Povest o Agarti | PULSE Magazin

Povest o Agarti na Zapad dopire iz dva nezavisna izvora.

Agarta je kraljevstvo skriveno pod zemljom, nastanjeno narodom obdarenim čudesnim moćima, narodom koji živi u mudrosti i nemerljivom blagostanju, ali i mnogo više od toga: Agarta je duhovni centar čovečanstva, njegovo tajno spiritualno središte, kojim vlada skriveni vladar, poglavar njegove inicijacijske hijerarhije – Kralj Sveta.

Posthumno delo Sen-Iva od Alvedra, naslovljeno kao ’Misija Indije’, a objavljeno 1910“, obaveštava nas Rene Genon, „sadrži opis tajanstvenog inicijacijskog središta koje se naziva Agarta.

U knjizi „Zveri, ljudi i bogovi“, koja je objavljena 1924, Ferdinand Osendovski izveštava o svom burnom putovanju Srednjom Azijom, koje se odigralo tokom 1921. i 1922. godine. Postoji trenutak, tvrdi Osendovski, kada svetom zavlada tišina – kad divljač zastaje u trku, konji naćule uši, ptice prekidaju svoj let, a putnici se zaustavljaju u pustinji. Stada ovaca poležu po zemlji, psi prestaju da laju. Vetar staje, pretvarajući se u lagano treperenje vazduha, a zaustavlja se i Sunce u svom kretanju. Nepoznata pesma prodire u srca životinja i ljudi; to je čas kad Kralj Sveta razgovara sa samim Bogom, a plameni jezici, ispisani slovima „vatanan“ azbuke, izbijaju iz njegovog oltara.

Agarta, vrhovno duhovno i metafizičko središte čovečanstva, nije uvek bilo skriveno pod zemljom, niti će ovde zauvek ostati. Takvo stanje odgovara stanju palog čovečanstva, dobu pomračenja i konfuzije, koje, kaže se, traje poslednjih šest hiljada godina. Godine 1890. Kralj Sveta je u manastiru Narabanči navodno izrekao sledeće proročanstvo:

Doći će vreme kada će narodi Agarte izaći iz svojih pećina i pojaviti se na površini Zemlje.

Ime Agarta, prema francuskom ezoteriku Genonu, znači „nepristupačan“ i „neosvojiv“ („a i ’nepovrediv’ budući da je ’Boravište mira’, Salim“). Agarta se kod ovog autora očigledno dovodi u vezu sa „Svetlošću Istoka“ islamskog ezoterizma. „Svetlost Istoka“, međutim, nije ništa drugo nego „Svetlost Severa“, ono „Zlato Severa“ o kome govore antički autori; drugim rečima, jedna od projekcija Pola, Severnog pola, Hiperboreje, Raja, koje se tokom istorije zakonomerno pomeraju sa severa ka zapadu i od juga ka istoku.

Agarta je, dakle, samo istočna projekcija „Apsolutnog pola“. Pol više ne treba tražiti iznad površine Zemlje, na vrhu planine Meru, kao što je to bilo u Zlatnom dobu, u hiperborejskom ciklusu, već ispod nje, i ne u polarnom ledu Arktika, već na istoku Evroazije, tvrdi Aleksandar Dugin. Svedenborg je izgovorio tajanstveno upozorenje: da u naše doba „izgubljenu reč“ treba tražiti kod tatarskih i tibetanskih mudraca, na Istoku.

Kontakt sa tim centrom, kako tvrde neki autori, ipak se održava tokom skoro celokupnog istorijskog ciklusa Zapada. On je sve vreme bio i neposredan i realan. Ipak, poslednja projekcija Severnog pola – ona na Istoku, poslednje utočište sakralnog Kralja Sveta – s vremenom postaje sve nepristupačnija i sve tajnovitija. Prekida se tek u pozno istorijsko doba. Genon navodi da se to dogodilo „ubrzo posle Tridesetogodišnjeg rata“: tačnije, godine 1648, sa Vestfalskim mirom, kada su „pravi rozenkrojceri“ – njih dvanaest – „napustili Evropu i povukli se u Aziju“, u Agartu.

Osendovski ime podzemnog kraljevstva, tumači Genon, piše „Agharti”, za razliku od Sen-Iva, koji koristi oblik „Agarttha“, budući da je održavao veze sa „barem dva Indijca“. Činjenicu da tajanstvena legenda sa Istoka do naroda Zapada dopire u dve različite verzije objašnjava to što se Sen-Iv inspirisao induskim, Osendovski lamaističkim izvorima. Legenda je, naime, poznata u dve različite tradicije Istoka: budističkoj i hinduističkoj, održavajući se skrivenom ali živom sve do današnjeg dana.