Sećanje na sklad

“Da, stajao sam nad njim, sa svijećom u ruci, dok je spavao najčvršćim snom, koji je dat samo mladima i glupima, i uzalud tražio nežnost u sebi.”

Meša Selimović

Kada se čovek jednog dana uistinu probudi, više ne može da spava.

Mudraci i sveci ne mogu da spavaju.

Zato oni  jesu probuđeni.

San je zapravo bolest na nivou društvene norme: previše teške hrane, mesne, pogotovo one brze, nezdrave, toksične. I to tri puta dnevno. Previše medijski izrežiranih sadržaja u obliku informacija, koje osakaćuju, invalidišu, opijaju, zavode, koje čak i ubijaju. Ono lepo u nama. Čisto, neiskvareno, nezagađeno, anđeosko.

Društvene norme, još mnogo pre diktature medija, stvaraju okvire čija osnovna društvena uloga treba da bude, pre svega, poslušnost, odnosno nezapitanost nad temeljnim vrednostima kojima je svako prinuđen da služi u manjoj ili većoj meri. Uloga školskog drila, na primer, odavno je u tome. Putem sistema nagrade i kazne, kojima se i danas služe tzv.odrasli (ako su uistinu odrasli), u odnosu na produžetke svoju decu.

Spavaj, kaže majka sinčiću, vreme je za spavanje. Vreme? Da li odlaskom na počinak od malena učimo da spavamo, samo zato što se to očekuje od nas? Snom ”glupih i mladih”, jer  svet to očekuje od nas? Ne zbog fizičkog umora već zbog toga što nas od malena uče da se hranimo svetom (svetovnim) sub modo (pod uslovom) principom.

Pod pretnjom kazne (sub pena), razume se. Podrazumeva.

Jedino je sub modo ljubav ona koju gospođa Norma odobrava. Jer su i nju, u najboljoj nameri, tako učili vekovima unatrag. To jest, da je provesti život naizgled budan, vrlina po kojoj se normalan, zdrav čovek razlikuje od onog koji to nije, koji sanja otvorenih očiju; koji je, nekada davno, bio norma; koji nije bio sećanje na izgubljeni sklad već je bio sklad sam (per se, ipso facto); koji nije imao naučenu, uvežbanu potrebu za snom,u kojem bi sanjao” čudne slike”, koji je davno sanjao otvorenih očiju.

Tvorac kroz prirodu govori kroz nas.

A priroda, zapravo, ne zna za san.

Jer sanja otvorenih očiju.

Budnost je odraz ostvarenog sklada.

Onog sa prirodom u sebi.

One od koje smo sačinjeni.

Onog dana kada je taj sklad nestao, ljudi su  počeli da se hvataju za sve što nije drugo do SEĆANJE na njega.

Svaka odluka ili misao ili reč ili delo…samim tim, nisu sklad sam već, pre, stranputica koja je nastala zbog gubitka prvobitnog sklada, primarnog identiteta, integriteta.

Otuda, iz tog gubitka, ili praznine, nastalo je i osećanje vremena (merenja vidljivog, čulno opaženog, kao načina da se ono “uhvati”,razume), i sa njim melanholično osećanje prolaznosti. Iz njega je, opet, nastalo osećanje straha, koje je stvorilo osećanje unutrašnje gladi, požude, pohlepe, koje je stvorilo potom mnoge pronalaske, ratove, nacije, jezike, države, zastave…

Pojmovi kao što su kultura, civilizacija, umetnost, nauka…samo su štake ili proteze pomoću kojih čovek pokušava da razume sebe i svoj položaj u svetu, svoju prazninu, koja je glad za izgubljenim skladom – za organskim, prvim, iskonskim.

U tom prastarom, nemuštom pokušaju, stvaralo se i uništavalo, uništavalo da bi se stvaralo.

Iz krvi i praha nicale su i  još niču nove potrage, stremljenja, isto toliko nemušta, jalova, neutešna.

Jer takva moraju biti.

Vazduh koji udišemo zapravo je svemirska prašina nastala i bezbrojnih oblika života kojih više nema.

Mi udišemo mrtve koji ponovo žive kroz nas. U svakom od njih živi sećanje na život svakog od njih, ali i sećanje na primordijalni sklad.

A svaki sklad je sklad onog androginskog u svakome od nas.

Zato oni koji su budni ne mogu da spavaju.

Da spavaju kao što spavaju“mladi i glupi”, kao što spava svet.

Oni se sećaju sklada dok žive u neskladu ovog sveta.

Taj sklad, odnosno sećanje na njega smeta.

Smeta neskladu ovog sveta.

Zato je kao takav proteran u san, viziju,umetnost. U kuću kulture ili dom, da u njemu igra ulogu pajaca, ludog, mudrog, glumca ili pesnika.

Tu može da zabavlja dokone. Da ulepšava, dekoriše. I toliko.

Gledajući tako, više nema dobrih puteva, jedino manje loših.

U svetu koji je izgubio svoj sklad, čitan ovde i kao identitet, sve opcije su podjednako uslovljene samim  tim svetom.

U tom smislu nije važno da li govorimo ili ćutimo, radimo ili se igramo, da li smo verujući ili ne, živimo sami ili sa drugima. Pripadnost nekoj naciji ili političkoj organizaciji  tek su imena i oblici bez suštine.

Prinuđeni smo da se hvatamo za senku onoga što je proizvodi, iscrtava.

Ona je jedino što nam je ostalo.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip