Ono što sam naučila od gradića Rehoboth Beach jeste da je za nas nekada najbolje da ne dobijemo ono što smo želeli, jer ćemo umesto toga dobiti nešto mnogo bolje. U ovaj grad sam dospela greškom, i ubrzo shvatila da u svemiru nema greške.

Deluje mi nestvarno da je mesto Rehoboth Beach u državi Delaware ikada postojalo na kugli zemaljskoj pre mene, i da ono objektivno i dalje postoji- za geografe, istoričare, političare, turiste, pa i za same žitelje ovog grada. Svi oni imaju neku, meni nepoznatu, ali neosporivu, relaciju sa njim,  iako se meni činilo da je taj grad samo produkt moje mašte: pozornica koju sam ja osmislila za jednu epizodu svog života.

I prirodno, nakon što se ta scena završi, i scenografija bi trebalo da nestane sa pozornice, kao i sama pozornica. Pa ipak, čujem da i dalje postoji taj grad, i da neki drugi ljudi kažu da on njima pripada, kao nekada meni. „A ne, ne znate vi moj Rehoboth…nije to TAJ Rehoboth“, pomislim zbunjeno, pokušavajući da objasnim sebi nepojmiljivu činjenicu da je taj grad ostao tamo, da mirno  leži pored okeana, dok se u njemu ama baš ništa ne dešava. Jer nemoguće je da se u njemu išta dešava, dok ja nisam tamo.

Dok ja nisam tamo…

Čudno je, kako skup odredjenih senzacija koje čuvamo u duši, a koji je vezan za odredjena mesta, nimalo ne liči na osećanja drugih ljudi vezana za ta  ista mesta. Tako sada neki metereolog mozda najavljuje kišu u Rehobothu, ili neki saobraćajac upozorava na klizave gradske puteve. Istoričari  pišu povest Rehobotha, nastavnici geografije možda ponekad spomenu na svojim časovima lokaciju tog posve običnog grada. Zaposleni u štamparijama  štampaju razglednice sa slikom Rehobotha, a devojka zaposlena u turističkoj agenciji u Pensilvaniji možda sada prodaje avionske karte i pravi rezervaciju u nekom hotelu u Rehobothu u kome nikada nije bila, niti će. I svi oni imaju neki svoj pojam grada Rehoboth Beach u državi Delaware, i nijedan od tih pojmova nije moj.

I čini mi se kao da su dotakli jedan deo moje duše, nešto intimno u meni, što ni sami ne znaju da postoji. I dok tako rutinski preko usana prevaljuju ime „Rehoboth Beach“ nemaju uopšte predstavu od kog je značaja za mene ta sasvim obična tačka na mapi Amerike. Čak, čini mi se da prljaju jednu svetinju kada koriste tako obične pojmove i smeštaju ovaj gradić u svoje trivijalne konverzacije o vremenskim prilikama, putevima i turizmu.

Pa ipak, sasvim sigurno je da je ovaj grad krajnje običan.

Da, krajnje običan…

U Rehoboth sam, dakle, dospela greškom. Pošto tada nisam znala da svemir ne pravi greške, pokušavala sam da ispravim nešto što samo po sebi i nije bilo krivo. Od prvog dana od kako sam stigla u ovo mesto, smišljala sam kako da iz njega odem.  Kasnije sam i otišla, večito se pitajući: a šta mi je to uopšte i falilo u tom Rehobothu? Mnogo kasnije sam shvatila koliko je za mene presudnu ulogu igralo to meštasce, i koliko se moja ličnost  baš tamo formirala, zajedno sa budućim putevima koji će se preda mnom otvoriti.

Sada mi se čini da su sva mesta u kojima boravimo pomalo kao mi sami- da na izvestan način oslikavaju ono što i sami jesmo u datom trenutku. Čini mi se da se nigde ne zatičemo slučajno i da se svako mesto pojavi u našem životu baš onda kada smo za njega spremni. Tako onda zajedno istražujemo jedno drugo: mi grad, a on nas, i tako sazrevamo u toj zajedničkoj evoluciji. Na neki metaforički način, kao da se putevi našeg krvotoka i neurosistema kojima teku naše emocije i misli, preslikavaju napolje u vidu ulica i drvoreda gradova u kojima se tada nalazimo. Da je zapravo naša unutrašnja arhitektura- odraz te gradske.

Tada to svakako nisam naslućivala. Provela sam nekoliko meseci u Rehobothu konstantno smišljujući kako da ga napustim, a kada sam ga konačno napustila, počela sam smišljam kako da se u njega vratim. Jer dok sam smišljala kako da ga ostavim, nisam primetila da sam se na njega već navikla i za njega vezala. Tako je uvek sa svim stvarima koje napuštamo. Taj paradoks se dugo poigravao sa mnom, i ja sam ostajala u večitom čvoru izmedju „tamo“ i „ovde“, „onda“ i „sada“. Vreme koje je bespovratno prolazilo nizalo je slojeve nostalgije po ovom gradu i on se izdaleka činio sve romantičniji i šarmatniji.

Nasela sam na tu fatamorganu i vratila se, ali nisam u njemu našla ništa od onog života koji je tamo ranije bujao. Pa ipak danima bih hodala istim ulicama čudeći se njihovoj praznini, koja je ispraznila i moju dušu. Lepota nekih stvari je u tome što one više ne postoje. Ta obmana može dugo da vas progoni.

Ne bih mogla jasno da preciziram šta me je, sa vidnim zakašnjenjem,  toliko fasciniralo u ovom gradu, niti bih se usudila da nekoga povedem tamo posle ove priče, jer mislim da bi svako ostao razočaran  zbog mojih preuveličavanja. Jer ja sam duboko svesna da sve preuveličavam.

Rehoboth je mali gradić sa faktički jednom centralnom ulicom koja izlazi na okean  kao kičma grada, čija se rebra šire sa strane praveći okvir za dva jezera okružena drvećem, svaki sa različite strane. Tako  ovaj grad ušuškan izmedju dva jezera i okeana, predstavlja savršenu mešavinu plavog i zelenog- okeana i šume, vode i vegetacije.

Plaža je poprilično jednolična, kao i sve druge plaže na istočnoj obali. Atlantski okean se na ovom delu Amerike dosta ulenjio i izgubio inspiraciju prilikom kreiranja svojih obala, pa su one uglavnom puste: čine ih beskrajne količine peska nanete u jednoj pravolinijskoj duži. Po ovakvim plažama bih uvek dugo bosa hodala, posmatrajući otiske svojih stopala u pesku okupanom talasima. Kreiranje ovih otisaka ima razmere opsesije, i matematičku prezicnost projektovanja: otisci bi uvek bili na jednakoj udaljenosti jedni od drugih,  i uvek bi bili pažljivo smešteni:  taman dovoljno blizu talasa da bi se bolje formirali u pesku, a taman dovoljno daleko da ih talasi ne izbrišu. Onda bih dugo posmatrala te svoje kreacije, još duže im se divila. Ako bi ih neki talas pokvario, počinjala bih sve iz početka. Dugo se okrećući.

Dugo se okrećući…

Ramišljala sam kuda sve taj pesak dalje vodi, osećajući se i sama kao deo nečega većeg od sebe. Ponekad postane previše tiho, pa se umirim i ja, čitajući neku knjigu. To bi se na kraju pokazalo kao suvišno,  jer bi okean sam počeo da recituje poeziju, koju sam mogla  direktno sa talasa  da čitam. Svaki talas bi bio novi stih, a ja bih u strahopoštovanju pokušavala što više da ih uhvatim i vežem u jednu pesmu.

Kada bi mi se oči umorile od plavog i sivog, zakoračila bih u šume i kupala se zelenom bojom. Malena jezera  bila su puna tajni: svuda su se nalazile male drvene kućice i terasice, nadomak vode, mali dokovi za vezivanje čamaca sa po dve drvene stolice za zaljubljene. U jezerima su plivale patke, a okolo po šumici trčale veverice i poneki zec. Šišarke bi padale po meni kao kiša, dok su četinari širili svoje šiljato lišće u krug.

U svakom gradu moram da pronadjem svoju omiljenu ulicu i omiljeno mesto za kafu, inače se osećam kao da me nešto svrbi. U Rehobothu je to bila jedna mala uličica, crvenog asfalta, pretežno zelenih zidova, načičkana galerijama i radnjicama sa ručnim radovima i suvenirima, u kojima bih stalno kupovala neke razne džidžabidže koje mi ama baš ni za šta ne služe. I dalje čuvam sve te sitnice, mašnice, trakice, magnetiće za frižider, razglednice, i svaki put kad otvaram te magične kutije sa uspomenama, ceo Rehoboth zatreperi kroz njih

U toj ulici se nalazio i gore pomenuti coffee shop. Tada se nisam  baš razumela u vrste kafe, pa nisam znala ni šta da naručim, a Amerikancu kad kažeš „kafa“, on ti provereno daje onu njihovu brlju sa vodom, potpuno nesvestan da su i latte, cappuccino, espresso i machiato takodje KAFE! Elem, i pored što sam, delimično zbog svog, a delimično zbog prodavčevog neznanja, svakog dana pila američku brlju od kafe, ipak sam obožavala taj mali slatki coffee shop sa saksijama cveća na stolovima, usred svoje omiljene crvene uličice

Osim plaže, jezera, šumice, i to malo ulica u centru grada, svuda okolo su razbacane kuće sa svojim bajkovitim fasadama, a opet tako krhkim, kao od kartona napravljenim. Nikada mi nije bilo jasno zašto Amerikanci prave tako slabašne kućice, ali mi je jasno zašto priča „Tri praseta“ nikada ne bi mogla da bude napisana od strane jednog Amerikanca.

Kuće obiluju terasama, ljuljaškama, tremovima, i svaka od njih ima simpatičan znak „wellcome“, kamenu stazicu koja vodi od ulice  do ulaznih vrata i neko ogromno poštansko sanduče koje izgleda kao umetničko delo. Još tada mi se javila želja da napravim kolekciju fotografija američkih poštanskih sandučića, ali nisam imala fotoaparat. Taj projekat je ostavljen za kasnije.  Na svakoj terasi se mogu videti razbacene novine koje i dalje neko dostavlja do svih vrata. Lako vam se desi da poželite da živite u nekoj od ovih kuća, osim što vam ponekad sve to izgleda isuviše veštački.

Kuća u kojoj sam ja živela nije bila ni blizu takva, jer i nije bila kuća, nego motel. I to na plaži. Mogla sam skoro sa terase da skočim u okean, i znala sam da to život hoće da mi se iskupi, pošto sam se nekom „greškom“ rodila u mestu bez mora. Takodje sam znala da to neće večno trajati, jer kako i Bukovski kaže „čudo najkraće traje“, pa sam maksimalno koristila vreme. Puštala sam okean da se duboko utisne u mene da bih posle na zimi i snegu mogla da „preživam“ od svojih uspomena na leto i Atlantik.

Svakog jutra bih sedela na terasi i posmatrala zlatne jutarnje boje preda mnom kako se razlivaju po okeanu i pretvaraju u pesmu „Road Trippin’“:

blue you sit so pretty west of the onesparkles light with yellow icing

 just a mirror for the sun

Just a mirror for the sun

Galebovi bi konstanto leteli iznad naših glava, i radosno sletali kad god bih im neko bacao hranu, dok su se  Afroamerička deca sa crnim gustim loknama brčkala po plićaku i pravila kule od peska. Onda je i to postalo pesma:

kakav radostan danptice pevaju aleluja

kakav radostan dan

Crnci pevaju aleluja

Onda bi se spustila noć. Tada bih još duže sedela na terasi, dok se ona otvarala i širila da obuhvati ceo okean okupan mrakom, sve dok nije usisala mesec i zvezde u moju sobu. Oni su postali moje lične sijalice u tom ogromnom prostoru, jer ionako niko drugi nije bio dovoljno lud da se rapravlja sa mnom oko vlasništva.  Uostalom činilo se da mesec i zvezde nikome drugom baš i ne trebaju.

Izabrala sam tu tišinu. Ono što  je za mene bilo presudno u ovom periodu života jeste da sam po prvi put bila suštinski sama, i da sam možda sada jasno mogla sebe da preispitam ko sam i šta zapravo želim. Nisam imala nikoga oko sebe ko bi me ometao, ko bi me promenio, ko bi me usmerio ili ikako uticao na mene. Bila sam sama i slobodna, što je na neki način jedino i moguće- slobodni smo samo ako smo sami. Slobodu sam izabrala, a samoća je došla kao nus pojava.

Izabrala sam slobodu. Onda sam počela da se vraćam tim suštinskim stvarima koje su činile srž moga bića- prvenstveno, počela sam ponovo da pišem, što jako dugo nisam radila. Kupila sam jednu svetlo plavu svesku na cvetiće, koju i dalje negde čuvam. Sedela bih na terasi gledajući to ogromno plavetnilo ispred sebe, zapisujući neke besmislene reči o tome koliko me ono  iracionalnom čini. Nisam imala kompjuter, ni internet, ni fotoaparat, čak ni smart telefon. Nisam imala ništa osim velike praznine oko sebe i u sebi, koje su čekale da budu ispunjene.

Tada sam shvatila: ceo život ću provesti putujući i pišući o svojim putovanjima, i da će moja putovanja biti vodjena vodom. Znala sam da sam to konačno postala ja, i da neću ničemu više dozvoliti da to promeni. Isto sam tako znala da neću nikada ostati u tom gradu, niti u toj državi. Isto sam tako znala da se nikada  neću ni vratiti kući. Shvatila sam tad da ću zauvek ostati zarobljena u svom telu, u čvoru svoje želje da uvek budem svuda i da ne budem  nigde. Shvatila sam da nigde neću stati i da ću verovatno zato patiti, ali isto tako sam znala da patnju neću izbeći ni ako negde ostanem.

Izabrala sam slobodu. Prijala mi je samoća koja uz nju ide, i samoća me je  otcepila od svega što sam nekada bila ja. Cela jedna ličnost koju sam imala, ceo jedan život koji sam vodila- raspali su se ispred  mene, i ja sam ostala bez lica, bez identiteta i forme. Sada je trebalo ponovo da se izgradim iz temelja, iz pepela.

Shvatila sam koliko su me drugi oblikovali. Nisam shvatila da su i drugi oblikovali to moje shvatanje. Upravo tada, pred mene je došla jedna knjiga, koju sam zapravo celog života imala, i sada sam je prvi put otvorila. Zanimljivo je kako vam život sam donese neke stvari tek onda kada ste za njih spremni (kao i gradove). Da sam ikada ranije pročitala ove redove Reinera Marie Rilkea, ne bi mi ništa značili. Sada sam ih osećala svom snagom. Pisalo je:

Više i ne pišem pisma. Kome da kažem kako se menjam? Promenio sam se i ovaj novi ja više nema prijatelje koje je stari imao. Pisati dakle strancima- nemoguće je.

Preda mnom je bilo opredmećeno ono što sam već danima osećala, a nisam mogla da formulišem. Spoznaja da sam se promenila i da osećam da u meni postoji nešto što ne mogu ama baš ni sa kim na svetu podelim- sledila mi je kosti. Danima i nedeljama skoro da  nisam imala sa kim da progovorim na svom maternjem jeziku. Pa ipak, mamila me je ta otudjenost, shvatila sam je kao test koji moram da položim, kao eksperiment kojem moram da se izložim.

Ali i dalje nisam uspevala da zavolim taj grad. Medjutim,  osvajao me je svaki dan malo po malo, otkrivajući mi svoja nova lica. Ja sam polako popuštala, spustajući dole svoj štit, neprimetno se prepuštajući. I dalje mi nije bilo jasno šta ja tražim tu i koja je moja uloga. Gledala sam taj mali gradić oko sebe, sa svojim okeanom i dva malecka jezera, gledala bih u njegove ulice, i pitala se: Šta to od tebe treba da naučim? Zašto nas je život spojio?Kako ulice i drveće ne govore, odgovor je došao od ljudi koje sam odjednom počela da upoznajem. Sa njima je grad krenuo da treperi novim bojama. Odjednom se sve transformisalo. Sunce je jače sijalo, cveće je više mirisalo, čak je i lišće na drveću postalo zelenije.

Moja uspavana čula su se probudila i počela da razotkrivaju dotad neprimećenu slagalicu Demijurga koji me je postavio u Rehoboth Beach kao pijuna na svojoj šahovskoj tabli. A onda me okružio sa raznim lovcima, konjima, topovima i nijednim kraljem.

Vrlo me je zanimao rasplet te divlje drame u kojoj sam se obrela, zajedno sa shvatanjem šta znači ono „čudni su putevi gospodnji“. Rasplet se ipak nikada nije rapleo, kao da je režiser pustio reklame malo da nas učini još nestrpljivijim pred neizvesnim završetkom filma, a onda zaboravio da pusti kraj.   A mi smo ostali zatečeni igrom koju smo igrali i nikad odigrali. Nemo posmatrajući grad.

Ali o tome vam neću ni pisati. Zar ste mislili da hoću?

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

Izvor: http://www.miracle-travel.life/blog/

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Mirjana Vasiljević, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi