U vezi romana “Lutajući Bokelj” setimo se da je pre više od četvrt veka, u nekom televizijskom intervjuu, Danilo Kiš je izjavio, parafraziram, kako je ubeđen da pisac, ako se želi s punim pravom nazivati jednim, ne sme dozvoliti sebi da bude utopljen u masi, da mora propitivati društveno – politčke paradigme, da mora da bude pokretač javnog mnenja. Nešto kasnije, sve to je umetnički oblikovao i sročio u pesmi “Saveti mladom piscu”.

Danas, dvadeset i kusur godina kasnije, stanje na književnoj sceni je takvo da talasanja tog tipa gotovo da i nema. Potrošačko društvo halapljivo guta sve servirano, bez ikakve upitljivosti o ukusu literature, dočim se čitalaštvo stavlja pred svršen čin, zabačeni duboko u apatiju, sve čituckajući, sveudilj se ne navodeći na ispitivanje. Pisci koji se povinuju ovom, nazovimo, Kišovom principu i vizuri, pokušavajući da oporave bilo književnosti, trudeći se da je učine svrsishodnom, a ne – što je trenutno slučaj- samo pukim instrumentom površne zabave, mogu se bez veće muke prebrojati na prstima jedne ruke.

Nikola Malović, rođen u Kotoru, 1970. godine, a sa prebivalištem u Herceg Novom, autor je knjige “Kapetan Vizin – 360 stepeni oko boke”, zbirke priča “Prugastoplave stotije”, romana “Jedro nade”, i “Lutajući Bokelj”.

Roman o kojem je ovde reč, “Lutajući Bokelj” (objavljen 2007.), prvi je punokrvi roman ovog autora, i odmah je, još za svog prvog objavljivanja, naišao na disonantne komentare u svojoj sredini, isprva odbačen od strane Podgorice zbog svog geografskog porekla, a ponajviše zlehudih komentara i denuncijacije sustiglo ga je zbog prve sentence kojom otkriljuje priču.

Još uvijek mislim na srpskom.

S obzirom na to da potiče iz srpske sredine u Crnoj Gori, prva pomisao bi bila da se roman poverava najvećem umu iz tih krajeva – Njegošu. No, daleko je to od tačnog. Istina, nemoguće ga je zaobići, ali se ovaj roman Nikole Malovića, pak, temelji na jednom drugom, mnogo starijem književnom delu.

Strukturno, roman je podeljen u dvadeset i četiri poglavlja. Kako se nekada Odisej predstavio Polifemu ulazeći mu u pećinu, tako se i glavni junak “Lutaljućeg Bokelja” predstavlja istim imenom, odmah s početka. Premda je ovo ime s vremenom postalo hipokoristik, Malović ne okleva da ga koristi, upravo iz razloga intertekstualizovanja i kontekstualizovanja svog romana radi korespondencije sa Homerom.

Čak je i sama radnja postavljena na Odisejevu trajektoriju putovanja koje je, po svemu sudeći, put za povratak ženi natrag. Naslanjajući se na antičku književnu tradiciju, a ponajviše pronalazeći uporište u Odiseji, autor tvori roman koji je intimna ispovest glavnog junaka, putopis po Boki Kotorskoj, premda nije žanrovski određen kao takav.

Dešavanja su smeštena u komunitadu Boke, u nekoj, po svemu sudeći bliskoj budućnosti. Junak, već pomenuti – Niko, radijski je voditelj. Lutajući po baroknom Herceg Novom, on je u stalnoj potrazi za sobom, nadama slomljenim na hiljadama skala Kotora i na kraju, u potrazi za ženom (ovaj motiv diktiraju analogije i klice povučene iz Odiseje).

Iz svog ateističkog bivstva, on utrčava i uleće glavom bez obzira u bespoštednu borbu sa duhom vremena, osećajući nepripadanje, diskrepancu sa pravdom; ulotan je u taj moderni svet gde je totalitarni hedonizam obligatoran, gde je svega u izobilju, gde je sam čin borbe obesmišljen do te mere da on mora, hteo – ne hteo, izlaz da traži u poslednjoj tački koja bi mu se ikad zadesila u oku.

Iako po sopstvenom priznanju nevernik, sudarajući se sa meštanima, osobenjacima, baroknim palatama, popločanim pjacama Kotorskih Usta, jurodivima, na kraju svog putovanja, gde se čitava pripovest preliva u solilokvij, ipak pronalazi Boga i u njemu mirište sa svim svojim fureštima koji mu opsedaju misli.

Drugi nivo romana zasniva se na pesimističnom viđenju budućnosti sveta i društva kakvo poznajemo. Već je jasno da je ovo delo doista proročko u izvesnoj meri, jer upućuje na totalitarni režim kakav nas, po svoj prilici, iščekuje baš tu, gotovo iza ugla. Već navedena prva rečenica romana koja je osporena od strane javnosti u savremenoj Crnoj Gori, čitavom romanu služi kao pouka, kao kontrateža, negativ (ili pozitiv?) ostatka teksta.

Globalizacija, raspirivanje međuetničkih trzavica, pojava novih, minijaturnih i nebitnih gradova – država poput Boke kakvu u romanu iščitavamo, očigledno već uzima maha. Samo pogledajmo oko sebe. Iako naš junak, ništavan u svojoj sopstvenosti, i dalje misli na srpskom jeziku, to ne sprečava stvarnost romana da bude radikalno drugačija, da usitni jezik, da usitni ljudsko poreklo, da čoveku zadene broj na rever, ostavljajući ga bez čela i bez imena, čineći ga tako samo šrafom u mašineriji čiji je jedini cilj pothranjivanje nahranjenih, napijanje napitih i zadovoljenje zadovoljenih.

Sa stanovišta kvaliteta književne izrade i sa stanovišta samog književnog zanata, ovaj se roman može smatrati začetkom neke nove, vaskrsle vrste modernizma, koji se još uvek kači za rukave svog prethodnika – postmodernizma (Junak je u mnogome zasnovan na faktografiji samog autora koji je i sam bio radio – voditelj, te delo crpi izvestan deo podataka iz stvarnosti, što je književni manir postmodernizma), jer kroz rečenice u delu provejava uznemirenost, aktivni I javni pesimizam, subjektivno viđenje stvarnosti, povratak unutrašnjem poimanju čoveka.

Koristi se lingvistički izmešano melodično Bokeško narečje, sa velikom dozom prisvojenih romanizama, a uz insistiranje na novoprihvaćenim anglosaksonskim upadicama, koje s početka čitanja bodu oči. Međutim, čitava ideja tog poduhvata jeste donekle i ideološka – da upozori i upre prstom na gubljenje identiteta samog jezika, na žustrom insistiranju na sažimanju svega, pa i samih izraza.

A kad izgubimo jezik koji nam po tradiciji stoji u grlu – vrlo smo blizu gubljenja svega preostalog. Koherentno s time, autor vodi i tihu, gotovo neprimetnu borbu lokal-patriotizma, upućujući na vekovni izvoz kulture sa pučine, pa preko Boke, sve do stamenih planina na kopnu. A ne obrnuto.

Ne treba, na koncu, zaboraviti ni zabavni aspekt dela. Radnja ima sopstveni ritam, dinamiku koja ne dozvoljava ni lenjom čitaocu da se ostavi rabote čitanja. Čitalac je postavljen tako da je nemi posmatrač koji se drži tik uz Nika, na ivici očekivanja. Dvadeset i četiri epizode, a ne zna se koja je kvalitetnija i uzbudljivija. Ne pribojava se Nikola Malović detaljnih erotskih opisa ljudske žudnje, ne pribojava se ni nagog Aleksandra Jerkova koji u “Bokelju”, kao od majke rođen, promišlja ko je najveći Bokeški pisac. Ne pribojava se ni grotesknih prikaza Milorada Pavića. Ne pribojava se ničeg, kao ni Niko.

Jedino ga jedna stvar mori: pomisao na zaboravljanje fakta da Srbija, makar u sferi književnosti, definitivno ima izlaz na more. I da negde u Kotorskoj, usidren u njena Usta – u Herceg Novom, u knjižari “So”, sedi jedan čovek očiju potopljenih u najplavije plavo, koji je ovim romanom započeo (a zbirkom priča “Prugastoplave storije” i romanom “Jedro nade” nastavio) svoju ličnu poetiku soli, gibajući se po talasima koji se upiru o fjordove zvanično najlepšeg zaliva na svetu.

Za P.U.L.S.E Lazar Stefanović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  “Lutajući Bokelj”, Kiš, Književnost, Nikola Malović, roman