Borhes: Piščevo delo je proizvod lenjosti

Godine 1972, kada je Borhes bio u svojim sedamdesetim i potpuno slep, pametan i ozbiljan mladi argentinski književnik po imenu Fernando Sorentino, koji je tada imao samo trideset godina, presedeo je sa omiljenim autorom sedam popodneva u maloj, zabačenoj prostoriji u Nacionalnoj biblioteci i snimao njihove razgovore, „ležerna“ kratka ćaskanja, lišena zamornih rigidnih formata, koja su snimljena na traku. Objavljeni 1974. kao Sedam razgovora sa Horheom Luisom Borhesom, razgovori, koji zahvataju sve, od književnosti do politike, nisu mogli biti u prodaji sve do svrgavanja Izabel Peron 1976, a zbog autorovih političkih uverenja koja su bila protiv establišmenta i zbog iskrenosti sa kojom je o njima razgovarao sa Sorentinom.

Ovde je iz tih sedam dugih razgovora izvučena Borhesova mudra misao o pisanju. O tome zašto je, kako je Džojs Kerol Outs elegantno rekla, “toksično zamišljati idealnog čitaoca”, prkoseći tvrdnji Majkla Luisa da svest o postojanju publike vrši „nevidljivi pritisak“ na pisca, Borhes kaže:

Apsurdna ideja: kako će čovek pisati bolje ili lošije jer razmišlja o tome ko će ga čitati?

O pronalaženju svoje svrhe i poverenju u „intuitivno crpljenje“ života i o jin-jangu čitanja i pisanja:

Pre nego što sam napisao i jedan red, znao sam, na neki misteriozan i stoga nedvosmislen način, da sam predodređen za književnost. Ono što u početku nisam shvatio jeste da mi je, pored toga što mi je suđeno da budem čitalac, suđeno i da budem pisac, i ne mislim da je jedno manje važno od drugog.

O književnosti kao kapiji u stanje ljudskog bića:

Verujem u psihološku literaturu i mislim da je sva književnost u osnovi psihološka.

O tome da se anonimno autorstvo ne meša sa nedostatkom kreativnog napora i zašto bajke predstavljaju primer prefinjenog pripovedanja:

Svake godine čovek čuje četiri ili pet anegdota koje su veoma dobre, upravo zato što se na njima radilo. Zato što je pogrešno pretpostaviti da to što su anonimne znači da se na njima nije radilo. Naprotiv, mislim da su bajke, legende, čak i nepristojni vicevi koje čujemo obično dobri jer su, prenošeni od usta do usta, lišeni svega što bi moglo biti beskorisno ili dosadno. Dakle, mogli bismo reći da je narodna priča mnogo prefinjeniji proizvod nego pesma Donea ili Gongore ili Lugonesa, na primer, pošto je u drugom slučaju delo prečišćavala jedna osoba, a u prvom slučaju stotine.

O tome da se ne treba izgubiti u pokretima:

Sada više ne verujem u književne škole. Verujem u pojedinca.

O prednostima pisanja o istoriji:

Verujem da pisac nikada ne treba da se okušava u savremenoj temi ili preciznoj topografiji. Jer će ljudi odmah naći greške. Ili ako ih ne nađu, tražiće ih, a ako ih traže, naći će ih. Zato više volim da se moje priče dešavaju na pomalo neodređenim mestima i pre mnogo godina.

O Šekspirovom jedinstvenom daru:

O Šekspiru pre svega razmišljam kao o majstoru reči. Na primer, vidim ga bliže Džojsu nego velikim romanopiscima, gde je lik najvažniji. To je razlog zašto sam skeptičan prema prevodima Šekspira, budući da je ono što je najbitnije i najdragocenije u njemu govorni aspekt, pitam se u kojoj meri se govorno može prevesti.

O tome zašto je slobodni stih izazovniji za pisanje od metričke poezije, pri čemu prvo liči na poetsku opomenu Bukovskog da je jedino vredno pisanje ono koje „izlazi iz vaše duše kao raketa“:

Teže mi je da pišem slobodnim stihom. Jer ako ne postoji neka vrsta unutrašnjeg nagona, to se ne može učiniti. S druge strane, korišćenje običnog metra je stvar strpljenja, primene… Kada jednom napišete jedan red, primorani ste da koristite određenu rimu, a broj rima nije beskonačan; rime koje se mogu koristiti bez nesklada su malobrojne… Odnosno, kada moram nešto da smislim, ja smislim sonet, ali ne bih mogao da izmislim pesmu u slobodnom stihu.

Borhes definiše i šta knjigu čini bezvremenom:

Bezvremena knjiga (…) bila bi jednako vredna divljenja da je objavljena sto godina pre ili da je objavljena sto godina kasnije. To je knjiga koja se može definisati samo svojim savršenstvom.

O tome zašto eksplicitna težnja za prestižem narušava integritet pisanja i kako komercijalni pritisci komodifikuju literaturu:

Moguće je da ima uticaja to što je književnost sada komercijalizovana na način na koji nikada ranije nije. To jest, činjenica da ljudi sada govore o „bestselerima“, da moda ima uticaj (nešto što se ranije nije dešavalo). Sećam se da kada sam počinjao da pišem, nikada nismo razmišljali o uspehu ili neuspehu knjige. Ono što se sada zove „uspeh“ u to vreme nije postojalo. A ono što se zove „neuspeh“ uzimalo se zdravo za gotovo. Pisalo se za sebe i, možda, kako je Stivenson govorio, za malu grupu prijatelja. S druge strane, sada se misli na prodaju. Znam da postoje pisci koji javno objavljuju da im je izašlo peto, šesto ili sedmo izdanje i da su zaradili toliko i toliko para. Dok sam bio mlad, sve bi mi to izgledalo potpuno smešno, izgledalo bi neverovatno. Ljudi bi pomislili da pisac koji govori o tome koliko zarađuje na svojim knjigama implicira: „Znam da je ono što pišem loše, ali to radim iz finansijskih razloga ili zato što moram da izdržavam svoju porodicu.” Tako da na taj stav gledam skoro kao na vid skromnosti. Ili obične gluposti.

O poverenju prema svom unutrašnjem kompasu za zasluge, u književnosti i u životu:

Verujem da kad god neko greši, zna da greši. Ipak, on to radi. Verujem da niko ne smatra sopstveno ponašanje uzornim. A to važi i za književna pitanja.

O pisanju i starenju:

Da bih dospeo do tačke u kojoj pišem manje ili više neopterećeno, manje ili više pristojno, morao sam da napunim sedamdeset godina.

O savetu koji mu je otac dao o tome kada da ne posluša savet:

Moj otac mi je dao taj savet. Rekao mi je da mnogo pišem, da mnogo odbacim i da ne žurim sa štampanjem, tako da je prva knjiga koju sam objavio Fervor de Buenos Aires zapravo bila moja treća knjiga. Otac mi je rekao da će, kada sam napisao knjigu za koju sam ocenio da nije sasvim nedostojna objavljivanja, platiti štampanje knjige, ali da svako gleda sebe i da ne treba nikoga da pitam za savet.

O merljivosti književnih vrednosti:

O piscu uvek treba suditi po njegovim ili njenim najboljim stranicama.

O njegovoj nesklonosti prema romanima, formi za koju je Borhes verovao da će na kraju izumreti, i prednosti kratkih priča:

Nikada nisam razmišljao o pisanju romana. Mislim da bih, kada bih počeo da pišem roman, shvatio da je besmislen i da ga ne bih završio. Možda je ovo izgovor koji je izmislila moja lenjost.

(…)

Suštinska prednost, kako je ja vidim, jeste što se kratka priča može sagledati jednim pogledom. S druge strane, u romanu je konsekutivnost uočljivija. A tu je i činjenica da delo od tri stotine stranica zavisi od popunjavanja, od stranica koje su samo veze između jednog dela i drugog. S druge strane, moguće je da u kratkoj priči sve bude suštinsko, ili manje-više bitno, ili — da tako kažemo — da izgleda suštinski. Mislim da postoje Kiplingove priče koje su guste kao roman, ili Konradove takođe. Istina je da nisu prekratke.

Kada se Sorrentino suprotstavlja Borhesovoj navodnoj lenjosti – što je nedosledna ideja s obzirom na njegovu plodnu književnu produkciju – autor odgovara uzvišenom tvrdnjom da se kreativni rad nikada ne doživljava kao rad i, u meri u kojoj je „lenjost” izbegavanje rada, najbolji način da se izbegne posao je da živite od onoga što volite:

Vidite, rad pisca je proizvod lenjosti. Rad pisca se u suštini sastoji od odvraćanja misli od stvari, od razmišljanja o nečemu drugom, od sanjarenja, od toga da ne hrli da spava, već da zamisli nešto… A onda dolazi pravo pisanje, i to je njegov zanat. Odnosno, ne mislim da su te dve stvari nespojive. Osim toga, mislim da kada neko piše nešto što je manje-više dobro, ne oseća da je to naporan posao; čovek oseća da je to oblik zabave. Oblik zabave koji ne isključuje upotrebu inteligencije, kao što to ne isključuje šah, a šah je igra koju jako volim i voleo bih da znam kako da je igram – oduvek sam bio loš šahista.

Pred kraj završnog intervjua, Borhes svom sagovorniku daje Lavkraftov savet piscima u povoju i deli s njime i svoju mudrost:

Ja bih tom izmišljenom mladom čoveku savetovao da proučava klasike; neka se ne trudi da bude moderan, jer već jeste; neka ne pokušava da bude čovek iz druge epohe, da bude klasičan pisac, jer to, nesumnjivo, ne može biti, pošto je nepopravljivo mlad čovek XX veka.

Njegove završne reči bave se kreativnošću, starenjem, nadom i nasleđem:

Verujem da se ne sme gubiti nada ni posle pedeset godina. Osim toga, čovek se uči i na jakim kritikama, zar ne? Mislim da sam počinio sve moguće književne greške i da će mi ta činjenica jednog dana omogućiti da postignem uspeh.

(…)

Slika o sebi koju ću ostaviti kad umrem — već smo rekli da je to deo pesnikovog dela, možda i najvažniji — ne znam tačno šta će biti, ne znam da li će na mene gledati popustljivo, ravnodušno ili neprijateljski. Naravno, to mi je sada manje važno; nije mi važno šta sam napisao, već šta pišem i šta ću napisati. I mislim da se tako oseća svaki pisac. Alfonso Rejes je rekao da se napisano objavljuje kako bi se izbeglo da se čitavog života to ispravlja: čovek objavi knjigu da bi je ostavio za sobom, objavi knjigu da bi je zaboravio.

Borhes

Sedam razgovora sa Horhe Luis Borhesom je riznica uvida, a njenu magiju najbolje je predstavio sam Borhes u prologu, napisanom 13. jula 1972:

Paradoksalno, dijalozi koji se odvijaju između pisca i novinara manje liče na sesiju pitanja i odgovora a više na neku vrstu introspekcije. Za onoga ko postavlja pitanja, ona mogu biti zadatak koji nije potpuno lišen zamora i dosade; za sagovornika su poput avanture u kojoj ga čeka nešto skriveno i nepredvidivo. Fernando Sorentino poznaje moj radove — hajde da upotrebimo taj izraz — mnogo bolje od mene; to je zbog očigledne činjenice da sam ih ja pisao samo jedanput a da ih je on pročitao mnogo puta, što je činjenica koja ih čini manje mojim a više njegovim. Dok diktiram ove redove, ne želim da umanjim njegovu ljubaznu pronicljivost: koliko me je popodneva, govoreći licem u lice, vodio, kao nenamerno, do neizbežnih odgovora koji su me kasnije začudili i koje je, nema sumnje, pripremio.

Fernando Sorentino je, jednom rečju, jedan od mojih najvelikodušnijih pronalazača. Želim da iskoristim ove redove da mu iskažem svoju zahvalnost i sigurno prijateljstvo koje godine neće izbrisati.

Tekst: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments