Volfgang Amadeus Mocart (1756 – 1791), jedan od najznačajnijih kompozitora klasicizma, ostavio je iza sebe bogat muzički opus. Njegova dela prožeta su harmoničnim i naizgled jednostavnim melodijama. Najveću ljubav gajio je prema operskim kompozicijama. U poslednjog godini života komponovao je jedno od svojih najznačajnijih dela “Rekvijem*KV626”. (*Ludvig fon Kehel, austrijski muzikolog, objavio je hronološko-tematski popis svih Mocartovih dela, te se prema tome svaka kompozicija beleži oznakom KV i odgovarajućim brojem. Sraćenica označava Kochel-Verzeichnis, tj. Kehelov katalog).

Njegov muzički opus sadrži više od šest stotina dela. Oprobao se u svakom muzičkom žanru od vokalno-instrumentalnog sve do operskog, horskog i simfonijskog. S obzirom da je preminuo u 36. godini života, tolika se plodnost u stvaralaštvu može protumačiti njegovom izuzetnom lakoćom komponovanja.

“Rekvijem” je naziv mise za mrtve i kao muzičko delo rađeno je za orkestar, hor i soliste. Strukturu ovog dela čini sedam delova: Introitus (Requiem aeternam), Kyrie, Sequentia (Dies irae, Tuba mirum, Rex tremendae, Recordare, Confutatis, Lacrimosa), Ofertorium (Domine Jesu, Hostias), Sanctus (uz Benedictus), Agnus Dei, Communio (Lux aeterna, Cum sanctis tuis); od kojih se smatra da je Mocart u potpunosti završio samo dva, i to Introitus i Kyrie, te da je preminuo tokom rada na komponovanju “Lacrimose” koju je dovršio njegov prijatelj, bečki kompozitor Franc Sismajer, vodeći se Mocartovim beleškama i smernicama.

U celini gledano “Rekvijem u d-molu KV626” predstavlja najznačajnije delo u području duhovnih kompozicija, jednu veličanstvenu žalobnu misu kojom Mocart završava životni i umetnički put. “Rekvijem” je zapravo naručio neznanac (prema nekim izvorima glasnik grofa Valceg-Štupaha. Grof je znao naručivati dela školovanih kompozitora te ih potom izvoditi kao svoje) koji ga je u više navrata čak i požurivao da završi ovo delo. Mocart je u neznancu video glasnika smrti i uverio se da “Rekvijem” zapravo piše za sebe, pa kompozicija postaje ogledalo njegovih iscrpljujućih dana i bolesti, predstavljajući čistu muzičku ekspresiju koja naglašava blago pomirenje sa smrću.

Ako pođemo redom u nekakvu analizu ovog remek dela možemo uočiti Mocartovu genijalnost u ophođenju odnosa teksta mise i muzike. On vrlo svesno i oprezno, sa strahopoštovanjem pristupa liturgijskom tekstu. Samo komponovanje muzike za ovo delo doživljava čitavim svojim bićem, gde svaki takt i harmonija ima neverovatnu dramatičnost i proživljenost.

Mocart je u “Rekvijemu” svu čistotu melodijske linije savršeno uklopio sa zadivljujućim poznavanjem polifonog stila. Ovo delo karakterišu turobne boje (tromboni i basetni rogovi) dok je osnovni deo u d-molu sa jakom hromatikom prožet baroknim elementima. Stavak “Kyrie” je obrađen kao dvostruka fuga sa dve teme, dok se u “Lacrimosi” kao četvoroglasnom mešovitom zboru u pratnji orkestra iz dubine uzdiže lestvica d-mola, polako, prvo sa pauzama, a potom u uskim hromatskim pomacima poput slike čoveka koji se opterećen krivicom, iz grobne postelje uzdiže prema poslednjem sudu.

Lično bih izdvojio “Lacrimosu” kao deo “Rekvijema” koji je na mene ostavio najveći utisak, kada dramatičnost dela dostiže svoju kulminaciju postepeno prerastajući u zastrašujući “fortissimo” sa poslednjim bolnim krikom za oproštenjem.

Svi ovi detalji mogu se još dublje doživeti slušajući ovaj stavak usporen kao u prilogu ispod teksta, gde nastaje jedno novo, zanimljivo i krajnje mistično emotivno iskustvo:

Lacrimosa dies illa

Qua resurget ex favilla

Judicandus homo reus

Lacrimosa dies illa

Qua resurget ex favilla

Judicandus homo reus

Huic ergo parce Deus

Pie Jesu, Jesu Domine

Dona eis requiem

Dona eis requiem

Amen

Postoje mnoga razmišljanja, tumačenja i analize Mocartovog dela “Rekvijem u d-molu KV626”. U ovoj ličnoj interpretaciji ne postoji želja za isključivošću, jer muzičko delo na svakog slušaoca deluje različito.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

  Borivoj Vujić, Muzika, Rekvijem, Tekstovi i poezija, Volfang Amadeus Mocart