Pro et contra – Prilog razumevanju političkog (ne)delanja vlade Srbije po pitanju krize na severu Kosova

Poslednjih meseci, tokom dešavanja na (severu) Kosova proteže se teza kako bi Srbi iz ovog još uvek zvaničnog dela Srbije mogli da dožive sudbinu sličnu onoj koji su doživeli njihovi sunarodnici iz Hrvatske. Da li je takav scenario u ovom trenutku moguć? Moja teza koju ovde zastupam glasi da scenario neke nove akcije ”Oluja” nije realan, bar ne u onoj meri i ne na način na koji se u javnosti iznosi.

Zato ću pokušati da napravim komparaciju između ”slučaja” Hrvatska i Kosovo.

Pogledajmo:

1. Hrvatska je u trenutku izvođenja akcije ”Oluja” bila priznata od svih zemalja sveta (sem Srbije) i samim tim članica U. N-a.

– Kosovo je priznalo manje od 100 država i kao takvo niti je niti će biti član U.N-a sve do trenutka dok ga Srbija ne prizna.

2. Vojni potencijali Hrvatske vojske su bili takvi da je izvođenje jedne takve akcije bilo apsolutno moguće.

– Potencijali tzv. vlade u Prištini nisu takvi ( to bi bilo moguće ukoliko bi Kfor pomogao takvu akciju, što je nerealno očekivati iako je Kfor više nego naklonjen albanskoj strani, ovih dana Kosovom prostrujava ideja kako je Kfor privatna vojska ”trgovca organima” )

3. Akcija ”Oluja” nije se odnosila na onaj deo Hrvatske koji se oslanjao na Srbiju i gde su većinu činili Srbi, podsetiću da je taj deo integrisan u Hrvatsku tek kada su Srbi prihvatili tzv. Erdutski sporazum.

–Sever Kosova se, takođe, oslanja na Srbiju i čini ga 99% srpskog stanovništva.

4. Ne zaboravimo da je egzodusu Srba iz Hrvatske kumovao zvanični Beograd.

Dakle sličnost je samo u tome da su Srbi u glavnoj ulozi i u jednom i u drugom slučaju, u svemu ostalom postoje razlike. Opasnost nove ”Oluje” postaje realnost ukoliko zvanični Beograd igra duži period pasivnu ulogu.

Pogrešni koraci srpskih vlastodržaca

E, sada bih malo o tom zvaničnom Beogradu i njegovom delovanju koje je više nego skromno kada su u pitanju Srbi sa Kosova. Zvanični Beograd ne samo da se pokazao i dokazao katastrofalnim potezima prilikom poslednjih dešavanja na severu Kosova već i u svim koracima koji je preduzimao predhodnih godina, naročito od proglašenja nezavisnosti Kosova februara, 2008god.

Rezimirajmo ovde niz tih pogrešnih postupaka:

1. Nomenklature političara koje su se smenjivale u Beogradu nisu imale nikakav cilj kada je u pitanju rešenje Kosova, i laik zna da je podela bila moguća pre februara 2008 god. tačnije do trenutka kada su zemlje Kvinte (Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija, SAD) priznale nezavisnost Kosova, zar zaista neko u Srbiji misli da će one promeniti svoju odluku, bez obzira koliko ta odluka bila pogrešna?! Zaboravljaju tezu da smo svi jednaki samo su neki malo jednakiji od drugih. Zapravo nemanje cilja je prvi pogrešan korak i kada biste sada pitali nekog srpskog političara šta mu je cilj kada je Kosovo u pitanju, nećete dobiti nikakav odgovor sem neke demagoške formulacije; Pa ko bi ozbiljno prihvatio vladu koja menja odluke u zadnjem času (podsetiću na niz promena predloga rezolucija koje su podnosili srpski zvaničnici.).

2. ”Spuštanje” problema Kosova sa nivoa UN-a na EU, prihvatanje Euleksa koji se pokazao najnesvrsishodnijom, najglomaznijom misijom koja je ikad delovala predstavlja drugi pogrešan korak. Posledice tog delovanja osećaju najbolje Srbi na Kosovu. Eklatantan je primer (ne)delovanja srpskih političara jeste odustajanje i prepuštanje slučaja trgovine organa Euleksu koji je sastavio tim na čijem čelu je (gle čuda!) Amerikanac (bolje se ne pitajte kako je moguće da glavni čovek tog tima bude Amerikanac ako se zna da je Euleks misija EU!). Rezultate istrage svi možemo predvideti! Toliko o pravdi i pravičnosti.

3. Započinjanje pregovora bez jasnih odrednica prestavlja takodje grešku, pa šta su mislili političari u Beogradu da u Briselu sede praznoglavci pa će pristati da razgovaraju o statusu. U ovom kontekstu moram pomenuti jednog, na trenutke simpatičnog, dečkića, reč je o B. Stefanoviću čoveku na koga su se mnogi obrušavali napadajući ga a u isto vreme ne shvatajući da B. Stefanović u Briselu ne zastupa Borislava Stefanovića već vladu i predsednika Srbije te da je svaka odluka donešena u kordinaciji sa njima. Inače većina odluka je doneta na štetu Srba sa severa Kosova, a u korist Prištine! Toliko o političkoj mudrosti.

4. U poslednje vreme odsustvo svake strategije i plana je ono što dobijamo iz Beograda. Predsednik države, kada mu (strani) vojnici pucaju po narodu, ne nalazi za shodno da se obrati naciji, da sazove sve relevantne državne činioce, savet za odbranu i sve ono što normalne države preduzimaju u takvim situacijama, umesto toga on nam se (poput Miloševića svojevremeno) televizijski obraća nakon pet, šest časova izjavom koja vređa zdrav razum: Mudro je ćutati, ali ne kada si predsednik države! O premijeru Srbije nije čak ni uputno govoriti, jer kad premijer kaže (citiram) ”ako će moj odlazak pomoći Srbima na Kosovu ja ću otići tamo”, Srbi sa Kosova znaju ono što njihov premijer ne zna: da je nekada podrška pa čak i ona moralna izuzetno značajna, tim pre, jer je srpski narod na Kosovu očajan. Šta reći o takvom premijeru? Možda ono što je Njegoš davno zapisao: ”Zlo goveče, june dovijeka”.

5. Vlada Srbije i ministarstva takođe nemaju nikakvu strategiju. Uglanom se radi o jalovom delanju koje se svodi na prostu demagogiju Koštuničinog tipa Kosovo je srce Srbije (a gde je mozak?) i sličnim tričarijama. Bučni po pravilu, patriotski nastojeni, činovnici vlade završavali su svoje patriotske misije kao dobro uhlebljeni, opslužujući razgranati ideološko – patriotski pogon.

6. Sem toga naterali su Srbe ‘’južno od Ibra’’ da učestvuju na tzv. Kosovskim izborima i prihvate tzv. Kosovske institucije, a kada su Srbi izašli na izbore dajući legitimitet institucijama vlada kritikuje te Srbe. Ko je ovde lud, a ko zbunjen?!

7. Izostavljanje srpskog stanovništva sa popisa koji se sprovodi u Srbiji.

8. Na koncu svega, to što je Milošević vodio pogrešnu nacionalnu politiku, to ne daje za pravo sadašnjim vlastodršcima da nemaju nikakvu nacionalnu politiku.

Moguće rešenje

Kao što se može iz priloženog videti ova vlada Srbije dala je najlošije rezultate apropo pitanja Kosova i položaju Srba na Kosovu, možda se po rezultatima može meriti jedino sa onom nesrećnom vladom S. Miloševića sa kraja 90-tih. Na momente mi se čini da zvanični Beograd želi da se otarasi Srba na Kosovu, preciznije oni bi želeli da Srbi ostanu na Kosovu, da se masovno ne isele ali da povuku srpske institucije, što je apsurdno jer samo lud čovek može verovati da će Srbi opstati i ostati bez srpskih institucija, da je to tako ide u prilog činjenica da tamo gde delaju institucije Prištine tamo nema Srba. U tom kontekstu Beograd bi saopštio Srbima da ih se odriče ali kako objasniti da ste čitav jedan narod lagali punih 12 god. U trenutku dok ovo pišem na televiziji javljaju da je ubijen Srbin u Orahovcu (U istrazi se uključio Euleks. Ne treba biti nešto posebno mudar pa predvideti rezultate istrage, evo scenarija: nesrećni Srbin je pucao sam sebi u leđa sa udaljenosti od 12, 7 metara!).

Šta bi bio realan izlaz iz ove krize, možda promena smera politike zvaničnog Beograda i iskorak u realnost, a ukoliko to uslovi dozvoljavaju izdejstvovanje neke vrste autonomije (samostalnosti) za Srbe na severu Kosova, bez posebnih veza sa Prištinom, a sa specijalnim vezama sa Beogradom, naravno ne računajući tu podelu jer su moćnici izrekli svoj sud o tome. Pri tom nikako ne priznavati nezavisnost Kosova. Svakako, ne oslanjati se previše na Rusiju jer istorija kazuje da se Rusija prema Srbima uvek odnosila kao maćeha a nikada kao majka (trebam li podsetiti da nam rusi nisu izašli u susret ”99 god. ili da su učestvovali u bombardovanju ”45 god., uostalom primera je puno). Istini na volju, ovde ne smemo uvrstiti vladu Z. Đinđića, ona je imala viziju, ali su tu viziju ukinuli oni koji su se izdavali za patriote. Govorim sa stanovišta člana Ds-a i nevoljno moram priznati: sva je prilika da ova Demokratska stranka nema puno veza sa onom na čijem čelu je bio vizionar i državnik dr Zoran Đinđić a kojoj sam ja pristupio.

Druga strana medalje

Da bi izlaganje bilo u duhu tolerancije, pogledajmo drugu stranu medalje, osobito one koji bi da prihvate (novu) realnost na Kosovu – nezavisnost Kosova! U Srbiji su, zvanično, to: Č. Jovanović i V. Drašković. Ako prvog mogu da razumem i visoko cenim zbog principijelnosti, drugog nikako ne mogu da razumem, jer čovek koji je pisao da mi ”naše Kosovo, naš Sion, ukleti i prokleti Jerusalim naš, srce naše kulture, temelj našeg eposa i nacionalnog imena, prepuštamo neprijatelju bez pokušaja odbrane: unapred podignutih ruku, okupatorskoj sablji podmetnuta vrata i na kolenima!”, takvog političara i čoveka ne mogu da razumem, sem ukoliko nisam stručnjak za neku vrstu težih oblika psihoze a tako nešto – nisam!

Elem, ukoliko bi Srbija (pod pritiskom) priznala nezavisnost Kosova ona bi pogazila sve međunarodne norme:

1. Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka građanina
2. Evropsku konvenciju o ljudskim pravima
3. Završni akt iz Helsinkija
4. Sopstveni Ustav
5. Šire gledano prekršila bi i Dejtonski sporazum

Pa o čemu ovi glasnici tzv. demokratije govore? Dakle, oni kojima su usta puna međunarodnog prava ta prava shvataju u skladu sa svojim političkim ciljevima, pa kad im odgovara oni bi da poštuju ta prava, a kad im ne odgovara oni bi da ih malo krše – e to nije moguće!
Ne shvatam odkuda pravo ovoj generaciji političara da misle da su bogom dani da baš oni (trajno) reše pitanje Kosova a na štetu Srpskog naroda?

Da završim pitanjem: gde je taj najdublji ponor našeg poniženja, gde treba da potonemo, šta da uradimo pa da ne budemo dzelati nego žrtve ”koja još Jadovna da uvršimo, odakle još da se iselimo i čega još da se odreknemo”? Odgovor potražite u Beogradu!

I Kosovo i Eu, nije nego

Za P.U.L.S.E. Branko Milić

  branko, Društvo, Kosovo, Milić, Politika