Razgovori u tišini – autori i prevodioci

Promišljanja autora i prevodilaca o njihovom jedinstvenom odnosu

Od Olge Tokarčuk, dobitnice Bukerove nagrade, do supružnika Ma Đijena i Flore Dru – vodeći autori i prevodioci govore o usponima i padovima međukulturne saradnje.

Kada su se književnica Olga Tokarčuk i njena prevoditeljka Dženifer Kroft zaputile ka bini na prošlogodišnjoj ceremoniji dodeljivanja Međunarodne Bukerove nagrade, jedna osoba za njihovim stolom aplaudirala je sa najvećim žarom.

„Bila sam, i još uvek sam, na sedmom nebu”, rekla je Antonija Lojd-Džouns. Neobičnost ovog događaja jeste u tome što Lojd-Džounsova znatno duže sarađuje sa poljskom književnicom kao njena prevoditeljka, a nije zaslužna za pobednički roman „Beguni”.

Uzevši u obzir da se nagrada u vrednosti od 50.000 funti delila između književnice i prevoditeljke, nije li postojalo makar zrno sujete?

„Mi smo tim – naravno da je pobeda u rukama Olge i Dženifer, ne u mojim, ali ta nagrada je izuzetno značajna za sve nas koji godinama pokušavamo da popularizujemo njene knjige izvan Poljske, kao i za čitavu poljsku literaturu u prevodu. Nakon 30 godina rada, ovo predstavlja ogroman korak napred. Takođe, moji prevodi se sada znatno bolje prodaju”, kaže Lojd-Džounsova.

Tokarčukova je po drugi put dospela u širi izbor za dobitnika Bukerove nagrade sa romanom „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, bizarnim eko-trilerom ni nalik „Begunima”. Plodove uspeha ubira i Fitzcarraldo, nezavisna izdavačka kuća, koja je vešto osmislila raspored i program promocije knjige. Spisak ulaznika u uži krug objavljen je u utorak, 9. aprila.

Nije samo uspeh poljskih romana u procvatu. Prodaja žanrovske književnosti u prevodu je u Ujedinjenom Kraljevstvu prošle godine skočila za 5,5%, dok je nežanrovska književnost zabeležila porast od 20%. Kako se Ujedinjeno Kraljevstvo, upleteno u sve žešću borbu uzrokovanu odlukom da napusti Evropsku Uniju, usredsredilo na zbivanja unutar zemlje, čitaoci su usmerili svoje vidike izvan granica države, učinivši tako da književnost iz centralne Evrope bude zaslužna za značajan postotak rasta prodaje. Žak Testard, izdavač Tokarčukove, deo je novog talasa nezavisnih izdavača koji se nadaju da će se integracija prevedene književnosti u mejnstrim krugovima nastaviti, ističući da se jedino u Ujedinjenom Kraljevstvu inostrano književno stvaralaštvo posmatra kao zasebno u odnosu na ono izvorno pisano na engleskom jeziku.

„U Francuskoj, gde je petina objavljenih knjiga zapravo književnost u prevodu, u knjižarama ćete na istoj polici zateći Balzaka i Bolcana, Kalvina i Karera. Samo se u Anglosferi književnost sučeljava.”

Ovakav nesklad primetan je kako u knjižarama, tako i u svetu književnih priznanja, a za primer uzimamo Međunarodnu Bukerovu nagradu kao najveću u mnoštvu stipendija i nagrada koje se dodeljuju za književnost u prevodu. Kako su Kroftova i Lojd-Džounsova odlučile koja će preuzeti odgovornost za roman Tokarčukove koji će zatim odneti pobedu?

„Radi se o poverenju”, kaže Tokarčukova. „Ja ni u kom slučaju nisam odgovarajući prevodilac za ’Begune’, ali kada je u pitanju ’Vuci svoje ralo’, Olga je bila mišljenja da bi ja trebalo da prevedem tu knjigu. Šaljivo je zaključila da smo ona i ja, svaka u svojoj 57-oj godini života, nalik na Dušejka (ekscentričnog naratora), i moram priznati da u tome ima istine”, objašnjava Lojd-Džounsova.

Bliske veze između članova Tokarčuk tima možda ne izostaju, ali nisu tako intimno isprepletane kao one između kineskog književnika Ma Đijena i njegove prevoditeljke Flore Dru, koja je ujedno i majka njihovo četvoro dece. „Flora je jedina osoba koja je moje knjige prevela na engleski jezik. U noći mog izručenja vlastima, došla je da sa mnom uradi intervju. Kineski je govorila vrlo dobro, te sam joj dao kopije svojih knjiga i šaljivo joj rekao da bi, ako želi, mogla da ih prevede na engleski. Bilo je neobično reći takvo nešto, ali osetio sam da je sudbina umešala prste”, kaže pisac. Poslednje na čemu su sarađivali jeste knjiga „Kineski san”, svirepa satira koja pripoveda о duševnom krahu korumpiranog lokalnog vladinog službenika. Prošle godine je objavljena na engleskom, ali su izgledi da će ikada biti čitana na kineskom vrlo mali, iako Ma smatra da bi upravo rukopis na njegovom maternjem jeziku bio najverodostojniji. Naime, cenzura u Kini je danas toliko oštra, da se čak ni izdavači iz Hong Konga ne usuđuju da prkose zabrani koja ih već duže vreme sprečava da njegove romane objave u kontinentalnoj Kini.

Ma nije vešt sa engleskim jezikom, te je u životu, kao i u poslu, Flora njegov medijum. Da li je izazov razdvojiti profesionalni i porodični odnos?

„Ma Đijen čije knjige prevodim i Ma Đijen sa kojim živim su dve potpuno različite ličnosti. Nikada ne postoji zabuna. Nikada se ne osećam kao da prevodim reči čoveka sa kojim sam upravo večerala ili koji samo što je izveo našu decu u park. S druge strane, činjenica da ga toliko dobro poznajem, omugućila mi je da na neki čudan način budem u stanju da postanem on i da prevodim njegove reči ne kao prijatelj ili prevodilac već kako bi ih on sam napisao na engleskom. Katkad, dok prevodim, osetim da Ma i ja u tišini vodimo razgovor za koji u svakodnevnom životu nemamo vremena. U mnogim njegovim knjigama postoje aluzije na mesta koja smo zajedno posetili, na moje snove o kojima sam mu pričala i na ono što su naša deca nekada izgovorila”, obrazlaže Druova.

Bliskost između pisaca i prevodilaca uglavnom je oskudna, a razlog tome ne leži samo u činjenici da često žive kilometrima daleko jedni od drugih. Sem Tejlor, stručnjak za prevod sa francuskog koji živi u SAD, takođe je u širem krugu za dobijanje Bukerove nagrade sa svojim prevodom „Četiri vojnika” – novele Ibera Mingarelija čiji je zaplet smešten u blizini rumunske granice tokom poslednjih dana građanskog rata u Rusiji. Lično je predložio svojoj izdavačkoj kući Granta Books da objave knjigu. Njegov učinak u poslednjih nekoliko godina uključuje još i knjige „Uspavaj me” i „U vrtu ljudoždera”, dva kontroverzna romana marokansko-francuske književnice Lejle Slimani čije je boravište u Parizu. Pre nego što je započeo prevođenje spomenutih romana, Sem nije upoznao nijednog od autora.

„Kada je u pitanju Lejlina knjiga ’Uspavaj me’, ne sećam se da smo nas dvoje imali ikakvu vrstu direktne pisane razmene, iako mi je poslala veoma ljubaznu poruku zahvalnosti nakon odluke da se roman prevede. Kada sam preveo ’U vrtu ljudoždera’ (a pre revizije knjige), poslao sam Lejli spisak od približno 15 pitanja. Odgovorila je na njih i razmenili smo nekoliko poruka”, kaže Sem.

U prilog tome koliko je neobičan njihov odnos, govori činjenica da je Tejlor muškarac, dok je delo Slimanijeve izuzetno seksualizovano i usmereno na žensko telo. Je li iko od njih dvoje uopšte dovodio u pitanje da li je posao prevođenja ipak namenjen ženi?

„Naravno da ne”, izričita je Slimanijeva. „Književnost bi trebalo da bude univerzalnog karaktera. Pišem o ženama, ali u nadi da će muškarci moći da se poistovete sa mojim likovima. Sem je na vrlo prefinjen način pronikao u moje književne likove, moj stil, atmosferu koju sam želela da oslikam, kao i u muziku koju sam želela da osmislim rečima. Nalik je magiji kada osetite da neko razume i poštuje vaš rad u tolikoj meri. Kada čitam svoju knjigu na engleskom, uvek pomislim: upravo tu reč bih i sama izabrala.”

Tejlor je bio svestan koliko bi škakljivo moglo biti pitanje roda, iako ga, kako on kaže:

„ni Lejla ni lektorke nisu nikada potegle”. U izvornom rukopisu pisanom na francuskom, za sve polne organe, bilo muške ili ženske, koristi se vrlo neutralna reč: sexe. U engleskom jeziku ne postoje takve reči za polne organe, već sve teže da zvuče medicinski, pornografski ili komično, te sam koristio one reči koje su najviše odgovarale datom kontekstu. Međutim, nisam želeo da namećem svoje gledište ili senzibilitet glavnoj junakinji i autorki, pa sam u tekstu podvukao većinu spornih reči i zamolio Lejlu i svoje lektore da mi kažu da li se slažu sa mojim izborom. Mislim da nijedna reč koju sam upotrebio nije bila izmenjena, niti dovedena u pitanje, ali činilo mi se važnim da ih preispitamo.”

Radeći i živeći kao romanopisac i prevodilac koji se prevođenja prihvatio nakon što je odustao od svoje karijere novinara kako bi u Francuskoj pisao knjige, Tejlor ne prihvata sve što mu se ponudi.

„Odbio sam da prevodim ’Pokoravanje’ Mišela Uelbeka jer se napad na redakciju časopisa Charlie Hebdo dogodio par dana nakon što sam dobio ponudu. Zbog toga ne osećam nikakvu grižu savesti”,

kaže Tejlor (posao je dobila Lorin Stajn, bivša urednica časopisa Paris Review, koja je od tad prevela dva romana buntovnog mladog autora – Eduara Luja).

Francuska i engleska književnost možda jesu različite, ali kako Tejlor ističe:

„Većina evropskih jezika (naročito francuski) oslanja se na gotovo istovetan skup filozofskih vrednosti i zajedničku istoriju.”

Šta se dešava sa jezicima koji su proizvod kultura sa malo toga zajedničkog? Tradicionalni odgovor do sada je bio da se sa njih retko prevodi, mada istraživanje koje je podstakla Međunarodna Bukerova nagrada otkriva da se situacija polako poboljšava, uz prisutnu rastuću potražnju za kineskim, arapskim, islandskim i poljskim jezikom.

„Ne postoji veći jaz između dva jezika nego što je onaj između kineskog i engleskog”, kaže Dru. „Sa velikom lakoćom mogu da pročitam knjigu na francuskom, ali čak i nakon ovoliko godina, sa kineskim se i dalje borim. Postoji veliki broj kineskih karaktera koje ne znam ili koje sam zaboravila, kao i klasične aluzije koje su mi izmakle. Kineski ne poznaje glagolska vremena i jezgrovitiji je od engleskog, te se smisao često pronalazi između redova. Međutim, iako mi se nekada čini da je kineski jedan u potpunosti drugačiji univerzum, uvek se iznenadim koliko je prevodiv – koliko prizori i metafore ne poznaju kulturološke granice.”

Među inicijativama koje podstiču stvaranje šireg spektra književnosti u prevodu jeste nova EBRD Literature Prize koja dodeljuje nagradu u iznosu od 20.000 funti knjizi iz interesno proizvoljne kopnene države, a koju opskrbljuje sponzor ove nagrade – Evropska banka za istraživanje i razvoj (čije se poslovanje proteže od Baltika, preko centralne Azije, do mediteranskih zemalja Afrike). Prošle godine, pobednički prvenac ovog konkursa bila je knjiga kurdsko-turskog pisca Burhana Sonmeza u prevodu Umita Huseina. Ovogodišnji pobednik je knjiga „Đavolji ples” – prvi uzbečki roman preveden na engleski.

Pisac ovog romana je Hamid Ismailov, nadareni 64-ogodišnji novinar koji je, nakon što je bio prisiljen da napusti Uzbekistan 1992. godine, prispeo u London i od tad radi na BBC-ju. Tilted Axis, izdavačka kuća pod upravom negdašnjeg prevodioca osnovana 2015. godine kako bi se zauzela za zapostavljene jezike, zaslužna je za sparivanje Ismailova sa prevodiocem Donaldom Rejfildom, profesorom emeritusom ruskog i gruzijskog jezika. Kada se sastanem sa njima u sedištu BBC-ja, njihova neposrednost me obori s nogu.

„Ja sam poslednja osoba za taj posao”,  šali se Rejfild. „Ali, što bi Rusi rekli: ako nema ribe, i kraba će poslužiti.”

Rejfild ne samo da je morao da nauči uzbečki kako bi preveo roman, već je bilo neophodno i da uđe u koštac sa tatarskim, persijskim, tadžičkim i kirgiskim. Koliko jezika govori Ismailov?

„Kada znate uzbečki”, smirenim tonom objašnjava pisac, „razumete i mnoge turkijske jezike, a kada govorite ruski, poznajete i sijaset slovenskih jezika.”

Budući da je i sam prevodilac, Ismailov prevodi sa i na ruski, uzbečki i mnoge evropske jezike. Nekoliko njegovih romana je prevedeno sa ruskog na engleski, ali nemogućnost čitalaca da se domognu onih pisanih na uzbečkom stajala je na putu izgradnje ugleda ovog zabranjenog uzbekistanskog književnika, sve dok internet nije umešao prste. Na društvenoj mreži Fejsbuk, Ismailov je poglavlje po poglavlje objavio „Đavolji ples”, pobudivši tako veliko interesovanje u zemljama Centralnoazijske organizacije za saradnju sačinjenu od pet bivših sovjetskih država jer je u očima tih naroda – Abdula Kodiri, pisac s početka dvadesetog veka koji je pogubljen 1938. godine, a inače glavni junak „Đavoljeg plesa” – važio za heroja. Duo ostaje tajnovit kada je u pitanju treće ime koje stoji na naslovnici romana – Džon Farndon – kojem se odaju zasluge za prevod poezije.

„Nismo obavili nijedan razgovor. Bio sam pomalo neprijatno iznenađen promenama u mom originalnom prevodu”, priseća se Rejfild.

Koliko teškoća je bilo prenebregnuto dok „Đavolji ples” u engleskom prevodu nije ugledao svetlost dana, govori u prilog tome da prevođenje nije posao za tandem, već trio, u kojem je treći član izdavač, tj. osoba koja preuzima finansijski rizik. Debora Smit je 2016. godine osvojila Međunarodnu Bukerovu nagradu za svoj prevod „Vegeterijanke”, romana korejske književnice Han Kang, i deo osvojene novčane nagrade iskoristila je da pokrene izdavačku kuću Tilted Axis. Smitova je znatno skratila obim „Đavoljeg plesa” (iako je knjiga na kraju imala preko 400 strana). Njena odluka da uključi i prevodioca poezije je bila u skladu sa dugom tradicijom po kojoj pesnik radi sa doslovnim prevodom, a ne sa originalom.  

Smitova je u boljoj poziciji od većine da shvati zahteve kulturne transpozicije, uzevši u obzir da je, kao prevoditeljka tri romana Han Kangove, morala da preispita korejske sisteme religijskih uverenja, porodične odnose i lingvističke prakse. Naučila je jezik isključivo kako bi prevela romane, nakon čega je bila na meti kada je tačnost njenog prevoda „Vegeterijanke” dovedena u pitanje.

„Scena u kojoj glavna junakinja zatvara vrata nogom, umesto rukom, je ona koju korejski akademici vole da spominju”, kaže Smitova. „Uzgred, bilo je 67 grešaka u mom prevodu. Volim da to kažem javno za slučaj da postoje oni koji pretpostavljaju da želim nešto da sakrijem.” Greške su ispravljene u kasnijim izdanjima i poverenje Han Kangove u Smitovu ostaje nepokolebano. Smitova trenutno živi u Južnoj Koreji i radi na romanu jedne druge korejske književnice – Be Sua – koji bi Džonatan Kejp trebalo da objavi sledeće godine. Još uvek ne razmišlja o tome da se razgrana i na druge jezike. „Pokušavam da iznađem načine da rasklijam seme prevodilačkog kreda, a ono je – objavljivanje, podučavanje, mentorisanje. Želim da pišem o svim aspektima prevodilačkog procesa – o toku između jezika, njihovom diskursu, kao i o ljudima koji prevođenje čine mogućim.”

Kako romanopisac Tim Parks primećuje, verodostojnost nasuprot tačnosti uvek predstavlja začkoljicu.

„Verujem da se na svakoj stranici svake knjige može naći tanana greška. Katkad je i krajnje skandalozna”,

kaže Parks. Budući da je i prevodilac i pisac, ima iskustva u obe sfere, i naglašava da su prevodioci često najbolji čitaoci.

„Sarađujem sa holandskim prevodiocem koji mi vrlo često piše i upućuje me na greške koje sam napravio u sopstvenim knjigama. Nekada je u pitanju pogrešno napisana reč, nekada tok rečenice, i uvek je u pravu. Povremeno su greške vrlo sramne, ali ljudi vole da vam pruže šansu da doterate naredno izdanje.”

Parks kaže:

„Prevodilac treba da završi svoj posao i zatim nestane. Nadareni, harizmatični i maštoviti pisac želi da zađe u svaki kutak sveta. Poslednje što bi želeo da prihvati jeste da većina njegovih čitalaca zapravo ne čita njega. Čitaoci se isto tako osećaju. Oni žele prisni kontakt sa veličanstvenošću. Ne treba da znaju da je knjiga koju čitaju napisana u trošnoj kućici u Bremenu dok autor jedva spaja kraj s krajem, ili u soliterima u predgrađima Osake. Koje dete bi želelo da zna da je Džoana Rouling zapravo strastveni pušač u penziji?”

Prevodioci se kreću u dve struje koje njujorški kritičar Džejms Vud opisuje kao ’verodostojnici’ i ’aktivisti’.

„Prvi se trude da poštuju srž izvornog teksta i streme da ga prikažu u jeziku prevoda što je tačnije moguće. Drugi se manje bave doslovnom tačnošću teksta, a više muzičkim dojmom koji žele da u svom prevodu ostvare. Svaki pristojan prevodilac mora u sebi imati malo i od jednih i od drugih”,

saopštava Vud. Ili, kako se kritičarka Marina Vorner izrazila:

„Da li prevodiočev glas treba da odjekuje poput eolske harfe prepuštene uticaju vetra, kako bi u potpunoj harmoniji sa datim rukopisom preneo izvornu muziku, ili bi prevod trebalo da zvuči kao da je napisan muzikom novog jezika?”

„Očito je u pitanju pojednostavljivanje, ali verujem da bih ja bio bliži aktivističkom kraju spektra”, kaže Tejlor, kojeg je ostavljanje eolske harfe po strani dovelo do zavade sa francuskom književnicom Melis de Kerangal. Naziv njenog romana na francuskom je Réparer les Vivants (u doslovnom prevodu na srpski „Popraviti život” ili „Popraviti žive”), a Tejlor je roman naslovio sa – The Heart (u doslovnom prevodu na srpski „Srce”), dok je Džesika Mur, kanadska pesnikinja i prevoditeljka, izabrala originalu verodostojniji prevod – Mend the Living (u doslovnom prevodu na srpski „Zaceliti žive”), kako knjiga prati sudbinu jednog srca dok ga žurno prenose od jedne ka drugoj osobi. Urednici iz UK i SAD su istovremeno naručili prevode i oba su došla do pobede (Mend the Living je dobio britansku Wellcome Book Prize, dok je The Heart pobedio na konkursu Francusko-američke fondacije). Ipak, Melis je presudila u korist Murove jer je njen prevod bio verniji izvornom rukopisu, stoga bi ona trebalo da radi na svim njenim budućim romanima.

„Izvanredno je posmatrati prevodilačke izbore koji su na svakom koraku pravljeni. Uvodna rečenica, na primer, se čini vrlo drugačijom ako se uporede naša dva prevoda”, izjašnjava se Murova.

Čak je i prezime preminulog dečaka izmenjeno, a zanimljivo je da je Tejlor bio taj koji je zadržao izvorno ‚Limbres’, dok se Murova odlučila za ‚Limbeau’.

Frenk Vin, još jedan marljivi prevodilac, kaže da problem nastaje kada pisac ima lažnu sliku o svom vladanju engleskim jezikom. Jedno od najlošijih iskustava imao je sa francuskim režiserom Klodom Lancmanom koji je bio ’krajnje napadno uključen’ u prevod „Patagonijskog zeca”, svojih memoara iz 2012. godine.

„Bacio je u đubre originalni italijanski prevod i preuredio moj rečenicu po rečenicu. Insistirao je da upotrebimo frazu ‚leoninski ugovor’ kako bismo opisali vrstu ugovora u kojem jedna strana dobija znatno veći deo kolača. Nikada se nismo upoznali, a možda bi bilo svrsishodno da jesmo jer bi tako u poduhvat ušao sa više poverenja u moj rad.”

Vin, koji trenutno živi u Meksiku, prevodi i sa francuskog i sa španskog, a njegovi prevodi sa oba jezika bili su u širem izboru za prošlogodišnju Međunarodnu Bukerovu nagradu. Međutim, njegova komunikacija sa piscima je najčešće vrlo štura.

„Neki pisci mi ne odgovaraju na poruke. Što je pisac uspešniji, na više jezika prevode njegovo stvaralaštvo, te on postaje nepristupačniji.”

Jedan od njegovih najprodavanijih autora, francuski pisac krimi romana, Pjer Lemetr, problem rešava tako što sva pitanja koja mu postave njegovih 35 do 40 prevodilaca nasumično zapiše na isti papir.

Džej Rubin, jedan od četiri prevodioca koji su japanskog književnika Harukija Murakamija proslavili na engleskom jeziku, kaže da je na vreme shvatio da treba da vodi umerenu korespondenciju.

„Najveću glupost napravio sam sa ’Hronikom ptice navijalice’. Sastao sam se sa njim u Tokiju i čitav dan ga dovodio do ludila postavljajući mu bezbroj pitanja. Nije lepo ponašati se tako prema jednom autoru.”

„Hronika ptice navijalice” je napisana u tri dela, te je Rubin, zbog obimnosti posla, na delu radio zajedno sa Filipom Gabrijelom. Da li su imali dobru saradnju?

„Najveće neslaganje bilo je da li iskoristiti reč kupatilo ili toalet.” (Murakami je presudio u korist kupatila.) Rubin dalje kaže: „Svi mi se trudimo da ostanemo verni Murakamijevom tonu i stilu pisanja, i zahvaljujući jednostavnosti njegovog stila, uspevamo da ostanemo dosledni. Ne postoji mnogo načina da se kaže: Nedelja je bila još jedan vedar dan.”

Možda zvuči snishodljivo, ali Murakami je uzvratio kompliment napisavši uvod za izvanredno prihvaćenu antologiju kratkih japanskih priča koju je Rubin uredio, a zatim i preveo.

„Neke priče bi, naravno, mogle biti okarakterisane kao ‚reprezentativne’, ali, iskreno govoreći, brojno ih nadmašuju one koje to nisu”, napisao je književnik. Kako se zbog toga Rubin osetio? „Zakikotao sam se kada sam pročitao reč ’iskreno’”, kaže Rubin. „Ali to jeste Murakamijev zbiljski pogled na knjigu.”

Ana Goldstajn nije imala takvih problema kada je prevodila knjige Elene Ferante – skorije književne zvezde. Sa autorkom, čiji je identitet strogo čuvana tajna, nije ostvarila direktan kontakt. Izabrana je nakon što je poslala prevod odlomka iz jedne prethodne Elenine knjige, a sa njom razgovara preko njenog izdavača putem interneta. Iako romani nisu pisani na napuljskom dijalektu, dijalozi u TV adaptaciji koju je snimila HBO kablovska mreža – na scenariju je jednim delom učestvovala i Feranteova – jesu. „Moja uloga bila je u tome da ih prevedem tako da HBO može da ih pročita”, iznosi Goldstajnova.

Autorki Džumpi Lahiri postalo je jasno koliko napuljski dijalekat može biti zahtevan, čak i za nekoga ko je uronjen u italijanski jezik, kada se latila dva romana Domenika Starnonea, pisca sa juga Italije. Lahirijeva se preselila iz SAD u Rim i posvetila se pisanju na jeziku zemlje koja ju je ugostila. Svoj napredak zabeležila je u izuzetnoj dvojezičnoj knjizi – In Other Words. Stapanje sa standardnim italijanskim nije ju pripremilo za neka Starnoneova jezička rešenja.

„Ponešto od njegovog dijalekta sam instinktivno razumela. Starnone je bio ljubazan da mi na italijanski prevede fraze koje obiluju nasiljem i razvratom”, rekla je Lahirijeva.

Odnos koji postoji između Lahirijeve i Starnonea je strastvena međukulturna razmena, i njihova poslednja saradnja na delu Trick dotakla se Kafke i Henrija Džejmsa. Na prošlogodišnjoj promociji u Londonu, pasionirani obožavalac ih je upitao da li je neophodno znati toliko.

„Ne, naravno. Za većinu čitalaca, knjiga naprosto prikazuje dedu kojem je na staranje ostavljen četvorogodišnji unuk”, kaže Lahirijeva.

Starnone se priprema da na italijanski prevede Džumpin, na engleskom pisan, uvod za italijansko izdanje njenih kratkih priča – The Penguin Book of Italian Short Stories. No, ona najveći izazov čuva za sebe – engleski prevod svog prvog romana pisanog na italijanskom. Dove mi trovo je već izdat na nekoliko jezika.

„Zanimljivo je da moje ostvarenje na italijanskom još uvek nije ugledalo svetlost dana na engleskom”, objašnjava Lahirijeva. „Problem je kako da sebe vratim sebi. U svojim mislima, ja moram da odem na mesto gde dvojako postojim.” Da li je prevesti sebe najintimnija veza između pisca i prevodioca? Možda ne. „U kineskom”, kaže Ma Đijen, „srodna duša je opisana kao džijin (知音 – zhīyīn) neko ko ’razume tvoju muziku’, a Flora moju muziku razume.”

Claire Armitstead

(prevod: Kruna Petrić)

Darma Books

Izvor: The Guardian

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Darma Books, Književnost, Kruna Petrić, Naša Parandilović, Olga Tokarčuk, prevodilaštvo, The Guardian