Рубенс и Ван Дајк

Национални музеј у Стокхолму почео је своју пролећну сезону сликарством највишег ранга. Петер Пол Рубенс (1577-1640) и Антонис ван Дајк (1599-1641), два највећа фламанска сликара 17. века представљени су радовима из богате збирке музеја, али и делима позајмљеним из институција као што су Лувр, Метрополитен и Прадо.

Фламанско сликарство у Националном музеју у Стокхолму састоји се од 240 радова који потичу из колекција шведских краљевских породица и богатих фамилија које су се доселиле у Шведску у 17. веку, током рата између протестаната и католика на територији данашње Белгије и Холандије. Тај релативно мали али дубоко религиозно подељен простор Европе, изнедрио је два велика, и потпуно различита барокна ликовна израза: холандски и фламански.

Холандско сликарство је интимно, у свом тихом дочаравању атмосфере одређеног тренутка из свакодневног живота. Протестантска уздржаност је одлика те ликовности, а најзначајнији представници су Рембрант и Вермер. Са друге стране, фламанско, католичко сликарство представља се религиозним призорима пуним драматике и емоција, који величају сјај и грандиозност натприродног.

Најкраће речено, холандско сликарство описује, док фламанско – прича.

Рубенс је био свестрано образован, и најутицајнији сликар свога времена. Био је славан и богат, заправо он је прва мегазвезда историје уметности. Био је дворски сликар код краља Шпаније, али исто тако и у његовој дипломатској служби, преговарајући годинама са Енглезима и Холанђанима око закључивања мира у Европи. Колико је био велики уметник, исто толико је био вешт дипломата и преговарач. Сликарски позив често му је био параван за обављање дипломатских (или шпијунских) задатака, а контакти на европским дворовима обезбеђивали су му велике сликарске наруџбине и витешке титуле, којима су га крунисане главе обасипале.

У својој раној младости провео је у Италији осам година студирајући старе италијанске мајсторе, а Тицијаново сликарство је посебно ценио, као свој извор непресушне инспирације. Шпански двор где је често боравио, има највећу збирку Тицијана на свету, па је Рубенс често сликао своје верзије на мотиве великог Венецијанца. Те своје радове није продавао, већ их је до смрти чувао у својој великој колекцији слика (када велики сликар ради слику на бази слике другог великог мајстора, та нова слика није копија, већ оригинално дело).

Вратио се кући у Антверпен 1608. где је основао своју сликарску радионицу.

Рубенс је уживао у животу и то није крио да покаже. Његове слике препуне су ружичастих и једрих женских тела, која одражавају његову фасцинираност животом и сву путеност овоземаљских уживања. На овој изложби изложена су два велика платна позајмљена из музеја Прадо. Једно је Тицијанова слика „Адам и Ева”, а друга је Рубенсова верзија истог мотива, коју је радио приликом свог боравка на шпанском двору. На Тицијановој слици престрављени Адам одгурује Еву од себе, покушавајући да је спречи да узме забрањену јабуку, док у Рубенсовој верзији – Адам привлачи себи Еву, милујући јој груди. Нага тела на Рубенсовој слици су обла, наглашено чулне лепоте. У исто време код Тицијана тела су кошчата а боје хладне, што указује на ситуацију која не слути на добро.

Ван Дајк је као четрнаестогодишњи дечак доведен у Рубенсову радионицу и убрзо затим постао његов ученик. У великој радионици маестра истицао се богатством свог талента, па је убрзо постао његов главни асистент. Био је сликар врло различит по сензибилитету и уметничком изразу од свог учитеља, али када је приликом израде великих сликарских поруџбина то било потребно, могао је да у потпуности подражава Рубенсов стил сликања. Код свог учитеља задржао се само две године, а онда се осамосталио и оснивао своју радионицу.

Дуги низ година ова два велика мајстора били су конкуренти, али су такође и сарађивали при изради великих пројеката. По напуштању Рубенса, Ван Дајк је путовао по Италији, где је проучавао велике мајсторе, а затим је отишао у Лондон где је постао главни краљевски сликар, и где је живео до краја живота. Био је најпознатији портретиста свога времена, поставивши стандарде и норме за овај сликарски жанр. На изложби се приказује Ван Дајков аутопортрет, диван пример његовог сликарског мајсторства, који је насликао 1613. када је имао само 14 година.