ПРКОС по други пут међу Књажевчанима

ПРКОС по други пут међу Књажевчанима – Мртво море се узбуркало, па макар и на пет дана.

После једног периода стагнације, Књажевац поново постаје град позоришне уметности откако је 2015. покренут фестивал Позоришна ревија креативног осмишљавања света (ПРКОС) као саставни део традиционалног Фестивала културе младих Србије. Иако без сопственог аматерског позоришта, самим тим и без кандидата за ПРКОС, Књажевчани су за почетак добили прилику да уживају у остварењима аматерских позоришта, драмских секција и сличних удружења младих ентузијаста из земље и региона, а све с надом да на неком наредном ПРКОС-у пред своју публику изађу и књажевачки глумци аматери, као што је било некада.

Други по реду ПРКОС (током 55. Фестивала културе младих Србије), одржан од 29. августа до 2. септембра 2016, био је заправо фестивал победника, јер све одигране представе биле су већ награђиване на другим фестивалима. Учествовало је укупно 6 (шест) представа:

Опера за три гроша – Театар 5 Београд

Казнена субота – Драмски студио БИС Београд

Вођа – УГ ЦУГ и Позориште Бора Станковић Врање

Министарка – Градско позориште Требиње

Чекајући Годоа – Академија уметности Приштина – Звечан

Камен за под главу – Центар за неговање традиције Крагујевац

Главни организатор, који је уједно и вршио избор представа за ПРКОС, био је редитељ Владимир Путник, док су стручни жири чинили глумци Иван Бекјарев (председник), Катарина Жутић и Милан Цаци Михаиловић.

Селекција самих представа деловала је помало чудно, јер ако знамо да је ово смотра аматерских позоришта, запитаћемо се да ли је праведно што учествује и представа студената треће године Академије уметности (Чекајући Годоа); мада ни то још увек нису професионални глумци (у овом случају, глумице), ипак су већ довољно образовани да на глуму гледају као на своју професију и да на сцени примењују знање које током школовања стичу, тако да су за неколико корака испред аматерских глумаца. Сем тога, пошто је Годо изведен исте вечери кад и Министарка, публици је одмах било јасно да Министарка као аматерска представа нема никаквих шанси поред представе у којој играју студенткиње глуме а коју режира један професор Академије уметности (Дејан Цицмиловић).

Извесна неправедност уочава се и приликом супротстављања неких других представа, јер није захвално да се мјузикл доследно рађен према тексту Бертолда Брехта (Опера за три гроша) надмеће са једном тинејџерском представом (Казнена субота) која је ништа друго него адаптација филмског сценарија (The Breakfast Club). Јасно је ко ту губи.

Стога није чудно што су из представе Чекајући Годоа награђене две глумице (Катарина Јеличић и Љубица Радомировић), али је неочекивано да Опери за три гроша оде само једна награда (за најбољу споредну мушку улогу: Никола Лојпур); такође је са једном наградом прошла ионако просечна представа Казнена субота (најбоља споредна женска улога: Тамара Ердељанов), док Камен за под главу није освојио ниједну награду иако је баш у тој представи до савршенства испуњен најтежи захтев аматерског театра: нешколовани глумци маестрално су донели нимало лак текст. Није било гледаоца који је остао равнодушан након извођења чувене драме Милице Новковић, али жири је очигледно имао неке друге критеријуме, чим је донео одлуку да највећи број награда, укупно четири, додели представи Вођа, позоришној адаптацији познатих сатира Радоја Домановића.

Чланови жирија вероватно су пошли од чињенице да је редитељ Бојан Јовановић (награда за најбољу режију) имао тежак задатак када је узео три Домановићеве приповетке с циљем да од њих начини једну представу. Вероватно је и награда за најбољу представу из тог разлога припала управо Вођи, јер то није био унапред готов и проверен драмски текст, него је од више оригиналних прозних текстова тек требало начинити јединствену драму, што је итекако отежавајућа околност.

Нисмо, међутим, сагласни са закључком жирија да је редитељ до краја решио задатак и три приповетке спојио у једну складну целину. Самим тим што Данга, Вођа и Краљевић Марко по други пут међу Србима заправо и јесу приче о једном истом поднебљу и народу, о истим наравима и манама, о истим обичајима и заблудама, тај материјал се без проблема могао укрстити, измешати и преточити у нови текст, можда чак занимљивији и шареноликији од оригиналне Домановићеве прозе. Владимир Путник је, након представе, запитао редитеља због чега су одабране три (горе наведене) приповетке а није уврштена, на пример, Страдија. (Ми бисмо додали: зашто није уврштено и Мртво море, јер чак и да се споји пет Домановићевих приповедака, опет би то могла бити јединствена прича, под условом да се између првобитних текстова више не запажају шавови који их спајају и држе.) Редитељ је и сâм признао како је у почетку намеравао да од Данге и Вође начини један драмски текст, но кад је схватио да би то било кратко за једну целовечерњу представу, решио је да убаци и Краљевића Марка. Након тог објашњења, схватили смо да се нисмо преварили што нам се учинило не само да смо на сцени гледали две представе спојене у једну, него и да први сегмент (Данга и Вођа), који прераста у патетичну националну трагедину, уопште нема везе са другим сегментом (Краљевић Марко), који се из сцене у сцену претвара у урнебесну комедију, гротеску, ситком, чак и ријалити. Тако на крају испада да представа као целина није ничим дефинисана осим што би као заједничко место радње могла бити земља Србија, а баш у тој чињеници требало је тражити кључ за укрштање текстова не би ли се од њих начинила нова прича у којој људи бирају слепца за вођу, сами допуштају да буду жигосани и јахани, а притом по цео дан кукају што им са неба не сиђу епски јунаци да им донесу благостање.

Зато нам се чини како је редитељ само донекле заслужио награду, и то донде докле су његове сугестије утицале на рад глумаца, јер се у погледу глуме заиста на сцени осећао један склад, што је несумњиво резултат преданог и напорног рада (а то без редитељског надзора не би било изводљиво), тако да и награде за најбољу глуму ипак нису отишле у погрешне руке (Марко Николић и Анђела Влајковић). У сваком другом погледу, режија и адаптација остале су остала недовршене, што је могао да закључи сваки просечни гледалац, без обзира на то да ли је читао Домановићеве приповетке или није. Треба ценити и оно што је урађено, па одати признање редитељу и глумцима што су се усудили и ризиковали да на неки свој начин прочитају и на сцени прикажу добро познате приче, али ако сви знамо да Домановић пружа невероватне могућности за драмску комбинацију више оригиналних приповедака – онда видимо да готово ништа од тога није искоришћено. А пошто је Вођа понео са ПРКОС-а чак половину награда, сматрали смо да треба ову представу детаљније размотрити и објаснити наше (најблаже речено) чуђење након што смо чули одлуку жирија.

Ако се опет присетимо чињенице да је књажевачки театар дуго био мртво море, лако ћемо занемарити и оне негативне утиске, па сагледати фестивал ПРКОС у целини као један значајан корак и подстрек за обнову аматерске глумачке дружине у Књажевцу. Захвални смо и организатору Владимиру Путнику, који нас је ионако довољно задужио тиме што нам је омогућио не само да пет вечери заредом уживамо у квалитетним и занимљивим позоришним остварењима, него и да непосредно чујемо утиске самих глумаца и редитеља, а на тај начин се још више остварује присност публике са позориштем као храмом културе.

Не знамо да ли ће се Краљевић Марко одазвати на вапаје и хоће ли се заиста још једном наћи међу Србима, представа Вођа нас у ту легенду није убедила колико ју је исмејала, али ПРКОС је ове године ипак био по други пут у Књажевцу, а надамо се да ће бити и трећи пут, и четврти, и пети… И биће, ако не клонемо духом и ако будемо мало демантовали Домановића, па говорили: