Распродаја самопоштовања – Што је у држави боља музика, боља ће бити и држава, тврдио је Платон, кога је, у пракси, све до прекјуче, најоданије примењивао власник овдашњег ружичастог ТВ царства. Једнако ми је драго и Веберово поимање државе као људске заједнице која, у оквиру неке друштвене територије, успешно полаже право на монопол легитимне примене физичког насиља. Дакле, силе. Па, кад неки председник неке државе „Утопије“ или врховни командант Кампанелиног „Града сунца“, као мантру понавља да држава та и та неће ратовати, а да га нико и не пита нити хоће ли нити, све и да хоће, има ли „су чим“, а све и да има чиме, да ли би о томе све нешто јавно зборила – испада да то, по Веберу, и није држава у модерном смислу речи.

Постоје обавезни и додатни елементи који некој заједници дају за право да се назове државом. У оне без којих се може спадају унутрашња организација, домаћа подршка и међународно признање. А да би нешто имагинарно могло да се третира као држава, чиниоци без којих се не може јесу територија, становништво и суверена власт. А шта то, на делу, значи, објаснио је, прекјуче, усред Грачанице, амерички амбасадор у Приштини: „Косовска власт има своју вољу коју спроводи онако како они мисли да треба да је спроведу и била би огромна грешка помислити да косовска власт не доноси сама одлуке, у име свог народа.“ Све уз циничан велепосланички отпоздрав шефу наше државе, у стилу „веома сам поласкан тиме што председник Србије и други званичници Србије мисле да имам толики утицај на власти Косова”.

Наш је председник државе, наиме, уместо да се обрати некоме свога нивоа, кривњу за последње догађаје, осим на српске хулигане, пребацио на тог бирократу Стејт департмента. Није председник једини овдашњи политички првак који баш тако разуме заступање сопствене државе. Махом су око нас политичари без кредибилитета, због чега нам је земља без ауторитета, а држава без државника. Па се, у недостатку правих државника, увек лаћамо историје, цара Душана, Пашића, Карађорђа или Милоша Великог. Тамо, поткрај, мрачне 1993. године, ондашњи портпарол СПС-а Дачић, у једној од Милошевићевих сезона лова на вештице, своје је политичке противнике поделио на „екстремисте“, на једној страни, и „капитуланте“, на другој.

Тај вокабулар,све гушће,провејава и из актуелног кабинета у Немањиној. Док се на северу Косова одвијао последњи чин „косовске битке“, овде су топ-менаџери владајућег СПО-а и владајућег СПС-а „ратовали“ око тога да ли је Дража био фашиста, јесмо ли у Другом светском рату имали два или само један антифашистички покрет итд. Проблем је што се овај вавилонски језик унутрашњополитичког неразумевања, по правилу, пресликава и на комуникацију према међународној јавности. Тако српска политичка олигархија, али и преовлађујућа јавна сфера,иде у поларизоване крајности, разврстава се у две међусобно поништавајуће линије мишљења, од којих једна, често самоубилачки, а приори пркоси Вашингтону и Бриселу, док се друга идолопоклонички посипа пепелом и прихвата кривицу и за шта објективно ова држава и српски народ нису криви.

Нема пуно земаља у свету у којима нема општег грађанског консензуса чак ни у вези са најосновнијим државним или националним приоритетима. Нема, ваљда, ниједна у којој се, тек тако, прихвата и прима понижавање државних представника као код нас. Репрезенти државе Србије, као ускоци, козјим стазама, прелазе на део територије сопствене државе, а из Приштине им се прети хапшењем. Унижавање државних институција, самопонижавање, хиперпродукција снисходљивости – само су неке од карактеристика наших државних званичника,који јединствен, али једнократан,чин Вилија Бранта разумеју као потребу да се извињавају стално и свуда, где треба и где не треба, за шта треба и за шта не треба, коме треба и коме не треба.

У држави без ауторитета, логично је и јавни „мејнстрим“ саздан од сличног материјала. Овдашњем медијском могулу требало је да огласе на продају његову заплењену јахту, па да се „окуражи“ и припрети укидањем музике, филмова и реклама из Хрватске. И шта је порука: Србија се изолује, затвара своје канале за другачије културне садржаје, цивилизацијске вредности и томе слично!? Сад би „главни уредник Србије“ да се свети, али, у бесу, признаје да је, до сада, „фаворизовао“ у својим програмима хрватске инвестиције, „заташкавао инциденте и непријатности које српски, босански и црногорски држављани доживљавају на летовању у Хрватској“.

Наш председник, баш на дан интервенције косовских специјалаца, из Прага, где је примао награду за допринос реформама, саопштава да Србија неће ратовати. Па, и Ватикан има своје оружане чуваре и дичи се њима, и неутрална и нератујућа Швајцарска, и – само се подразумева да неће ратовати. А преко плота? Послушајте ових дана Иву Јосиповића како, као прави државник, брани и неодбрањиво. „Олуја“ је, за њега, „битка која ће заувек остати златним словима уписана у историји хрватског народа; то су били дани поноса и славе“

Цвијетин Миливојевић

Politika online

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Politika