”Sve nam, kaže Vergilije, dolazi iz tih severnih, zemalja, Hiperborejaca”

Miloš Crnjanski, ”Kod Hiperborejaca”

U najseverniji glavni grad na svetu me ni pre desetak godina, a ni nedavno, nije odveo ”emotivni” islandski pejzaž, koji je američkim astronautima poslužio kao ”priprema” za sletanje na Mesec, već ”Hiperborejci” Miloša Crnjanskog i Bjork. Umetnost, koja se, ako je suditi po islandskoj prestonici, pred najezdom turista sve više povlači na marginu.

Uprkos naporima starosedelaca da održe obrasce tradicionalog življenja, zaprepastilo me je koliko se Rejkjavik promenio. Koliko je globalizacija, i u njemu, pokazala svoj ružni lik. Islandska autentičnost i umetnička kreativnost proterane su iz najfrekventnijih gradskih ulica u kojima je sada mnoštvo turističkih agencija, pakistanski, kineski, ramen restorani, picerije i – skupoća. Za prosečni srpski budžet odlazak u restoran tamo je ”nemoguća misija” iako se, od kada su nam ukinuli vize, i nakon što su omogućili direktne jeftine letove, relativno lako u Rejkjavik stiže iz Pešte.

Za razliku od turista koji su ”zaposeli” gradski centar i poznate lokalitete, domaći su izgleda, skriveni, u svojim kućama, koje, zbog velike potražnje, po paprenim cenama izdaju turistima jednako kao i Poljacima, Špancima, Kinezima na privremenom radu na Islandu. Umesto islandskog, engleski jezik se čuje na svakom koraku, u pojedinim hotelima i kafićima zaposleni uopšte ne govore jezik saga koji je, vekovima unazad, uspešno odolevao tuđicama.

Jedino što mi se, od ”novog” dopalo, jeste staklena fasada koncertnog centra ”Harpa”. A i ona zbog igre svetlosti koju je dizajnirao dansko-islandski umetnik Olafur Elijason, čiji se studio nalazi u novootvorenom centru za vizuelnu umetnost, u nekadašnjoj fabrici za preradu ribe.

Iako sam podsvesno očekivala da je sretnem, ni ovoga puta nisam videla Bjork, koja se u svoj rodni grad često vraća, a Rejkjavik nije veliki grad i nije bilo nemoguće sresti je jer se na Islandu i dalje vladaju po principu egalitarizma, kolektiv je iznad pojedinca, pa članovi vlade pevaju u lokalnom horu ili se kupaju u gradskom bazenu.

Inače, Bjork Gudmunsdotir svi pamte po ličnom imenu. U celom svetu, kao i na Islandu, gde je to pravilo. Uostalom, njihov telefonski imenik je složen po abecedi ličnih imena, a ne prezimena budući da prezimena označavaju ime oca, u ređim slučajima, majke.

Uprkos tome što se, u vezi sa ovom zemljom, redovno ističe da je stopa kriminala izuzetno niska i kako su se vešto izvukli iz finansijske krize, čitava problematika je daleko kompleksnija. Što sam, zahvaljujući umetničkom projektu zbog kojeg sam boravila u Rejkjaviku, te privilegiji druženja sa Islanđanima, mogla da naslutim. Njihova svedočenja o runama, ”Sagi o Egilu”, vilenjacima i patuljcima, pomogle su mi da prevaziđem prvobitno razočaranje. Kao i muzika ”Mum”, ”Sigur Ros” i Bjork u ”Tonaru”, Muzej savremene umetnosti u luci, časovi kreativnog pisanja u gradskoj biblioteci, bazeni sa termalnim izvorima na otvorenom, popodnevna kafa u rejkjavičkim knjižarama.

Moji islandski poznanici su mi pokazali da i dalje intenzivno komuniciraju sa onostranim, veruju u patuljke i ”slušaju” ”nevidljive” ljude, životinje i vilenjake i da su u stanju da budućnost iščitaju iz runa, mada će mnogi reći da je to samo stereotip.

Oni su me ubedili da “moj” Rejkjavik od pre desetak godina i moja knjiga o njemu nisu samo plod moje mašte, potreba za Hiperborejom.

 A da je u Rejkjaviku, nekada, zaista bilo drugačije, potvrdila mi je i peta knjiga ”Moje borbe” koju ću, budući da se nekoliko epizoda dešava i u Rejkjaviku, poneti na Island. U njima norveški pisac, Karl Uve Knausgor, koji je ujedno i autor i protagonist romana, sluša islandsku muziku i piše, intenzivno izlazi, druži se sa umetnicima, živi onako kako sve i sama odranije pamtim.

S tim što će Knausgor te, sada već davne 1992. godine, za razliku od mene, jedne noći, na žurci, u njenom stanu u luci, upoznati Bjork.

Na kraju, zapravo, ni sama ne znam šta da mislim o tom gradu i o ljudima koji u njemu žive? Da li se u nekoj fusnoti krije suština; negde između glorifikacije i razočaranja, mita i stereotipa, između, još kako je to Crnjanski pisao, starorimskog verovanja da Hiperborejci prebivaju u večnoj zimi, iza severnog, ”borealnog vetra” i starogrčkog mita po kojem ta čudesna, ali i ljudska bića, žive okupani Suncem, u neprekidnoj radosti i sreći?

Tekst i fotografije: Ljiljana Maletin – Vojvodić

www. ljiljanamaletin.com

  Bjork, Island, Ljiljana Maletin Vojvodić, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Rejkjavik