Podvojeno ja – Svako jutro čujem isto: ”Tum, tum, tum, tum, tum!”, dok silaze sa spratova, što u prevodu znači: ”Mi, mi, mi, mi, mi, mi!”

“Ja bih na tvom mestu što više izlazila, da budem što više sa svetom, takvi su kakvi su,”

govori mi čitavog života moja majka.

Ah, žene: ”Ruža je ruža je ruža;” svet je svet je svet. A ono nezgodno filosovovo pitanje zašto, zašto je sve ili svet baš takav, kao nije važno. I da li to zašto pitanje zapravo uvek postavlja muškarac, frustrirani animus unutar nje?…Ne znam.

Ja, u stvari, mislim da je žensko biće uistinu ono u kojem su i animus i anima podjednako živi, afirmisani; koji nisu jedno drugom samo komplement već i lavrint, koliko i podeljeno nepodeljeno ja…duga je to račvasta priča, koja, s vremena na vreme, ne može a da ne boli.

 U mom slučaju uvek pretežno boli. I nikad nije jednostavna. Baš nikad. (Da li zato što je previše duhovna ili zato što je premalo?) I kada se desi da je priča sasvim jednostavna, pitam se uvek posle da li je to bila ljubav ili tek provala čulno- animalnog nagona? U kojem, onda, u stvari, i nema priče. Ali ima, čini se, onoga što se naziva seks.

Posebna je to tema,vrlo račvasta, kažem.

Ali svet, on je, naprotiv, krajnje, do bola, banalan. Mimikrija banalnosti. On je ono  “tum, tum, tum, tum, tum!”, dok silazi sa spratova, što u prevodu znači “mi, mi, mi, mi, mi!”, koje čujem kroz vrata (posebno sa plafona), bolje reći kroz zidove moje tamnice, mog podvojenog ja.

Podvojenog na onog koji crta, mada i slika, i onog koji piše.

Na razapetog ja.

U kojem utamničeno postoji još jedno podvojeno ja, unutar koga postoji još jedno podvojeno ja, ali ne na onog koji crta i onog koji piše, već na onog koji komponuje i onog koji se bavi pozorišnom režijom, ili na onog koji živi u pustinji i na onog koji je savremeni Kazanova…i tako možda u beskraj.

Jer tako je zapisano, zacrtano; davno sam čuo jasan poziv koji mi je rekao: ”Izabran si da živiš (ako je to život) posmatrački, svi drugi delovi tebe su manje bitni; čovek je duhovno biće, telo samo smeta. Neka drugi žive, ti posmatraj, zapisuj i svedoči. Mi, duhovi koji postoje u svemu opaženom, redovno čitamo tvoje beleške, nama si dužan da podnosiš izveštaj, zarad nekih naših razloga, o kojima ne možemo, za sada, mnogo da ti kažemo. Još nije vreme”. (Vreme, zar vi znate za vreme,pitam u sebi?)

“Ma, pusti svet,” kaže moja mama,”takav je kakav je, šta im možeš. Pusti ljude da žive, ne obraćaj pažnju na njih. Gledaj svoja posla.”

“Ali oni nisu ljudi,mama, oni su zupčanici, šrafovi, točkići, poluge u mašini (slika planktona možda je sugestivnija) sveopšte palanačke gluposti, nakaznosti, slepila, učmalosti; duhovne, moralno- etičke, estetske, vizuelne, posebno vizuelne,” kažem ponovo, po ko zna koji put, svojoj majci.”Oni su masa; mi bez ja, društvo fabrikovanih pseudo ja.”

Zato silaze sa spratova svakog jutra i odlaze da služe interesima nakaznog društva koje ih je produkovalo i koje im je ugradilo to mi bez ja, to”tum, tum, tum, tum, tum!”, dok silaze sa spratova, kojim iz dana u dan potvrđuju to” mi, mi, mi, mi, mi!”, štancovano za potrebe tržišta.

U zastavu nacionalnog umotano mi, razume se.

Jer im se, od kolevke do groba, nikakav drugi identitet ne nudi; u svakom slučaju, za njih ne dovoljno ispunjavajući.

Za takve, svaka alternativna solucuja, nevidljiva je, a verovatno i ne postoji ; u najboljem slučaju, ona je za njih infantilna i nezrela.

A sve to, naravno, uz blagoslov novokomponovane crkve, nesebičnog vrlo kultivisanog “da” školskog aparata, preljubaznog “yes” medija, na čelu sa televizijom, i prosečnom porodicom , odanim instrumentom u čeličnim,zapravo, rukama svake vlasti.

Mase, tokom celog dvadesetog veka, preuzimaju vlast nad svim oblastima i porama takozvanog života; izmanipulisane, u zupčanik formirane, umišljene jedinke, samo nek’ se velika, moćna mašina okreće.

Ona im daje identitet, jer ih prevazilazi, da svako jutro proizvode ono “tum, tum, tum, tum, tum!”, dok silaze sa spratova objekta sa lošim pregradama, koje ovde, u svom nasleđenom slepilu, još uvek nazivaju stambenim blokovima*, i koje, uvek iznova, proizvode ono “mi, mi, mi, mi, mi”, nasuprot jednom apostaziranom  podvojenom ja.

Podvojenog na onog koji crta, mada i slika, i onog koji piše.

Na onog čija je stvarnost teskobna, a umetnost (ako je negde ima) odvojena .

*Takozvani stambeni blokovi su nastali pretežno početkom dvadesetog veka, građeni po ugledu na kasarne, bolnice,kazneno- popravne domove, sanatorijume…U vreme “pobune masa“, kako bi to rekao Hose Ortega i Gaset, odnosno konačnog osvajanja vlasti masovno skrojenog identiteta i materijalističkog koncepta života.

Za P.U.L.S.E,napisao,nacrtao i obojio:  Đorđe Milović

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip