Svakoga dana Trojanski rat, još uvek neopevan, svakoga dana jedan kralj bez svog rednog broja, vojskovođa s vojskom od samo jednog vojnika, bezimeni životi s jednodnevnom slavom, životi koje ti prinosim jer sam jedini koji ti piše.

Znam da ti je sve već poznato, ali uvek jezikom bogova. Tako nećeš ništa saznati.

Jesi li ikada razumeo išta o ljudima? Ili nas naša smrtnost čini nečujnima? Dok ti pišem, slušam muziku jednoga stogodišnjaka. Mozaik. Dijalozi. Čarobni preludiji. Scrivo in Vento, zapisujem u vetru. Više se od toga ne možemo približiti besmrtnost. To je ukus koji vi ne poznajete.

Bol vremena, naše najveće bogatstvo. Rđa, trulež, plesan u koje se pretvara muzika, to je nešto sasvim drugačije od vašeg nektara besmrtnosti. Posljednji dani, dar koji nam nitko ne može oduzeti.”