Rušim legendu o Frojdu – Mišel Onfre

Rušim legendu o Frojdu – Mišel Onfre

Oni koji su mislili da je umro verovatno je iznenadilo saznanje da je živ…Bitka oko legende zvane Sigmund Frojd, koja se na pariskoj kulturnoj sceni vodila duže od godinu dana, prerasla je u rat, a onda u varljivo primirje. Akteri: francuski frojdovci i brojna udruženja psihoanalitičara sa Elizabet Rudinesko na čelu na jednoj strani, a na drugoj – francuski filozof Mišel Onfre. Sam, ako se ne računa tiraž od preko 200.000 prodatih primeraka njegove knjige „Sumrak idola: frojdovske fabulacije“ (izdavač „Grase“, 2010), u kojoj se obračunava sa likom i delom oca psihoanalize, na preko 600 stranica „psihobiografije“, koja je pokrenula mnogo više od jedne desetine ledenog brega u Francuskoj.

Na pitanje o bilansu toga rata, Mišel Onfre odgovara:

Mislim da je tvrđava pala, jer je frojdovsko društvo prekoračilo granice i to se uistinu i videlo: uvrede u svim francuskim medijima, gde su me, čak i u naslovima nazvali nacistom, fašistom, ekstremnim desničarem, čak su objavili i moju fizičku smrt. Psihoanalitičari su pokrenuli peticiju kojom traže da se, u ime slobode izražavanja, zabrani emitovanje mojih predavanja na državnom radiju, a posebnom peticijom su tražili od nadležnih organa da ukinu subvencije za rad Narodnog univerziteta u Kanu u Normandiji, na kojem predajem. Pojavio se i uvredljivi tekst prepun laži, iz pera Elizabet Rudinesko, koja stoji iza dobrog dela ovih inicijativa. Javnost je uvidela da sve to skriva jedan stvarni strah: ta mržnja koja se sručila na mene dokazala je da sam pogodio metu.

Mišel Onfre (1959. Aržantan, Francuska), provokativni mislilac nesvakidašnje popularnosti, za sebe voli da kaže da je filozof hedonizma, ateista, levičar. Zaljubljenik u Ničea, „ne želi da da sledi niti da predvodi“. Pre 10 godina, taj doktor filozofije napušta mesto u visokoj državnoj školi i, u duhu francuskog prosvetiteljstva, osniva narodne univerzitete i uvodi besplatnu filozofsku nastavu za narod. U otporu prema vladajućem načinu mišljenja, sa uverenjem da svaku istoriju, pa i istoriju filozofije, pišu pobednici, objavljuje „Kontraistoriju filozofije“. Autor preko 50 naslova, u svom najpoznatijem delu „Ateološka rasprava“, filozofskom bestseleru prevedenom na gotovo sve jezike sveta, demistifikuje, kako kaže, „fikciju zvanu Bog“.

Nije prošlo dugo kako su se smirile strasti posle „Atološke rasprave“, a na red je došla „rasprava“ sa Frojdom. Reakcije u Francuskoj bile su žestoke...

Frojdovsko društvo funcioniše kao klan. U suštini, psihoanalitičarima se nije preterano dopalo što sam obelodanio da Frojd opravdava činjenicu da psihoanalitičar sam određuje dužinu analize, čime sebi obezbeđuje klijentelu od koje godinama može da živi, da su seanse skupe, a da se plaća u kešu, da ogromna suma novca ne podleže porezu, da čak ni Frojd ne veruje u ozdravljenje i druge neprijatne istine. Dirnuo sam im u džep, a novčanik psihoanalitičara je isto tako debeo kao novčanik ruskog mafijaša.

Beležite da je “frojdovsko nesvesno zapravo Frojdovo nesvesno”, I da je “frojdovska psihoanaliza autobiografija njenog tvorca”. Da li je moguće stvoriti jedan model psihoanalize koji ne izlazi iz duše njenog autora?

Da, ako se manje bavi jednom uopštenom šemom koju primenjuje na različite slučajeve, a više jednom tananom, dijalektičkom, dinamičnom i pragmatičkom metodom, koja brine o svakom pojedinačnom slučaju a ne o doktrini. Treba manje slaviti pobedu Sistema protiv pacijenta, nego pobedu pacijenta uprkos sistemu.

U naslovu “Beleške uz sumrak idola: za jednu nefrojdovsku psihoanalizu”, koji predstavlja dodatak vašoj prvoj knjizi o Frojdu, pledirate za jednu drugačiju metodu psihoanalize. Koliko je ona bliska “novoj psihologiji” – izraz ste pozajmili od Ničea?

Teško je odgovoriti u dve reči: ona je materijalistička, nominalistička, služi se i etologijom, neurobiologijom i skorašnjim otkrićima nauke iz oblasti genetike. Ne polazi od konceptualnih šema, već zahteva metodu koja se na svakom koraku primenjuje različito. Inspiriše se konkretnom psihologijom Žorža Policera.

Niče je sebe nazivao “prvim psihologom među filozofima”. Šta bi on rekao o Frojdovoj psihoanalizi? Zapravo, na koji način se filozof bavi ljudskom dušom i koliko je taj pristup različit od pristupa psihologa?

Frojd je pokrao Ničea, a tvrdio je da nikad nije čitao Ničea kako bi izbegao njegov uticaj! Štaviše, teorija tela koje je veliki um, a duh – mali um, podređen telu kao velikom umu, mnestički trag psihičke prošlosti koji određuje svakodnevni život, uloga infatilnih šema u izgradnji psihe, značaj materinskog prožimanja u stvaranju ženskog imaga kod dečaka, arhitektonska uloga snova, i mnogo drugih stvari već je prisutno kod Ničea. Niče bi verovatno rekao da je frojdovska psihoanaliza jednim delom opravdana a drugim delom ne; opravdan bi bio onaj deo koji je Frojd ukrao od njega! Niče je imao širok uvid u psihu, nasuprot psiholozima, koji prečesto posmatraju dušu kao stvar.

U “Belešci uz sumrak idola” zapisujete:”Volja za moć je snaga koja hrli ka svetlosti koja je život, vitalna energija. Sam čovek je volja za moć. Kao i telo. Kao i njegovo nesvesno.” Da li ovako shvaćena Ničeova filozofija može da posluži kao nova psihoterapija?

Da, moj predlog je jedna nefrojdovska, postfrojdovska psihoanaliza – hedonistička, otvorena, živa, dionizijska psihoanaliza! Ona ne počiva na mitologiji koja je nasleđena od magijske egipatske misli, grčko-rimske mitologijei i drugih mrtvih fikcija, već je prilagođena životu svakoga od nas. Terapeut treba da pronađe ključ za svaku bravu jer ne postoji jedan univerzalni ključ koji bi otvorio sve brave ljudske psihe!

Smatra se da je Frojd uveo terapiju rečima u psihijatrijsku praksu. On je i ateista koji demistifikuje mnoge tabue u tadašnjem građanskom društvu. Da li je Frojd bio avangarda svog vremena? Kako objašnjavate njegov uspeh?

Terapeutska praksa rečima stara je koliko i svet! Šamanizam na tome počiva. Antifon iz Atine praktikovao ju je na grčkoj agori u 5 veku p.n.e. Hrišćanstvo je, kroz praksu ispovedanja, funkcionisalo na tom principu više od jednog milenijuma.

Frojd se direktno inspiriše Šarkoom, francuskim hipnotizerom koji je postizao uspeh tom metodom a Frojd je pohađao njegova predavanja. Daleko od toga da je bio avangarda, Frojd je samo krao od svojih prethodnika. Frojd je ispisao svoju ličnu istoriju još za života, fabrikovao je i pomogao da se fabrikuje legenda o njemu; najpre uz pomoć svog biografa Ernesta Džonsa, svoje kćerke Ane i šačice ljudi. Ta legenda funkcionisala je duže od jednog veka. Došlo je vreme istorijske istine.

Navodite čitavu listu Frojdovih “grehova”: kažete da je lažov, falsifikator, čovekomrzac opsednut novcem. Ali, ne kažete koje su njegove zasluge?

Uvek se iznenadim kada mi postave to pitanje: zašto me nikada ne pitaju da li su Hitler ili Staljin imali zasluge? Postoje ljudi koji su pokvareni do srži, nema šta da se sačuva od njih.

Analizirate vezu između buržoaskog društva i Frojdovog koncepta. Kažete da je psihoanaliza sociološki rezervisana za imućne I za elitu, iz čega proizilazi njen desničarski concept. Da li je moguća jedna levičarska psihoanaliza?

Frojdovska psihoanaliza je desničarska, između ostalog i zbog toga što je kupovna moć postala preduslov za uspeh u lečenju. Frojd od para i plaćanja lečenja pravi predmet svoje doktrine; treba platiti skupo i mnogo da bi čovek ozdravio. Čovek koji ne može da skupo plati, dakle, neće ozdraviti. Frojd je dao na znanje da siromašni nemaju interesa da ozdrave pošto imaju koristi od bolesti. Isključivao je mogućnost besplatne psihoanalize u dispanzerima i to prepuštao psihoanalitičarima sa levice. Što se njega lično tiče, zahtevao je privatni kabinet u šik kvartu, sa imućnom klijentelom…Postoji levičarska psihoanaliza, ali je ona izrazito antifrojdovska!

Napisali ste dve knjige o Frojdu, pročitali celokupno njegovo delo, o tome držali predavanja, govorili u medijima. Duže od dve godine živite u Frojdovom društvu. Kakva osećanja imate prema njemu pošto je, posle svega, postao vaš (anti)junak?

Od tada sam objavio četiri knjige, a napisao još dve koje su spremne za štampu. Smatram da je i kao čovek i kao ličnost mrzak, jadan i bedan. Početkom sledeće godine pojaviće se moja knjiga o Kamiju, koji je bio potpuna suprotnost Frojdu; ličnost poštena, ispravna, moralna, autentična. To je i prilika da se očistim od te toksične blizine Frojda, frojdovaca i psihoanalize.

Način na koji je to društvo dočekalo moju knjigu o Frojdu, snažno je potvrdio ispravnost mojih teza: svi ti psihoanalitičari koji su podvrgnuti analizi i koji bi trebalo da budu modeli psihičke ravnoteže, nisu prevazišli svoje neuroze koje je moja knjiga izazvala. Pošto se naljutio na mene u jednoj debate, Žan-Alen Miler, Lakanov zet, izvinio se rečima: “Verovatno se nisam dovoljno podvrgao analizi” – ova stvar kruži na internetu. To su bolesnici koji leče ljude zdravije od sebe! Ponašanje tog klana danas izaziva samo moj blagi podsmeh.