Igi Pop – Sačuvao je dečiju čistotu koja ga štiti od svega
Igijev život je roman u kom sve uloge igra on, jednu za drugom. Panker još pre nego što je uz „pank“ pridodata reč „rok“, metalac još od kamenog doba, pesnik nosilac plamena koji samog sebe kažnjava, otkačeni plesač, pomahnitali kruner, derviš koji se neprestano vrti, štićenik Dejvida Bouvija, koji mu je bukvalno spasao život posle mazohističkih zastranjivanja iz faze „I Wanna Be Your Dog“ i mračnih i paranoičnih albuma s kraja sedamdesetih. Prosto da ne znaš s koje strane da mu priđeš.
Kad smo se sreli u Njujorku ’86, Igi je prolazio kroz srećan i svetao period svog postojanja. Drugačije izgleda, skratio je kosu, ofarbao se u crno, savršeno je raspoložen i hoda ulicama blizu Vašington skvera grabeći u susret životu široko raširenih ruku. Deluje skoro previše lepo da bi bilo istinito. Kao da su nam podmetnuli drugog Igija.
„Zapravo sam se probudio jednog jutra i shvatio da sam postao… rok zvezda! A u istom tom trenutku sam shvatio i da nemam ništa više zajedničko sa onima za koje sam pevao. Živeo sam na točkovima, okružen devojkama u crnim mini-suknjama, večito punih nozdrva i grla, i nisam mogao više tako. Odlučio sam da se preselim u Njujork i upoznam nove ljude, iz drugih priča, da se divim lepoti ulica, da ćaskam sa imigrantima, da učim da živim iz početka. I tako sam i uradio. Jednostavno, bilo mi je svega preko glave. Pitao sam se zašto se bavim tim poslom, šta me je na to navelo. I shvatio sam: da bih stvarao muziku koja će me lansirati uvis kao raketa, daleko od univerzuma prosečnog Amerikanca koji je trebalo da postanem.“
O Bouvijevom blagotvornom uticaju:
„Kada sarađujem sa dobrim gitaristima, kao što mi se i dogodilo, mogu da vidim gde sve počinje i gde se završava. A Dejvid ima mnogo veću, širu perspektivu. On me posmatra kao neku vrstu Džeka Keruaka, američkog auto-stopera (smeh) koji se neprestano kreće kroz ovu zemlju što polako ali sigurno odlazi dođavola. Mnogo mi pomaže da pronađem teme za svoje pesme, a takođe je aranžer prepun iznenađenja, u svakom slučaju mnogo više od onih koji samo misle na svoje gitarske deonice.“
Da li se Igi konačno smirio?
„Na narednoj turneji biće mnogo akcije, veruj mi, ali neće biti preterivanja. Ne verujem da će me publika gledati kako povraćam na sceni (smeh) i mislim da ovog puta neću krvariti. Želim da ostanem dosledan, isti sam kao i pre. Samo što sad vodim malo više računa da potpuno ne odlepim. U stvari, ne želim da umrem, to je sve.“
Ako imamo u vidu da je ’86. bila otprilike na polovini Igijeve putanje („Studžis“ su osnovani ’68. i, po svemu sudeći, iako opasno štuca, ova mašina i dalje solidno funkcioniše), izgleda da ga je nagon za smrću koji ga je povremeno ispunjavao na svu sreću konačno napustio i otišao da traži novu žrtvu. Pritom je Igi ostao podjednako ćaknut, samo što je počeo da to iskazuje na umereniji način, sudeći po onom što sam primetio prilikom naših susreta tokom godina. Jer, sasvim neprimetno, između Dece roka, Rapida, emisija u Engleskoj, Nigde drugde i Najtklabinga, shvatio sam da je verovatno on muzičar sa kojim sam se najčešće u životu sretao. (Ah! Taj Najtklabing sa Kanala plus iz 1999. godine. Sa Krisi Hajnd, Vanesom Paradi i njenim Džonijem Depom. Dep je dobio po prstima od Igija zato što je zapalio pljugu na bini, a Iguana je strogo zabranio čak i pominjanje reči „duvan“. Trebalo je videti Džonijev izraz lica! A tek naš!)
Uvek mi je bilo zadovoljstvo da se sretnem s njim. Jer, iako možda deluje kao da je rekao zbogom pameti – čak i pošto je rekao zbogom cigaretama – Igi je izuzetno šarmantna, uljudna i obzirna osoba. Čak na pomalo staromodan način, usudio bih se da kažem da se ne bojim Odbrambene lige rokenrol klišea, a bog mi je svedok da ona nikad ne spava. Sačuvao je onu suštinu svoje vitalne energije koja ga istovremeno čini nepredvidivim, spontanim, te time po nekima i opasnim: neku vrstu dečje čistote koja ga štiti od svega. Mogao se zadovoljiti time da bude ostarela rokenrol legenda koja iznova svira istu numeru i podgreva sočne nostalgične uspomene.
Konačno, posle dva velika albuma kao što su The Stooges i Fun House, koji su toliko bili ispred svog vremena, mirne duše je mogao da sačeka i dopusti vremenu da uhvati korak i ljudima da ga razumeju. Umesto toga, kao svaka dobra iguana, nikad nije prestao da se menja, da peva sa Bouvijem i bez njega, pre nego što će opet okupiti „Studžise“, potom početi da peva džezerske balade inspirisane Uelbekom, da bi opet zaronio u čistu elektriku.
Igi ima hiljadu lica i jedno jedino. Kao što ja imam na hiljade njegovih slika urezanih u sećanju i jednu posebnu u kojoj se sve one zajedno ogledaju.
Godina je 2001, dakle dve godine pre ponovnog okupljanja „Studžisa“. Sa pedeset i četiri banke, u pratnji napetih muzičara, Igi je opet u olimpijskoj formi (ovaj pridev mi se čini posebno prigodnim ako imamo u vidu doping afere u takozvanom profesionalnom sportu). Igi je uzimao štošta, ali ništa od toga izgleda nije od njega uzimalo svoj danak.
Izdaleka, njegovo vitko telo, dopola golo, kao da se ruga vremenu koje prolazi i trenutnim vremenskim prilikama, to jest oluji koja besni. Izbliza, u krupnom planu, već je druga priča. Njegovu mladalačku lepotu zamenilo je lice uzvišene lepote, obasjano bistrim očima, lice uštavljeno kao koža reptila. Prava pravcata iguana. Izlaze na binu „Solidejsa“ dok kiša lije kao iz kabla, a vetar strahovito duva i udara o tendu kao o nevešto razvijena jedra čineći s pročelja otvorenu scenu potencijalno opasnom. Noć se upravo spustila. Čitav prizor podseća na ogroman brod koji krči sebi put kroz more ljudi. Igi se baca sa palube i pada raširenih ruku na ispružene ruke koje ga dočekuju. Ipak je on izumitelj ove tehnike, takozvanog zaranjanja u fanove.
Treba dvaput razmisliti pre nego što se to uradi. Ili ne treba razmišljati uopšte. Kupanje u masi, u strogom smislu reči, može samo da prija, što i dalje pamti moj prijatelj Žoze Garsija, kome je neki zli duh savetovao da ga i sam isproba, tokom Kanskog festivala, prerušen u Madonu.
Igi ređa studžijanske klasike: „Raw Power“, „I Wanna Be Your Dog“, „Search and Destroy“ i nekoliko novijih naslova, kao što je „Beat Them Up“. Oluja se raspomamljuje, a i on sa njom. Kosa mu vijori na pomahnitalom vetru, dovodi gomilu do ekstaze svojim dubokim glasom, ubrzava ritam, puca bičem, diže tenziju sve dok nebo prvo ne popusti. Danteovski. Igi bukvalno kontroliše prirodne elemente. Marginalna umetnost. Primitivna umetnost.
Ovo je samo jedno od sećanja. Svaki Igijev obožavalac ima svoj omiljeni trenutak, posebnu i nečuvenu bravuru. Kada bi se sve sastavile, nesumnjivo bismo dobili vrlo poučnu epsku poemu za buduće generacije. Budućnost: reč koju niko nije dovodio u vezu sa Igijem, i čija se ironija meri činjenicom da on sada pripada i našoj prošlosti, a da pritom i prošlost i budućnost nastavljaju da teku.
Piše: Antoan de Kon
Prevod: Sanja Nedeljković
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
Službeni glasnik objavio je knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja.
Igi Pop – Sačuvao je dečiju čistotu napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →