Godinama, bila je pesma u dubokoj senci slave ploče na kojoj se našla. Transformer, drugi solo album Lu Rida postao je istorija odmah. Perfect day, iz njene senke izlaziće dvadeset pet dugih godina.

Nije ni čudo: Walk on the wild side i Satellite of love rastresli su sedamdeset drugu i celu deceniju za njom. Eksplozivna smeša odradila je svoje. i ko je onda još imao strpljenja za Luov mali ego-stond?

Postoji još jedno objašnjenje za decenijsko zapostavljanje Perfect day. Bila je to godina procvata glema. Svi bitni glem artisti u čizme sa visokom petom ulazili su iz Velvet cipela. Bolan, Ian Hunter i društvo nosili su tradiciju Factory-a kao zastavu ispred sebe; i muzički i vizuelno, prihvatali su je maltene bez distance, toliko da su celu generaciju glem tinejdžera popeli na platforme i pretvorili u androgine hipstere. Najbučniji u podršci bili su i najtalentovaniji: tek ispileli superstar Bowie i njegov gitarista Mick Ronson.

I pored tolikog hajpa, sam Lu Rid, našao se na raskršću. Prvi solo album bio je zapravo odličan; produkciono tanak i previše okrenut ranim fazama Velveta, ali autorski moćan. Publika na to nije umela da odgovori, i biseri kao Berlin npr., tek će sa boljom produkcijom biti prepoznati kako zaslužuju.

Zato je Rid drugim albumom morao da ponudi odgovore, a ne da ih traži. U mekom srastanju između aktuelnog glema i sazrelog autorskog stava sa prethodnog projekta probijao se novi put. To nije mogao sam, ali čudo je ovog puta bilo na njegovoj strani. Bowie i Ronson sami su se ponudili da urade produkciju. Njihov cv je imao sjajnu referencu, Ziggy Stardust je već izvadio osigurač i bacio bombu od koje se dim nikako nije razilazio. Dovoljno za Lua, koji je shvatio da će ga njihova produkcija teleportovati u novu eru pop muzike, a da pri tom ne mora da pravi umetničke kompromise, te može i dalje ostati autor kontra struje.

Nakon trenutnog uspeha prva dva singla, glem talas će ka uspehu poneti i Vicious i Wagon Wheel. Perfect day još uvek ostaje biser za ronioce na velikim dubinama.

Početak sa lenjim klavirom u maniru Burt Bachrach, toliko nekarakterističan za Rida. Gudački aranžman i klavir radio je Mick Ronson i zvuči kao da je rađen danas, a ne pre trideset godina. Zatim ulazi dry vokal i direktno otkriva Bouvijevo majstorsko pismo, zanat izučen na Zigiju, par meseci ranije.

Just a perfect day
Drink sangria in the park
And then later when it gets dark, we go home

Tih kao jutro pred juriš, ovaj uvod će svojim višeznačjem obeležiti pesmu i otvoriti prostor za interpretacije slavne kao i sam original: polovina će se uhvatiti za njegovu liričnost i ostati na njoj, a druga polovina za stondičnu atmosferu i pripadajuće demone. A obe su sjajne.

Sam Lu nikad nije Perfect day opisao kao himnu heroinu. Čovek koji se nije posipao pepelom svojih zavisnosti, autor White light, white heat nije imao razloga da se usteže. Meni se čini da jednostavno nije želeo da nas liši jedne boje u spektru. Patti Smith definisaće to savršeno: The only fucking gun that my generation needs is an electric guitar. Umetnost,jebiga; a vi shvatite kako hoćete. Godinama kasnije, Patti će kroz slatko intimno čitanje napraviti jednu od boljih verzija i potvrditi svoje razumevanje Luovih stihova.

U jednom od reizdanja singla, na b strani objavljen je i originalni akustični demo, lišen Ronsonove orkestracije i u kojoj je Perfect day mestimično zamenjen sa manje sarkastičnim Summer’s day:

U svojoj sirovoj fazi, materijal i jeste vukao na Ridove nežne prauzore iz pedesetih(recimo Mellows-Smoke from your cigarette ili Skeeter Davis-End of the world) i može da opstane i bez škakljivih asocijacija na temu hemije. Mick Ronson će, sećajući se snimanja, tvrditi da je Lu Rid te godine bio samo zaljubljeni momak pred ženidbom. I zaista se oženio, par meseci kasnije, prvom suprugom Beti Kronštat.

And then later when it gets dark, we go home
Oh, it’s such a perfect day
I’m glad I spend it with you

Pripadanje…dom kao svetla tačka ka kojoj se krećemo…tako često sam uspevao da Perfect day ostavim u ravni svetala sakrivenih iza teških zavesa novobeogradskih blokova, zatvorim oči i zamislim da i za mene postoji neko da podelimo dan.

Prekretnica za pesmu nastala je 1996. U probranom društvu Inoa, New Order, Primal Scream, Underworld, Iggy Popa i ostalih našla se u Bojlovom Trainspotting, ekranizaciji slavne novele Irvine Welsh-a. Overdose scena sa Perfect day podlogom zauvek je obeležila i film i novu interpretaciju klasika:

Ruku na srce, povod za ovakvo čitanje nije dala samo uvodna atmosfera superstonda, već i razvoj samog Ridovog teksta:

Just a perfect day
You made me forget myself
I thought I was someone else, someone good

Hiljadu preispitivanja gorkog pesnika…ratovi sa samim sobom. Bile su to godine nestabilnog Lua, zapitanog nad zavisnostima, starenjem i seksualnom orijentacijom. Nagla promena predznaka u tekstu je ljuti Velvet artizam, začin kojim od belog ‘You’ postaje siva ‘You’, pa bilo da je ‘You’ heroin ili voljena žena.

You’re going to reap just what you sow

Na srpskom – kako si sejao, tako ćeš i žnjeti… završna poetska enigma u biblijskom tonu godinama je delila posvećenike u pokušaju da dekodiraju Ridove poruke. Ova rečenica, međutim, doneće ’97. još jedan život pesmi.

BBC je te godine radio promociju svog licenciranog muzičkog sadržaja(BBC-muzički-dinar). Promotivni spot završavao se porukom “Whatever your musical taste, it is catered for by BBC Radio and Television. This is only possible thanks to the unique way the BBC is paid for by you. BBC. You make it what it is.” a u pozadini je išao široki refren You’re going to reap just what you sow. U snimanju za spot, BBC će okupiti neverovatnu ekipu: Bowie, Suzanne Vega, Elton John, Burning Spear, Emmylou Harris, Shane Mc Gowan, Robert Cray, Laurie Anderson, Tom Jones…namerno preskačem Bonoa i tada aktuelne poluzvezde. Da bi izbegli primedbe o parama svi pevaju za jedan token(zvuči poznato?), a momentalna reakcija auditorijuma nateraće BBC da na jesen te godine napravi posebno CD izdanje, a prikupljene milione usmeri u dečije fondove.

Novi život pesme rasplamsaće stare diskusije, ovog puta eksportovane u priču o BBC sprcavanju narodnih para na narkomanske himne.

Ovo je The Independent verzija

Kako bilo, Perfect će i u ovoj inkarnaciji nadživeti razne prigodne do-they-know-it’s-christmas frljoke, posebno kad imate u vidu da je to već vreme inflacije istih. Možda zato što su je svi sa pomenutog lajnapa jednostavno voleli.

To čitanje, međutim, biće mala smrt za Perfect day: od ridovske intimne provokacije postajala je bezopasni paradni refren i crvena marama za treniranje organa uspaljenih šlager pevača. Šta je ovoj pesmi mogao dati Pavaroti? Ako je Rid posvetio heroinu, rahmetli Pavaroti bi je verovatno posvetio špagetima. Suzan Bojl? Gospode!

Kompleksne Luove harme i modulacije na prelazima stih – refren(inače, ima pet modulacija, ja nisam uspeo da prebrojim svih pet, ali prebrojali ljudi) su sačuvale kompoziciju od propadanja u patetičnu simfo ljigu. Pomogao je i Luov vokal, večito na granici falša, a i malo preko nje. Rado bih zamislio Toma Waitsa kako škrguće uz klavir…u medliju koji bi obuhvatio i Blue valentines i Tango Roxanne. Ili Van Morrisona. Od te generacije, ostaje nam samo slatko šaputanje Patti Smith i ritmično šuštanje metlica po dobošu:

Postoje čitave legende  kome je Rid zabranjivao da obradi, a od koga je tražio da uradi cover. Izbor mu je bio prilično čudan: Coldplay su istezgarili za sve pare, dok je Anthony Hegarty izmeditirao svojih tri minuta, premda se ne može reći da je nije razumeo:

Kirsty MacColl i Evan Dando su zadržali intimnost prvih slušanja; njen preran i nikad razjašnjen odlazak, u Perfect day ostaviće mali slatki testament za mirna nedeljna popodneva; ju gona rip džast uot ju so i Kirstin polušapat biće nežna ravnoteža na  Dandovu divlju stimulans reputaciju. Bivši frontmen  Lemonheads bio je savršen simbol za nastavak trivije o dop himni, ali je Kirsty sa toliko emocija bojila svaki svoj ton, sve dok nije dostigla magičnu Ridovu višesmislenost…

Prvi poznati cover, ipak uradjen je 1982. na BEF(British electric foundation – Music Of Quality & Distinction Volume 1), izuzetno ambicioznom projektu obrada u kom su učešće uzeli i Garry Glittter, Tina Turner, Sandy Shaw, Paul Jones, itd. Sam Perfect day obradio je Glenn Gregory iz Heaven 17, tada velike elektropop fore. Tako i zvuči – analog sinti s početka osamdesetih, Rolandove ritam mašine, hor sa puno dileja, sve to dana zvuči tako retro; pretenciozno kao npr.Wienna Ultravox-a, teatralno, ali prazno; iza tolike ambicije stoji veliko ništa. Ali ne možete im poreći stil i puno znanja da primete potencijal zapostavljene pesme. Uostalom, to je tako 80’s:

Na taj 80’s trip, mnogo kasnije nadovezaće se i Duran Duran, 1995., na albumu ‘Thank you’. Za tu priliku specijalno, pridružiće im se posle deset godina i originalni bubnjar Rodger Taylor (inače, iza slatkastog imidža, krije se zver,  koga zanima neka presluša Power Station projekte), a video koji prilažem je raritet, snimljen u mađarskim Z+ Hungarian Music Television koja se ugasila par godina kasnije:

Od Duran Duran nije se moglo očekivati više; umerena i decentna produkcija, stvarno odličan zvuk bez rasipanja u refrenima, divna mala gitarska minijatura u sredini, konzistentna orkestracija i sjajni prateći soul vokali na poslednjem refrenu. Možda nije moja šolja čaja, ali daleko bolje razumevanje klasika od onih koje će uslediti nakon verzije iz ’97. Sam Lu Rid poslaće im pregršt komplimenata… Nakon te obrade iz ’97. Perfect day razvlačiće svako i svuda: od Leningrad Cowboys preko grčkih. tajvanskih i holandskih talenata, do Amande Lear. Meni je ipak najdraži početak:

Iz nekog razloga, na demo verziji Lu peva ‘Oh, such a summer’s day’; uvek sam se pitao zašto bi Perfect day obavezno morao da bude letnji dan? Juče sam šetao centralnom ulicom kroz našu prekratku jesen, hvatajući poslednje dane pre nego se pretvori u košavu, maglu i kišu; naišao je autobus. Koliko dugo se nisam vozio autobusom? Godinu, tri, pet? Još jednom sam pogledao sva suva lica kroz prozor i produžio korak ka Neimaru kao još jedan talac savršenog oktobra. Oh, such a perfect day, I’m  glad to spend it with you…

za P.U.L.S.E. i Lua: Vladimir Alimpić

Tekstovi o Lu Ridu na portalu P.U.L.S.E

  Lou Reed, Muzika, Velvet Underground, Vladimir Alimpić