Etika jedne civilizacije ne može biti priodno procenjena, ne može se steći osećaj za nju sve dok se iz tog grada ne izađe i ne proživi se neko vreme u nekim drugim gradovima, manjim ili većim, tehnološki i kulturološki naprednijim ili pak utopijski unazađenim nekim čudnim režimom. Apstrakcije su isprva samo naglašene da bi pri izlasku iz usijane zone zaista dobile na definiciji, pogledom iz druge perspektive. Najkorenitija apstrakcija dolazi ipak od kompleksne etičke crte samog društva koje diktira tempo same komunikacije. A sigurno najinteresantniji primeri takvih moćnih i nesvesnih lokomotiva su ona društva ostavljena samima sebi i unutrašnjim konfliktima nakon baš nekog strogog režima. Prelamanja i nesigurnosti u stavovima takvih novonastalo slobodnih zadobijaju skoro potpuno formirane maske sastavljene od kako zaostataka pređašnjeg tako i varvarsko novog. Napredak u vidu origanlnosti je osuđen na omalovažavanje u ovakvim društvima i iako će kad tad ugledati plodove svoje kreacije on će zasigurno biti sputavan.

Ukratko varvarizam ponašanja se ogleda u eksplicitnom, čak i strogo prenaglašenom polju poštovanja metoda uglađenih prevara. Prefinjenost sa druge strane se ogleda u arogantnom stavu i u arogantoj uglađenosti koju prati i stil oblačenja koji se trenutno smatra najmodernijim. Jednostavan primer varvarizma koji se poštuje bi bio karakter sa epitetima „premazan svim bojama“ ili „opasan igrač“, a pri tom bi ta ista osoba uvek znala ponudi lepu reč i savršen gest, znala bi i da se prikladno obuče.
Kod mlađih bi bilo bitno znati kulturu trenutnog stanja tog društva – pratiti muziku i film koji trenutno kupi najviše pažnje za to društvo, ili pak kompjutersku igru, ili društvenu igru ili čime god da se to društvo trenutno bavi. Često su to bezazlena stremljenja, a veoma je bitno ne izaći iz etičkih normi i ne ispasti „čudan“ ni u kom polju. Ovde se sada javlja i veoma čvrsta forma društvenog uslovljavanja, naime postoje veliki strahovi od društvenog odbacivanja i osvete su već pojam hladne kreativnosti. Ako je pojedinac nesiguran u istinitost ove etičke norme on će težiti da je odbaci, ako je odbaci biće ismevan od strane ostatka čopora.Samim tim on ili prihvata ono što mu se nesviđa (ali kad tad to sve se integriše u njegov karakter kao normalno stanje), ili postaje čudak koji traži nešto što ne postoji. Vrlo često on to ne nalazi jer mu ipak treba društvo, zavisan je od njega praviše i ne želi samoću. Usled odbačenja od primarno popularnog on bira sekundarno gde idu svi oni odbačeni buntovnici. Oni ponovo ne istražuju korisno, samo se bave čudnijim kulturama koje liče na potajnu osvetu butnovnog sveta, ali na kraju opet samo služe da spajaju slične.
Potrebno je naglasiti da društvu nije preterano bitan opšti uspeh neke osobe, na kraju je bitno da li je ta osoba bila ikada javno osramoćena i ponižena, jer onda može biti uslovljena. Ako se pogleda iz daleka, društva takvog karaktera kao da iščekuju stalno da nekoga ismeju. Najveći problem je opet forsiranje stagnacije, ovim se stavlja akcenat na čuvanje svog „ja“ i naravno nikada se ne pristupa nekim javnim nastupima i drugim rizičnim potezima sa kojima individua može da napreduje jer širi svoju komfor zonu. Na žalost možda postoje ambiciozni ljudi koji bi rizikovali, ali zbog opasnosti od društvenog odbacivanja i ismevanja, oni osećajniji će se zatvoriti u sebe ili postati uslužni drugari neharizmatičnih ali najlepše uglađenih pojedinaca.

“Prekršaj zadate reči se može oprostiti, ali prekršaj etikecije nikako – maniri čine čoveka.”
Torsten Veblen, Isticanje dokolice

*maniri u ovom slučaju su poznavanje rituala grupe u kojoj se pojedinac trenuntno nalazi

Vratimo se sada na autoritete. Varvarizme ponašanja u autoritativnim formama često prati doza (prividno) nekontrolisanog ludila i životinjske snage, to je onaj eksplicitni deo koji smo spominjali u početku. Gubitak kontrole se takođe omalovažava i da bi se izbegao – autoritet bira dozirane sirove izlive snage i vike pre nego priznavanje poraza. Logičan potez inteligentnog pojedinca bi bio napuštanje društva koje ne zna da ceni pouku poraza, ali samim tim što autoritet kreće na put onog koji ponovo uspostavlja kontrolu pa makar i silom – on zapravo nesvesno bira da OSTANE u tom društvu i on OSNAŽUJE tu etiku baš tim potezom.
Svaki od varvarizama se uvek maskira prefinjenim. Ako je osoba lepo obučena i poseduje skoro bilo kakvu titulu (trener, vođa tima, šef…) – vika i sive moralne zone se gube u većinskom strahu od totalitarnog koji još uvek živi iz pređašnjeg režima. Još uvek su svi u čudu kada neko ustane protiv nezdravih predloga nadređenih. Tačno je, vlada stav da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali on nije tu da bi se koristio. On je samo deo maske prefinjenog. I ta maska je možda baš i strašnija zbog toga. Ako su u pitanju međuljudski odnosi u svakodnevnoj opuštenoj komunikaciji autoriteti mogu izgledati ranjiviji i želeće da pomognu, ali ako su u poslovnim odnosima – strah od njihove odmazde je još postojan i mnogi postupci koji bi ugrozili efikasnost se odstranjuju bez preispitivanja. Opšti zaključak je da strah od autoriteta crpi snagu iz nekih već utvrđenih pravila mešavine zaostalog totalitarizma i straha od društvenog odbacivanja.

Takođe ova forma autoriteta se vezuje naravno za muški rod. Taj „muški stav“ je naročito zanimljiv za izučavanje. Adler ga je još odavno uočio kao bitan faktor u takmičarskim nadmetanjima u komunikaciji. Začudo on se javlja i kod nežnijeg pola iako on ovde nije preterano nežan, ali opet očuvava svoju ženstvenost spoljnom lepotom i galantnošću jedne arogancije i snage… Ovu karakternu minijaturu od zagonetke treba ipak rešiti, ako ništa, radi zanimljivog prestiža i opomene:

Problem koji se javlja u komunikaciji nastaje paradoksom – isticanje ženstvenosti i galantnosti iziskuje kompliment, ali sukob nastaje tako što ove osobe napadaju glasnim rečima i širokim raskoračnim stavom, koji dosta podseća na muški stav, baš ako im neko da kompliment. Mnogi stranci su se našli u problemu i bili su društveno osramoćeni kada bi prišli nekoj od arogantnih lepih devojaka koja bi ih potom napala sa glasnim povicima i oterala ih od sebe dok se smeje gledajući u povijen rep zbunjenog muškarca. Sklop repeticije je ovde i više nego vidljiv i uopšte nije pohvalna ova postavka lepote i lažne gracioznosti koja je tu samo da bi se dokazala nadmoć kada neko ranjivo prilazi sa komplimentom. Ponovo ovde se javlja ružna društvena devijacija, naime poznato je da veze između partnera ponekad teže kontraintuitivnom kao i sami rituali privlačnosti, ali – ako devojka reaguje arogantnim muškim stavom na ranjivost muškarca da li onda ona poziva/traži onu gorenavedenu figuru autoriteta koji će vikom i ludilom ponovo uspostaviti kontrolu? Da li je ovo najočigledniji primer ritualnog varvarizma zamaskiranog arogantnim nadmetanjima? Zar je strah od fizičke kazne još uvek deo komunikacije civilizovanog sveta, samo što je prikriven prividnom otvorenošću i poštovanjem tuđeg mišljenja?

Kao što smo već naveli, mikro svetovi ovih društava su potkrepljeni imidžom ne preterano korisnih kulturoloških karakteristika u koje se mora biti upućen radi sveopšte, takođe ne preterano korisne, ali skoro ritualne komunikacije u kojoj se „dangubi“, „otpada“, „bleji“ i slično. Ovo dangubljenje služi prvenstveno da osnaži individualnu strukturu pojedinca koji je proveo jedan deo života ne radeći ništa i u tom periodu je i pristupao raznim hedonističkim ritualima koji su često kasnije u životu okarakterisane rečima „tad sam bio mlad“. Ova hedonistička potrošnja vremena u mladosti dozvoljava pojedincu da se kasnije svesno žrtvuje za okrutnost drugorazrednog radničkog sistema. “On je svoje odigrao, sad je vreme da se smiri.“

Mreža ljudi sa kojom neko raspolaže ponovo je zaostatak  sveta koji je na granicama moralnog. Ona se prikazuje u komunikaciji rečima „Imam čoveka tamo.“ i tu uviđamo da je ponovo sve „pod kontrolom”  autoriteta i da će problem biti rešen i mi uviđamo još jednom da je autoritet sposoban, što je, jel, i glavna poenta.

Kulturološki napredak dakle skoro da nema veze sa mrežom ljudi i sveden je na korist i još jednom na praćenje i praktikovanje popularnog, stoga konstantnog i nepromenljivog. Forme prefinjenog u ležernosti sveopštog bogatstva se ogledaju u činjenici da ako postoje resursi,svako može da obezbedi sebi fotoaparat i platno i može da slika simetrično,apstraktno ili prolazno. Svako može da sebe nazove umetnikom bez preispitivanja celokupnog istorijskog znanja i iskustva. Društvene mreže pospešuju prolaznost i bezazlenost ovog angažovanja. Mnogi sada traže podršku, mnogi traže „like“ i „share“ iako to njihovo nema neki bog zna kakav značaj, a ne možemo ih odbiti jer smo mi svi ljubazni i altruistički nastrojeni. Kritika je stavljena u službu morala i njena ugroženost i robovanje tom moralu je još jedno prisustvo kontra-tega prikrivene etike potčinjenosti.
Ipak mnogo je bitnije naglasiti da ta ista društvena povezanost takođe potpomaže i svepristutno ismejavanje – samo jednim klikom na PrintScreen možemo ovekovečiti nečiju nesigurnost ili preteranu samouverenost, a zatim je i ismejati i javnim prezentovanjem. Ovaj potez je čak postao uobičajen, a njim se samo još više unazadila komunikacija i pojačali su se strahovi zbog kojih se ostaje u opštoj stagnaciji ne-delanja.
… Vratimo se na materijalno. Navedeni kulturološki besmisao i ispraznost dozvoljava onima koji se ne bave „duhovnim“ da omalovažavaju sa plemenski opšteprihvaćenim rečenicama, koje su takođe zaostale iz neke lošije civilizacije, ali i dalje uzrokuju smeh i potvrđivanje kada se izgovore u pravom momentu. Pričamo o rečenicama tipa „Nećeš se ti najesti hleba od toga.“, “Džabe tebi što si pametan.” i slično. One zbog tog pribegavanja smehu tragično zatvaraju komunikaciju i napredak, individua kada pogleda, na prvi pogled uvideće samo besmisleno i materijalno, a materijalno se ismeva svakom pokušaju duhovnog…

Ponovo, potrebno je osmeliti se i preispitati šta se dešava sa nesigurnim nežnijim polom kada ne uspeva da dokaže da može biti samostalan u svojoj individualnosti. Da li se on onda vraća korak unazad i prihvata ponovo okrutni muški svet samo da ne bi ostao sam (i ismejan?) Setimo se, u ovom svetu obitava i slika grubog muškarca koji nije evoluirao, ali je bar zadržao dostojanstvo jednog muškarca/mučenika koji se bori za svoju porodicu. Ovde se zatim skladno uviđa i forma dobrovoljnog robovanja.

Po mnogim misliocima modernog doba, ključna revolucionarna rečenica jednog roba jeste

„Ja ne želim da preživljavam, ja želim da živim!“

Skrojenost varvarizma koji sledi ima višestruki uticaj, veoma je suptilno izvajan i možda mu čak treba i aplaudiarati u tišini: pošto čovek ne priznaje da je (ne)svesno izabrao društvenu uslovljenost civilizovanog preživljavanja on ne može ni da uvidi značaj ove rečenice, jer je obavijen civilizacijom jednog velikog grada. On omalovažava kada sa sela dođu drugi u njegov grad i naporno rade na svom materijalnom bogatstvu jer on je eto civilizovan i pri tom teži nečem dubljem i duhovnijem, a da li je tako zaista? Da li je on ekvivalent toj materijalnoj jednostavnosti koju omalovažava a samo je maskira sa kompleksnošću jednog imena pod nazivom „civilizacija“? I baš zbog tog ponosa, on nikada neće zvanično reći da je svojevoljno potpisao svoje robovanje?

Ipak čak i posle svega, robovanje odlučno zauzima još jedno polje – čak i osoba koja shvata besmisao ovih svetova teži da se svidi onima koji su u pri centru pažnje, i ovakvo je ponašanje teško kontrolisati. Odnosi mladog i inteligentnog sveta, ali i veoma uslovljenog, emocijama i sitnicama koje na prvi pogled deluju nebitno za visoke ideale, uvek će se olako shvatati. Istina je mnogo delikatnija i postoji toliko nepoznatog u demistifikaciji ovih svetova, postoji toliko zamki otuđenja u koje osećajne osobe upadnu, a takođe postoje i slike pogrešnog glorifikovanja, pogrešnih idealizacija. Grubost u rečima, rigidna snaga i kontrola su samo neke od velikog broja nenavedenih pozicija moći. I njima teže mnoge duše, zatim bivaju prihvaćeni ili odbačeni.

Lični neuspeh je postao konstanta i mera kulture, ali još veći neuspeh je u tome što svi to tvrde za nekog drugog dok sebe ne vide u tom koloseku, u toj repeticiji. Velika količina energije je uložena u opravdavanje ličnog dokaza sopstvene svrhe. Suočavanje sa porazom je najupečatljivija tabu tema i ona je dovela do prikrivene simbolike poraženog u kojoj se pojedinac pita: “Po čemu je to neko bolji od MENE?” i samim tim on odbija da prizna da je nekada prikrio poraz u sopstvenom individualnom napretku, a zatim krenuo za većinom. Duša koja je mlada nije još uvek bačena pod točkove žrtvovanja „za bolje sutra“ koje nikada neće doći – ona još uvek ima izbor da veruje u svoje JA, a većina odbija da veruje u NJEGOV individualni napredak jer je nekada davno izgubila veru u SVOJ.

Okrutni “učitelji” tvrde da je potrebno to omalovažavanje u određenoj količini. Čovek, ideološki i moralno, uvek će stajati na raskrsnici omalovažavanja i vere, ipak ako dozira previše omalovažavanja i uskrati slobodu – napraviće lenjog i beskorisnog buntovnika, a ako položi previše bezuslovne vere u nečije osobine i obezbedi bogatstvo svih uslova onda može oformiti uzaludnu figuru umetnika koji misli da sve što prezenutuje ušminkano lepim rečima i mistikom vredi kao umetničko delo. Prvom je duh toliko puta slomljen da može samo da se ponosi sa ulogom sudije i pravednika koji se bori za nemoguće, a drugi se nikada nije borio za svoje uslove koji su došli na tacni pa je shvatio da postoji čitav jedan lažni svet koji se može zadovoljiti površnim rečima lepote koje su samo estetski vredne, ali ne i umetnički.

Ove dve figure su uglavnom stvarnost koja se uviđa neretko. Etika većine modernog sveta je zasnovana na njihovom dualizmu i ne troši se previše energije u razrešenje ovih utopija. Čovek se zadovolji sa svojom tačkom gledišta jer nije sam na tom brdu. Oko sebe ima drugove koji misle slično kao što on misli. Sići sa tog brda značilo bi možda i ostati sam u nepoznatom. Sudije se uglavnom boje da neće imati resursa da prežive sami, a “Estete” se boje da ne izgube svoj povlašćeni položaj na koji su se isuviše navikli.
Tražiti samoću od njih je preskupo i nerealno.

Usled devijantnosti i usled prosperiteta oštrica delanja se ovde prvi put stavlja na ispit, životinjski instinkti i produhovljene misli su jednaki pojmovi kada se čovek suočava sa tom nekom novom olujom ili je možda i sam nekakav neprirodni haos koji lomi stvarnosti. Vreme nema značaj, reči nemaju značaj, bol ne postoji, sve dok ga se sami ne setimo. Etika je tu da nas plaši i opominje da se ne bunimo previše, a prefinjenost je tu da nam pruži privid izbora. Oni su Gordijev čvor koji se ne sme preseći na pola jer su životi u pitanju. Mora se rasplesti sa velikim strpljenjem i voljom, i ono što ova vremena čini veoma zanimljivim jeste činjenica da čoveka primarno ne krase baš te osobine.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta