Leonard Koen je bio poznat i kao „Princ tuge”
Leonard Koen – Uticaj i privlačnost ovog pesnika, romanopisca, autora i legendarnog ljubavnika bili su postojani tokom cele njegove karijere. Često je bio sklon depresiji, a njegovi šarmantni i odmereni maniri – da ne pominjemo i crni humor – mogli su da se vide i u njegovoj poeziji. Posle 1990-ih, kada se privremeno povukao, vratio se kreativan kakav je oduvek i bio.
Leonard Norman Koen je rođen u Vestmauntu, boljem kraju Montreala, 21. septembra 1934. godine. Njegova majka je bila emigrantkinja iz Litvanije, dok je njegov otac Nejtan, čiji su preci došli iz Poljske, posedovao uspešnu prodavnicu odeće. Otac mu je umro kada je Koen imao samo devet godina, ali je sinu ostavio nasledstvo koje mu je omogućilo da se posveti literarnoj karijeri.
Mladi Koen je išao u privatnu jevrejsku školu u kojoj je naučio da svira gitaru. Formirao je folk grupu Bakskin bojs. „Devojke vole gitare” – bio je njegov odgovor na pitanje zašto je odabrao baš taj instrument.
Studije engleske književnosti je započeo 1951, na Mekgil univerzitetu u Montrealu, gde je i objavio prvu knjigu poezije Uporedimo mitologije, 1956. Njegova poezija je bila zapažena, pa je posle godinu dana studiranja na univerzitetu Kolumbija u Njujorku počeo i profesionalno da piše. Njegova druga zbirka pesama iz 1961. zvala se Kutija sa začinima Zemlje. Koen je tada imao 27 godina. Ova kolekcija je ne samo potvrdila Koenovu reputaciju ozbiljnog pesnika, već je postala i njegovo najpopularnije delo. esma Imaš ljubavnike je otpočela njegovu fascinaciju međuljudskim odnosima. Zaradu od knjige, kao i grantove koje je dobijao od kanadske vlade, utrošio je na putovanja i degustiranje svega, pa i droge LSD, tada još legalane.
Nakon vremena provedenog u Londonu, gde je prvo kupio Oliveti pisaću mašinu i plavi mantil, preselio se na grčko ostrvo Hidra, gde je objavio i svoj prvi roman Omiljena igra, 1963. Tamo je živeo sa Norvežankom Merijen Jensen, kojoj je kasnije posvetio pesmu So Long Marianne. Njena smrt 2016. godine je bila inspiracija za njegov poslednji album, You Want It Darker, objavljen samo par meseci kasnije.
‘Kultni klasik’
Njegov drugi roman Divni gubitnici je objavljen 1966. Bilo je to njegovo poslednje delo pre nego što je odustao od Hidre i preselio se u Sjedinjene Države. Roman je naveo dnevnik Boston Gloub da napiše: „Džejms Džojs nije mrtav. Živi u Montrealu, pod imenom Koen”. Ali pisac je već odlučio da se preseli u Njujork i posveti se muzici.
Debitantski album Songs of Leonard Cohen je objavljen u decembru 1967. Njegov pogrebni ton i Koenova iznurena intonacija svakako nisu rezultirali komercijalnim uspehom. pak, album je postao neka vrsta kultnog klasika među ljubiteljima folka i umetnicima koji su pohitali da obrađuju njegove pesme, a naročito numeru Suzan. Među njima je bila i Džudi Kolins koja je ovu numeru zasnovanu na pesmi Suzanne Takes You Down iz njegove zbirke poezije, pretvorila u hit.
U narednih sedam godina, snimio je još tri albuma: Songs From a Room, Songs of Love and Hate i New Skin for the Old Ceremony, na kojoj je i pesma Chelsea Hotel – svedočanstvo o Koenovoj seksualnoj avanturi sa Dženis Džoplin.
I pored parališućeg straha od živih nastupa, nakon sva tri albuma je išao na velike svetske turneje. Jedan od najzapaženijih je bio spektakularni nastupa na festivalu na ostrvu Vajt 1970. godine. Publika je bila ćudljiva, a Koen je nastupio nakon bučne i električne svirke Džimija Hendriksa. Ipak, tihi folk pevač je osvojio srca publike prepričavanjem anegdote o odlasku u cirkus u detinjstvu.
„Ima jedna stvar koja se desila tokom te posete cirkusu koju sam uvek želeo da primenim i sam”, rekao je publici od oko 600.000 ljudi. Ne želim ništa da vam namećem, ovo nije nikakav poziv da zajedno pevušimo… Ali ovo je trenutak kada ću da vas zamolim da svi zapalite šibicu tako da možemo da pronađemo jedni druge. „Molim vas sve, pojedinačno, da zapalite šibicu, tako da mogu da vidim gde se nalazite? Da li svi možete da upalite šibice na različitim visinama, tako da svetlucaju kao svici. Zaista bih voleo da vidim sjaj tih šibica”.
Ova intimna anegdota i uopšte, ceo Koenov nastup, zapamćeni su kao trenutak koji je definisao čitav festival.
Savršen i slomljen
Tri godine kasnije, 1973, vratio se u Izrael kao dobrovoljac u Jom kipurskom ratu. Umesto oružja, dobio je zadatak da zabavlja trupe tenkovske divizije sa kojom se jednom prilikom našao i usred napada u Sinajskoj pustinji.
Snimanje petog albuma, Death of a Ladies’ Man, pretvorilo se u farsu. Koen se sukobio sa prilično labilnim producentom Filom Spektorom, čija tehnika, poznata i kao „zvučni zid”, nije odgovarala njegovoj tihoj akustičnoj muzici. Album je bio neuspešan i Koen ga se kasnije odrekao.
Publika je izgubila interesovanje za Koenovom muzikom kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, ali je njegov album Various Positions iz 1985. ponovo zaintrigirao fanove. Na albumu je i pesma Haleluja, koju je bilo pisao pet godina. Koen je rekao da „postoji mnogo vrsta pohvala Bogu, a sve te savršene i oštećene pohvale imaju istu vrednost”. Iako je njegova diskografska kuća mrzela tu „tugaljivu baladu” posvećenu ljubavi, seksu, veri, žudnji i kajanju. ona je kasnije postala njegova najobrađivanija pesma svih vremena.
Očaravajuća, melodična obrada Džefa Baklija iz 1994. godine je postavila nedostižne standarde interpretacije. Ipak, dostigla je dobila mejnstrim visine tek kada se 2001. pojavila verzija Rufusa Vejnrajta snimljena za potrebe animiranog filma Šrek.
Album Various Positions je bio umereno uspešan, ali je delovalo da je pevač ograničen na manje prostore i posvećeniju publiku, sve dok prateća pevačica iz njegovog tima nije 1987. objavila Famous Blue Raincoat, album sa pesmama koje je napisao Koen. Album se prodavao izuzetno dobro i nove generacije su prvi put imale priliku da se upoznaju sa Koenom.
Kada je par 1988. obnovio saradnju, rezultat je bio izuzetno pristupačan album I’m Your Man, Koenov najveći album u poslednjih 10 godina. Ploča je predstavljala kombinaciju raznih numera, od cinične First We Take Manhattan, pa do onih predivnih ljubavnih pesama kao naslovna numera ili Take This Waltz. Na albumu obrada iz 1991. godine – I’m Your Fan – pesme su objavili R.E.M, Piksis i Džon Kejl, između ostalih.
Ovaj album je vratio Leonarda Koena na veliku pozornicu. Koen je počeo da provodi vreme u budističkom konaku u Kaliforniji, a s vremenom se tamo i preselio i 1996. postao monah.
Ponovo se vratio 1999. sa obiljem novog materijala, od kojeg se deo pojavio na albumu prikladno nazvanim Ten New Songs iz 2001. Pesme na albumu je napisao zajedno sa producentkinjom i pevačicom Šeron Robinson, koja je takođe i svirala sve instrumente. Koen je bio u introspektivnom i relaksiranom raspoloženju, ali neki tekstovi su se bavili i kontemplacijom o smrti, što se očitava u stihu „noć postaje sve hladnija”.
Koen je 2006, u 73. godini, bio primoran da se vrati koncertima kada je utvrdio da ga je njegova menadžerka i bivša ljubavnica Keli Linč prevarila za više od pet miliona dolara koji su nestali sa njegovog računa. Bez obzira što je dobio sudski proces protiv nje, nije mu vratila ni delić novca. Linč je kasnije osuđena na zatvorsku kaznu pošto je prekršila sudsku odluku da ne sme da prilazi Koenu.
Dve godine kasnije, Koen je počeo maratonsku turneju koja je trajala 18 meseci. Pojavio se i na sceni Piramida u Glastonberiju i to je, po mnogima, bio centralni događaj festivala. Album Old Ideas je objavljen 2012, i ubrzo je postao njegov najveći uspeh na top listama. Mnogi kritičari su pesme na ovom albumu videli kao nagoveštaj autorover smrti. Bez obzira na poodmakle godine, Koen je krenuo na svetsku turneju da bi promovisao album.Kada je ova velika turneja okončana u decembru 2013, Koen je uglavnom nestao iz javnosti – ali je nastavio da piše.
Labudova pesma
Tako je u oktobru 2016. objavio album You Want It Darker, koji je producirao njegov sin Adam. Zbog jakih bolova u leđima, Koen nije mogao da napusti dom, pa je Adam montirao mikrofon na trpezarijski sto i snimio ga na laptopu. Baš kao i Bouvijev Blackstar, album je predstavljao labudovu pesmu Leonarda Koena.
„Ustajem od stola, napuštam igru” – tako je zvučao lament u pesmi Leaving the Table.
Album su pratile pozitivne kritike, ali je intervju za magazin Njujorker koji se pojavio u isto vreme kada i album, otkrio da se Koen pomirio sa sudbinom.
„Spreman sam da umrem”, rekao je.
„Nadam se da smrt nije previše neudobna. Toliko od mene”.
Koen je bio verovatno jedan od najzagonetnijih pesnika i kantautora svog vremena. Iako su mnoge teme kojih se doticao u pesmama nagoveštavale njegovu depresiju, uvek je govorio kako je on samo pronicljivi hroničar života.
„Ozbiljnost je, pre nego depresija, rekao bih, karakteristika mog života”, kazao je u jednom intervjuu. Volim da se smejem, ali mislim da uživanje dolazi i kroz ozbiljnost. Svi znamo da kada zatvorimo vrata i kada uđemo u sobu i kada vam ostanu samo srce i emocije, da to baš i nije zabavno”.
Koenove pesme i stihovi u tuđim verzijama
Mnogi su otkrili Leonarda Koena kroz interpretacije njegovih pesama drugih umetnika. Pevačevo žalosno i turobno izvođenje je bilo savršena platforma za njegovu poeziju, ali tek su njegove kolege u tim pesmama otkrile melodije i značenja skrivena u Koenovim originalima. Neke od ovih obrada – naročito dirljivi aranžmani Džefa Baklija u pesmi Haleluja – čak su postale i definitivne verzije nekih pesama.
Evo šest najboljih.
Ali obavezno proverite i originalne verzije. Jer one su, kao što to reče Bob Dilan, kao „molitve”.
Nina Simon – Suzanne
Pesmu koja je prvo objavljena u knjizi poezije 1966. godine, Suzanne opisuje Koenov platonski odnos sa Suzan Verdal, tadašnjom devojkom vajara Armanda Vejlenkorta. Opisuje kako bi ga ona hranila „čajem i pomorandžama” dok bi zajedno dangubili po Montrealu. Iako nikada nisu bili ljubavnici, Koen je kristalno jasan u pojašnjavanju kako bi „dodirivao njeno savršeno telo” njegovim umom.Pesmu je prvo snimila Džudi Kolins, ali ovozemaljska, razgovorna interpretacija Nine Simon oživljava ovu priču. Kada ona zapeva „Sad te Suzan uzima za ruku”, skoro da možete da čujete kako lete varnice.
REM – First We Take Manhattan
Sintisajzeri iz 1980-ih koji odzvanjaju i oholi prateći vokali na originalnoj verziji pesme First We Take Manhattan Leonarda Koena nisu dobro ostarili. Šteta zbog toga, jer mučna produkcija kao da sakriva ove uznemirujuće Koenove stihove koji predstavljaju, kako je sam autor rekao – „presek uma jednog ekstremiste”. Na sreću, REM su ogolili ovu pesmu do kraja u obradi 1991. godine. Majkl Stajp peva sa dna svog vokalnog registra, istinski preteći u refrenu:
„Koliko sam se samo molio za ovo, da otpočnem moj plan/Prvo zauzimamo Menhetn, a zatim i sam Berlin”.
Lana del Rej – Chelsea Hotel No. 2
Ispisana na kafanskoj salveti, pesma Chelsea Hotel No. 2 je Koenov opis seksualne avanture sa Dženis Džoplin.
„Sretao sam je u liftu, oko tri ujutru”, rekao je jednom publici u Parizu. Ona nije tražila mene. Mislim da je tražila Krisa Kristofersona ili nekog višeg od mene. Ja sam tragao za Brižit Bardo. U svakom slučaju, poleteli smo jedno drugom u zagrljaj nakon tog procesa eliminacije”.
Ovakav prikaz njihovog susreta je zaista nepokolebljiv.
„I ponovo si mi rekla da više voliš lepe muškarce/ali za mene ćeš da načiniš izuzetak”.
Ali sve je to bilo ništa drugo do savršena inspiracija za Lanu del Rej, čiji slabašan i razvučen vokal razotkriva ovu ruševinu od stihova.
Ferport Konvenšn – Bird On a Wire
Engleski folk-rokeri Ferport Konvenšn su bili drevni zaljubljenici u Koena. Oni su obradili nekoliko njegovih pesama kasnih 1960-ih godina. Njihova verzija pesme je snimljena za potrebe radio emisije Stjuarta Henrija na BBC-ju, u decembru 1968. Zvanično, ova verzija je objavljena na albumu Heyday, punih 20 godina kasnije. Pesma je napisana za vreme Koenove depresivne faze, dok je živeo na ostrvu Hidra u Grčkoj. Primetio je pticu kako sama sedi na žici i njenu situaciju poredi sa sopstvenom. Ferport Konvenšn su ovu pesmu ulepšali predivnim harmonijama, ali lepršavi vokal Sendi Deni je naročito istakao svaki tužan i nežan momena.
Džon Kejl i Suzan Vega – So Long, Marianne
Koen je mesecima pokušavao da pronađe savršenu verziju ove pesme koju je posvetio njegovoj muzi, Merijen Džensen, 1960-ih godina. Ovo je jedna od nastrasnijih romantičnih pesama, ali ipak odzvanja tugom.
„Znaš da volim da živim sa tobom”, peva on, „ali zbog tebe sam zaboravan/zaboravljam da se molim za anđele/pa onda i anđeli zaboravljaju nas”.
„Ne mislim da sam se opraštao”, rekao je Koen kasnije. „Ali ispada da jesam”.
Original, koji se pojavio na Koenovom debitantskom albumu, gotovo je besprekoran, ali Džon Kejl iz Velvet Andergraund i Suzan Vega pretvaraju je u srceparajući razgovor dvoje ljubavnika koji evociraju uspomene na nekadašnju vezu. Kejl je kasnije obradio i pesmu Aleluja, a njegovo prebiranje po gitari je postalo osnova za večnu verziju ove pesme Džefa Baklija.
Džef Bakli – Hallelujah
Pesma je postala himna modernog doba, ali je nekako svima jednostavno da zaborave kako je opskurno čamila u anonimnosti više od 10 godina. Koen je neobično dugo radio na pesmi. Napravio je za pet godina više od 80 verzija pre nego što je bio zadovoljan konačnom – ali njegova diskografska kuća nije bila nimalo impresionirana.
U početku su čak odbili i da objave album na kojem se ona nalazila – Various Positions iz 1984. – uz argument da se ne bi prodavao. Sudbina pesme se okrenula 1991, kada je Džon Kejl zatražio Koenovu dozvolu da je obradi. Koen mu je faksom poslao sve one različite verzije stihova, da bi Kejl počeo da radi na novoj verziji u kojoj je gospel hor i snažne bubnjeve zamenio jednostavnim, zaraznim klavirskim apređom. Upravo je taj aranžman Džef Bakli iskoristio na čuvenim nastupima u njujorškom Sine klubu. Stihove je interpretirao kao posvetu „aleluji orgazma”.
Bakli je bio sumnjičav kako će Koen odgovoriti na njegovo erotsko čitanje pesme, ali je njegova treperava, fragilna verzija postala i definitivno izvođenje Aleluje. Ono je inspirisalo i Rufusa Vejnrajta da obradi ovu numeru i ta verzija se nalazi na saundtreku za film Šrek. Tako je ova pesma i lansirana u mejnstrim.
Miško Bilbija
Izvor: BBC na srpskom
Muzika i Leonard Koen – Princ tuge napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →