilde, 1854-1900), – valjda je sve počelo sa njegovom bajkom o Srećnom princu. Divio sam se svemu što je napisao, taj vrsni pisac i pesnik, veliki esteta, izvrstan dramaturg (kakav engleski jezik!) i izuzetno duhovit čovek (njegovi aforizmi se izgovaraju širom planete). I uvek sam s tugom mislio na njegovu tragičnu sudbinu: njegov uzlet u neslućene visine i onda – sunovrat. Dvogodišnja robija na koju ga je jedan britanski sud bio osudio zbog “užasne nepristojnosti” (gross indecency) – uništila ga je. Kada se ponovo našao na slobodi, nije se hteo vraćati u London, već odlazi u Pariz, ali moralno i fizički skrhan; živi pod tuđim imenom i uskoro umire, u 46. godini, kao siromašak, sam samcat, u nekom trećerazrednom hotelu.

Ja volim da povremeno zavirujem u Vajldova dela, naročito u njegov dramatični monolog „De profundis”. Zapravo, radi se o opsežnom pismu/ispovesti koje je Vajld napisao na robiji, u kome se on iskreno samopreispituje, ali i razmišlja o ljubavi, hrišćanstvu i umetnosti, odnosno o samom životu čovekovom. To delo je na srpski jezik, s divljenjem, prevela Isidora Sekulićeva, 1910. godine.

(Uz naslov pisma Isidora je dala ovu fusnotu: „Oskar Vajld je napisao ovo delo pred kraj svog sužanjstva u tamnici u Redingu, i u njemu je, ne štedeći sebe, prikazao uticaj društvena pada i tamnice na svoju dušu i na svoju umetničku prirodu. Naslov je uzet iz 130. psalma, koji, u latinskom prevodu, počinje rečima ‘De profundis'”).

Navodim dve Vajldove ispovedi iz „De profundisa”, u Isidorinom prevodu:

„Bogovo su mi poklonili mnoga blaga, i ja sam pošao stranputicom besmislenih i čulnih uživanja. Dopadalo mi se da budem ‘flaneur’, kicoš i čovek po modi. Skupljao sam oko sebe niske prirode i sitničarske duhove. Traćio sam svoj rođeni genije i s nekom osobitom radošću pustošio sam svoju večitu mladost. Dosadilo mi se na visinama, pa sam namerno pošao dole, da potražim novih sensacija. I što mi dotle beše paradoks u sferi misli, to mi onda postade izopačenost u sferi strasti. Želje mi behu, čas bolesne, čas mahnite; a čas opet i jedno i drugo ujedared. Nije mi se ticao život drugih. Grabio sam uživanje gde mi se svidelo, i išao sam dalje. Zaboravljao sam da svaki, i najmanji događaj čini ili raščinjava čovečji karakter, i da zato danas sutra i na vrh kuće radimo ono, što smo, pre toga tajili i u sobu sakrivali. Prestao dam da gospodarim nad sobom, nisam više upravljao svojom dušom, a nisam znao da sam dotle doterao. Dopustio sam da uživanje otme mah nada mnom, i svršio sam u užasnoj sramoti. Za mene sada postoji samo jedna svrha: potpuna skrušenost”. A onda kristalno jasno Vajld iznosi svoje samosaznanje: „Ipak moram u sebi priznati da sam se sam upropastio; i da se svaki, i veliki i mali, samo svojom rukom može upropastiti. Gotov sam da to i iskažem, i ako ljudi u ovom trenutku ne bi hteli poverovati u optužbu, koju nemilostivo sam protiv sebe podižem. Ma kako užasno da je ono što su mi ljudi učinili, kud i kamo je užasnije ono što sam sam sebi učinio”.

Video sam i objašnjenje koje je (mnogo kasnije) dao Vajldov sin Vivijan Holand (koji je pod pritiskom sredine morao, još kao dete, i očevo ime odbaciti):

“Kroz ‘De Profundis’ Oskar Vajld se nadao da će potomstvo, pa čak i njegovi neprijatelji, moći da nađu malo simpatije za njega; u tom tragičnom dokumentu on je, kao što sam kaže, pokušao da objasni svoje ponašanje a ne da ga brani (tried to explain his conduct without defending it); neka ostane tako”.

Naravno, meni je to kazivanje Vajldovo prihvatljivo. Neka ostane tako.

Vajldov grob u Parizu, u obliku muškog anđela, i danas stalno posećuju njegovi mnogobrojni  poštovaoci, iako je prošlo više od sto godina od njegove smrti. (Taj spomenik je jedan od retkih oko koga je uprava groblja Per Lašez morala staviti ogradu od pleksiglasa, kako njegovi obožavaoci ne bi mogli direktno prići bliže i ostavljati svoje poruke i karminske otiske poljubaca). Ja sve to danas vidim kao pokusaj da se shvati „The importance of reinventing Oscar Wilde”. S druge strane, stalno mi je u glavi njegovo “All art is quite useless“, imajući u vidu da je on bio veliki umetnik, dušom i telom.

3.

Na kraju, ali nikako najmanje važno (The last but not the least), pomenuću izvanrednu igračicu Isadoru Dankan (Isadora Duncan, 1877-1927). Sećam se kako sam, upoznajući se sa pesništvom Sergeja Jesenjina (1895-1925), upoznao i Isadoru i bio fasciniran njenim likom i delom; na tu vezu se različito gledalo, ali je bilo i mišljenja da nije bila najsrećnija po nju samu, a još manje po Jesenjina, te da je ona doprinela Jesenjinovom tragičnom kraju (ubio se u 30. godini). Dve godine kasnije, Isadora će tragično nastradati u Nici, u svojoj 50. godini, a urna sa njenim prahom biće preneta u Per Lašez.

Mnogi su je smatrali izvanrednom vizionarkom, osobom koja je ponovno izmislila modernu igru, inspirišući se klasičnom muzikom i poezijom, naročito intenzivnim studiranjem klasične grčke umetnosti. Igrala je pasionirano, istovremeno učeći druge da igraju, osnivanjem škola za devojčice i dečake kako bih ih učila značaju lepote pokreta, odnosno značaju tela „kao hrama duše”. Njen moto je bio „Sans limites” (No limits), jer se trudila da ne prizna ograničenja. Slušala je svoje srce. Ameriku je napustila u svojoj 22. godini, da bi živela u Evropi, od Londona, Pariza, Berlina, Atine i Firence do Moskve. Poznavala je mnoge međunarodne umetnike, bila i u ljubavnim vezama sa nekima od njih. Imala je život kakav je htela, pun uzbuđenja i turbulencija, mada je pritom morala da otrpi i mnoge lične tragedije – na prvom mestu smrti svoja tri deteta. (Dva deteta, koje je imala od različitih muškaraca, Britanca i Francuza, udavila su se u Seni, sa guvernantom, kada je auto skrenuo s puta i uleteo u reku, usred Pariza; treće dete, od jednog prelepog Italijana /bila ga je izabrala jedino zbog njegove lepote, jer je želela da ponovo dobije dete, posle smrti prva dva/, umrlo je odmah po rođenju prirodnom smrću).

A kada je stigla u Moskvu, 1922. godine, dakle u godinama neposredno nakon Oktobarske revolucije, kada je zemlja bila u previranjima, došlo je do ta famozne veze sa Sergejem Jesenjinom.

Dogodila se naizgled čudna kombinatorika. S jedne strane je Isidora, igračica svetskog glasa, u srednjim godinama, poznata pobornica ženske emancipacije, osnivač škole moderne igre, žena koja u ime umetnosti (ali ne samo zato) odbija brak sa mnogim slavnim ali i bogatim ljudima; na drugoj strani pesnik, poreklom sirovi „rjazanski seljak”, koji je mnogo mlađi od nje, pesnik koji je poznat samo u Rusiji, uz to notorni pijanac, pomalo manijak, čovek koji pravi skandale svuda gde se pojavi. Spolja gledano, nije jasno zašto su takva dva bića došla u vezu. Međutim, ako bi se stvari analitičkije posmatrale, videlo bi se da su te dve ličnosti imale mnoge sličnosti, koje su ih vukle jednu drugoj. Čudo se dogodilo, mada možda i nije bilo čudo.

Pesnik, veoma talentovan, bujan i željan slave, uspeha i ljubavi, našao se licem u lice sa elegantnom strankinjom, ženom koja je oličenje zapadnoevropske kulture. On jeste bio očaran igrom Isadore, ali i njenom ličnošću, te je drhtao nemoćan i nem pred njom.

Ona nije znala ruski, a Serjoža nije govorio engleski, niti bilo koji drugi jezik, no to im nije smetalo. Imala je 44. godine, a on je bio 18 godina mlađi, ali je, u zaljubljenosti, verovala  da razlika u godinama neće biti smetnja. (Sećala se da je u francuskoj istoriji poznat slučaj Dijane iz Poatijea /Diane de Poitiers/, koja je bila doživotna ljubavnica kralja Anrija II, mada je od njega bila starija punih 20 godina).

Ona je pristala da se uda za njega i pod pritiskom majčinskog instinkta da treba da ga  odvoji od noćnih lokala, prljavih žena, pijanih drugova koji su ga nagovarali da beži u Persiju, da ga spase za književnost, a i sebe, Ali, sve je uzalud, Jesenjin je nepopravljiv, i ona je morala ćutke da ga trpi (on uobičajava da je maltretira i tuče), da ga snabdeva alkoholom i cigaretama, da zajedno sa njim pije i opija se, „plašeći se da ne izgubi čoveka koga je zavolela pravom velikom ljubavlju”. Odvodi ga na Zapad (Berlin, Frankfurt, Brisel, Pariz, zatim, Venecija, Rim, Napulj, Firenca, pa ponovo Pariz). Međutim, Jesenjin se ponaša kao težak bolesnik, stalno je u bunilu, strastima i alkoholu, želeći da zaboravi sebe, i ljude oko sebe i sve nesreće koje se nadvile nad Evropom i svetom tog vremena. Izaziva tuče, sumanuto razbija nameštaj po hotelima. Vraćaju se u Moskvu, Isadora vidi da se njena očekivanja ne ispunjavaju i da je voljenom čoveku sve gore i gore. Odlučuje se na još jedan pokušaj, da Jesenjina vodi u Ameriku (mada su joj Amerikanci bili oduzeli državljanstvo zbog udaje za građanina SSSR, ali je to naknadno sređeno). Provode četiri meseca u Njujorku, Filadelfiji, Milvokiju i Bostonu. Međutim, sve vreme Jesenjin se opija do besvesti, traže da mu se kelneri obraćaju na ruskom, a i drugi koji žele da govore s njim, pravi izgrede i tuče. Vraćaju se ponovo u Rusiju, ali razlaz postaje neminovan, te Isidora odlazi zauvek u Nicu. To joj je teško palo, ali ta njena veza sa velikim ruskim pesnikom nije bila uzaludna.

—————

Eto, tako sam ja video parisko groblje Per Lašez.

Nisam stigao da se poklonim senima drugih  znamenitih osoba, osim u prolazu.

May Their Souls Rest in Peace. Neka počivaju u miru.

————

A kad sam se vratio doma (ja sam svuda – doma), setio sam se da je u knjizi

“Južno od granice, zapadno od sunca” Haruki Murakami zapisao: “Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog”.

Hm. Ako se Murakami budio noću zbog nekih muka koje su ga mučile, i gledajući sa svog prozora na groblje, bio primoran da tugu guši viskijem, i meni je bilo došlo da posle posete groblju Per Lašez popijem nešto žestoko, pa sam se, takođe, odlučio za – poveću čašu viskija. À votre santé. Cheers.

Vladimir Petrović

B92 blog

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Džim Morison, Isidora Dankan, Oskar Vajld, Pariz, Per Lašez, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi