Saveti piscima početnicima

Čitam svašta nešto preko interneta i naletim na duhovite i fantastične odgovore Vislave Šimoborske, baš na temu pisanja. Jedan vam prenosim u celini:

“Mladi muzičar pohađa konzervatorijum, mladi umetnik studira na akademiji, ali mladi pisac nema kuda da ode. Vi na to gledate kao na nepravdu. A nije tako. Škole za muzičare i slikare nude, prvo i pre svega, tehnička znanja kakva biste sami teško mogli da steknete za relativno kratko vreme. Šta bi to pisac trebalo da uči na svom institutu? Bilo koja obična škola je sve što je potrebno da bi povlačio olovku po papiru. U književnosti nema tehničkih tajni, barem ne takvih kakve ne bi mogao da savlada daroviti amater (pošto nema te diplome koja će pomoći netalentovanima). Pisanje je od svih umetničkih poziva najmanje profesionalno. Možete da prionete na pisanje sa dvadeset ili sedamdeset. Možete biti profesor ili autodidakta. Možete da nemate ni diplomu srednje škole (poput Tomasa Mana) ili da steknete počasne doktorate na više univerziteta (opet poput Mana). Put na Parnas otvoren je za sve. Makar principijelno, pošto geni tu imaju poslednju reč.”

Ukucajte na Googl “Kako da počnete da pišete (i kada da prestanete)”, topla preporuka. Svakako je bolje pročitati šta ova fanstastična pesnikinja misli, nego ja. No, mogao bih da vam dam par praktičnih saveta, kako stvari stoje u Srbiji.

Dobro, pretpostavimo da ste “naoštrili olovku” i upustili se u stvaranje svog književnog “čeda”. Iz gore navedenog valjda ste shvatili da “škola pisanja” u suštini ne postoji? Uživeli ste se, kroz stihove, ili likove romana, predali ste se pričanju priča. Koliko god su vam te “porođajne” muke bile teške, u Srbiji problem nastaju kada “prvenče” hoćete da pokažete svetu. Em je lepo, prepametno, emotivno, jedinstveno, ne sve to, tačno nam otkriva “toplu vodu”.

Prvi (i glavni) problem su izdavačke kuće. Sorry, bez njih ne može. Zato lepo pokupite sve njihove (mail) adrese i krenete da im se javljate. Ima ih na stotine. Nadate se da će bar neko od njih, otkriti svu vašu genijalnost. S nestrpljenjem očekujete, da će se utrkivati ko će pre da s vama potpiše ugovor. Ups, ubrzo ćete shvatiti da većina neće ni da vas ljubazno odbije, mali broj hoće (da vas kulturno otkači). Ali vi ste i daje uporni (vredno hvale), zato krećete da tražite “veze”. Aha, doći ćete svakako (jer ne odustajete) do lika koji zna čoveka i taj će vam lepo (šapatom) reći da to košta. Cena varira od petsto do hiljadu evra, zavisno od toga koliko je vaše “čedo” debelo ili koliko je vaš “izdavač” na ceni. Iz “slamarice”, izvadite novac (za vas se umetnost ne meri parama) i “ugledate svetlo dana”. Ponosno napravite prvu promociju, gde vam familija, prijatelji, prvo napune salu (budite sretni ako ih imate bar pedeset), a drugo, kupe vam knjigu. Ohoho, otišlo recimo tridesetak primeraka. I? Onda ništa.

Ali vi se ne predajete. Shvatite da vam je potrebna medijska podrška. Preko fejsa, kačite najjače delove, “prijatelji” hvale, imate stotine lajkova. Ako se žensko, pojačate utisak izazovno-erotskim fotkama, muškarci obično se namastite da izgledaju duboko zamišljeni (pogled uprt u daljinu). Dobijete još koji lajk pride.

Aha, književna nagrade, setite se. Majku mu ima ih na stotine, pa bar jedna je vama suđenja. Javite se na konkurse i čekate… I čekate. Sve je to namešteno! Jer da nije, vi biste postali laureat bar neke.

Najzad sebi priznate da živite u korumpiranoj zemlji i da vam trebaju poznanstva. Već je jasno da pare na žalite (ako treba da se podmaže). Onda krenete u poteru za već etabliranim piscima, po njihovim književnim večerima. Kupite knjigu. “Zvezda” vam napiše “srdačno”, potpiše, vi se obavezno slikate zagrljeni i pokušavate da mu uvalite vaše književno čedo. I? Pa opet ništa.

Dobro, pitaćete se gde su ti saveti? Pa evo.

Ako pišete da biste, uzeli lovu (sanjate da je vaše čedo bestseler), zaboravite. Savet je da se posvetite, nafti ili obnovljivim izvorima energije. Može i trgovina heroinom, uz mali rizik.

Ako vas opčinjava slava, joj, bolje snimajte sebe kako gutate žabu i zakačite to na youtube.

“Ja pišem, iako znam da vas to ne zanima, ali moram” jedini je pravi razlog da nastavite. Ako morate, ako vas zabavlja ili ako vam pomaže da se na papiru istresete. Hm, možete i na WC papiru da ostavite trag, ali ovaj bar za vama ostaje. Na nekoj polici, u nekoj lokalnoj biblioteci, na buvljaku…

Za P.U.L.S.E: Vojislav Radojković    

  Društvo, kolumna, pisanje, Vojislav Radojković