Seks i ljubav u doba post-erotskog

Seks i pitanje erotskog danas je, bar na prvi pogled, ogoljeno. Pod tim se podrazumeva sveopšta verbalizacija seksualnosti koja je u javnom diskursu postala opšte mesto i na taj način zadobila poseban, vidljiv i otvoren tretman.

Seksualnost i priroda seksualnosti dati su kao obeležja stida ili kazne, kao osporavana mesta podređena površnom misaonom obrascu gde su žudnja i subjekt žudnje stavljeni izvan istorijskog posla.[1] O seksu, i svemu onome što je uključivalo seksualno iskustvo, govorilo se bojažljivo i oprezno, da bismo u sadašnjem trenutku svedočili opštosti seksualnog govora koji uključuje temeljno pitanje seksualnosti danas – razumevanje tehnika užitka. Tome u prilog ide već prisutno mišljenje o pomanjkanju erotskog u praktičnom seksualnom govoru što bi pretpostavilo dve stvari: erotsko je zanemareno, dok je seksualno vulgarizovano.

Pomanjkanje erotskog čini se paradoksalnim u eri govora o tehnikama užitka i sve raširenijim seksualnim slobodama. Erotsko je danas, rekli bi pojedinci, temeljan pojam savremenosti. Upravo iz razumevanja druge navedene stvari – seksualne vulgarizacije – dolazimo do razloga za tvrdnju o savremenom fenomenu destrukcije erotskog iskustva i erotike kao seksualnog impulsa. Prikrivena, osporavana seksualnost i zanemaren narativ o seksu doveli su do čovekovog približavanja erotskom doživljaju i erotskim toposima. Drugim rečima, javno osramoćena seksualnost se približila iskonskoj snazi dodira i uzbuđena, zahvatila je erotsko kao svoju identifikacijsku dimenziju i konstruisala erotsku poetiku koja je vekovima ostala prisutna u gotovo svim književnim i umetničkim predstavljanjima. Tako će i Mišel Fuko moći da razlikuje prošlost u kojoj je seksualnost prikrivena i nesvesna sebe same i sadašnji trenutak u kome pojedinac ,,stiče iskustvo o sebi kao o subjektu seksualnosti’’ pitajući se šta je to navelo „zapadnog čoveka da sebe prepozna kao subjekt žudnje”. Moderno doba, sa otvaranjem slobode pojedinca polovinom prošlog veka, na velika vrata uvelo je tiraniju užitka razvijajući, prema Robertu Mišambledu, dva suprotstavljena gledišta – pesimističko i optimističko.

„Kao što je vazda bio slučaj u istoriji Zapada, neki će radije staviti mračne Hobsove naočari, a drugi se opredeliti za idealizam na Rusoov način. Amerika naginje prvoj verziji. U njoj neizbežno izbija rat polova i kultura.’’[2]

Mišambled govori o ženskoj slobodi na polju erotizma i o sve većoj revoluciji užitka, posebno nakon seksualne revolucije, potencirajući razapetost pojedinca između tradicije i modernosti, napominjući da je nužno redefinisati tradicionalne pojmove poput seksualnosti, tela ili braka.

Paradoksalna razlika između starog shvatanja seksa koje erotiku uzima kao primarno obeležje seksualnosti, o čemu svedočanstva nalazimo u antici i umetničkim predstavljanjima starog veka čiji je ideal erotskog delovanja povezan sa duhovnom lepotom, lepotom duše[3], i modernog doba seksualnosti osenčenog božanstvenim svetlom užitka i sirovog seksa temeljna je postavka svake rasprave o seksualnosti kao potencijalnoj analizi sopstva. Upravo je u takvoj razgolićenosti trenutka seksualnost današnjice prevrednovala erotsko i na njegovo mesto smestila užitak kao tehniku ovladavanja drugim. Gubitak erotike doprineo je povećavanju moći pojedinca, njegovoj individualizaciji na polju prevladavanja nagona koji se, u doživljenoj slobodi, razotkrivaju u ogoljenosti i tako eksplodiraju povređujući druge. Sigmund Frojd je često govorio o razlici između stvarnosti i podsvesnog uticaja užitka, pa će i Žak Lakan, na tom tragu, postaviti tezu o deseksualizovanoj realnosti i teško odredivom deseksualizovanom libidu. Lakan će libido, najopštije – seksualni nagon, uvrstiti tamo gde „režanj, određen kao razvojno polje nesvesnoga, prekriva i zamračuje drugi režanj, režanj spolne realnosti”.[4] U tom smislu je i čuvena Lakanova tvrdnja da ne postoji seksualni odnos shvaćen kao delegitimizovana žudnja, u diskursu erotike, približena iskustvu sopstvenog užitka. Alan Badiju, komentarišući navedenu Lakanovu tvrdnju, piše da postoji „posredovanje tela drugoga, ali užitak će uvek biti samo vaš užitak”.[5]

Seksualnost, tvrdi Badiju, ne spaja, već razdvaja budući da je ona data samo kao imaginarna slika koja posreduje između različitih tela sa svrhom da pojedinca dovede do užitka i zadovoljenja. Na mesto koje zauzima čisti seks dolazi ljubav, ali ljubav je delegitimizovana kao ljubav ako ne postoji erotski impuls pripadanja. Seksualni odnos, dakle, ne uspostavlja ljubav, on je samo u službi pornografije mejnstrima[6], to čini erotika pripadanja koja senzualizuje naša čula i otvara nas ka pripadnosti drugom u izvornom smislu bivanja sa drugim i za drugog. Ljubav se događa kroz borbu između želje i užitka, na tragu sukoba između seksualnog i erotskog. Upravo je to njena bit budući da je samu ljubav zadesio sukob[7] koji joj brani da se utemelji posredstvom jednostavne činjenice da čovek voli. Književna dela koja tematizuju pitanje ljubavi kao erotske strasti, poput Lolite Vladimira Nabokova, svoj narativni put traže u prepreci koja brani da se ljubav ostvari. Deni de Ružmon napominje da strasne ljubavi nema bez prepreke i socijalne zabrane. Takva ljubav iskazuje

,,temeljnu dvosmislenost same strasti, protudruštvene po definiciji, dakle uz društvenu sredinu vezanu trajnim sporom, izvan kojeg ne bi uopće ni postojala, i kojoj ta ista sredina namiče zgodu, diktira objekt i nudi izgovor’’.[8]

Zapadno shvatanje seksualnosti proisteklo je iz hrišćanske, dogmatske tradicije. U Poslanici Korinćanima apostol Pavle seksualnost svodi, poput tradicionalne hrišćanske misli, na začeće. Samo ako seks proizvodi novi život on je opravdan i dozvoljen, jer je „bolje ženiti se negoli upaljivati se”. Toma Akvinski govori o prosipanju semena koje ne rađa – kao o nečemu što ne donosi dobro čoveku i što je samo po sebi greh. Prema ovom, religijskom shvatanju seksualnosti, seks je dozvoljen samo između muža i žene dok je „sva ostala raznovrsnost seksualne aktivnosti – maženje do orgazma, oralni seks, analni seks – proglašena neprirodnom i moralno neprihvatljivom”.[9] Od početka 19. veka i medicina je počela da se bavi pitanjem seksualnog doživljaja. Međutim, čak su i medicinski stručnjaci u početku „smatrali da svaka vrsta seksualne aktivnosti koja nije povezana sa reprodukcijom izaziva ozbiljne fizičke posledice. Smatralo se da masturbacija izaziva slepilo, ludilo, srčane bolesti i druga oboljenja, dok se za oralni seks tvrdilo da izaziva rak”.[10] Prema Imanuelu Kantu ljubav prema polu namenjena je održanju vrste, dok je ljubav prema životu namenjena održanju osoba. Svaka pri-misao o seksualnoj ljubavi, prema Kantu, spada u blud jer se u tom slučaju čovek ne usredsređuje na neki zbiljski predmet, nego zamišlja i tako „blud stvara požudu koja se protivi svrsi prirode”.[11] Kant, naime, ne negira da je polna sklonost bliska ljubavi ali jedino je razumljiva kao ljubav iz strasti, koja ima najprizemnije značenje, dok se u ovom slučaju ne može govoriti o ljubavi iz sviđanja i ljubavi iz dobrohotnosti. Spinoza, pak, govori o strasti koja se ne može suspregnuti jer proizilazi iz čovekove nagonske prirode. Nagon istrajava u svom bitku i utemeljuje ljubav koja je, prema Spinozi, praćenja „predstavom izvanjskog uzroka pa onaj koji ljubi nužno nastoji stvar koju ljubi imati nazočnom te je sačuvati”.[12]

Moderna istraživanja psihoanalize i seksualnosti dovela su do nekoliko tokova u seksualnoj teoriji i filozofiji koje se zasnivaju na pitanjima seksualnosti u odnosu prema rodnoj perspektivi, ljubavi i perverziji. Seksualnost roda temelji se na Frojdovim zapažanjima o seksualnim odlikama čovekove ličnosti čija je polazna teza da dečaci oko pete godine, pred strahom od oca i kastracije, suzbijaju erotska osećanja i postaju svesni muškog identiteta, ostajući u trajnom rascepu prema drugom, dok devojčice pred činjenicom nemanja penisa pate u odnosu na muški identitet i postaju, na neki način, oštećane u emotivnom smislu zbog te teskobe. „Delovanja kastracione pretnje su raznolika i nepregledna; ona se odnose na sve odnose sa ocem i majkom, kasnije sa muškarcem i ženom uopšte.’’[13] Tome suprotstavljena stanovišta govore da se seksualni identitet stiče pod uticajem majke jer se dečaci formiraju kao muškarci odbacivanjem prvobitne bliskosti sa majkom.

Drugi smer savremenog mišljenja o seksu tiče se odnosa seksa i ljubavi i potencijalnih relacija koje nužno slede. Tu, pre svega, mislim na pitanje seksa sa ili bez ljubavi. Seks sa ljubavlju ograničen je pitanjem intimnog. Čovek je go, ogoljen[14] pred licem drugog, i iz ljubavi stupa u seksualni odnos. Posredi je briga za onoga koji je voljen budući da seks sa ljubavlju ulazi u polje drugog, deluje ka drugom. Sledeći Lakana, možemo reći da pred nama, u seksualnom činu, imamo nagon, seksualizovanu realnost, sliku seksualnog čina, ali ne i seksualne požude koja razdvaja i sukobljava dva sveta i uzdiže seks na nivo erotičnosti. Rolan Bart, u knjizi Fragmenti ljubavnog govora, piše da na području zaljubljenog nema nagona, možda čak ni zadovoljstva – „ničega osim znakova, mahnite aktivnosti žive reči (parole): ustanoviti, u svakoj kradomičnoj prilici, sistem (paradigmu) zahteva i odgovora”.[15] Nije li, dakle, sama zaljubljenost, pre-data kroz verbalizaciju i estetizaciju trenutka, upravo suprotno seksualnoj želji koja nastoji da postane užitak i tako zadovolji sebe samu? Naše telo pred drugim, posebno onim koje voli, je upisano telo. Na njemu postoje znakovi, taj drugi ih čita kao srce organizma[16] i prema telu je pažljiv nastojeći da ga ne povredi. Ljubav, prema Levinasu, jeste odnos prema drugom, egoizam u dvoje, ali ona se istovremeno i udaljuje u tom zadovoljstvu odnosa sa drugim i to tako da se „nalazi u jednom zanosu iznad dubine drugosti koju nikakvo značenje više ne objašnjava”.[17] Ljubavi nije blizak seks nego milovanje kao ovaploćene magijskog – erotskog misticizma.[18] Milovanje deluje prema meni samom usmerenom prema drugom pored mene. Levinas je mišljenja da milovanje unosi poremećaj u odnos mene sa sobom, sa ne-ja. Seks bez ljubavi ne postoji. Svaki seksualni odnos utemeljuje neki vid ljubavi. Seks bez ljubavi ne uzdiže onu erotsku iskru na nivo posebnosti, nego se prepušta strasti trenutka obuhvatajući esencijalnost erotske pripadnosti.[19] U tom smislu, seks bez emocije ljubavnog iskustva uistinu jeste iskonski seks premda sebe ne ograničava normativizovanim pravilima niti bilo kakvim znacima.

Etika pokušava da odgovori na pitanja o seksualnim pravilima i perverzijama. Koliko je dopušteno seksualno neprihvatljivo ponašanje i da li postoji neprirodno ponašanje? Markiz de Sad uveo je seksualnu slobodu kao princip i doveo u pitanje prirodnost seksualnosti koja se odnosila na odnos muža i žene.[20] Ključno pitanje tiče se perverznogponašanja, odnosno neuobičajenog seksualnog ponašanja, uzbuđenja ili radnje. U knjizi Etika i seks Igor Primorac navodi mišljenje Mišela Slotea koji

„brani stanovište da je pojam neprirodnog i perveznog ponašanja, uključujući i seksualno ponašanje, prazan i da ga se treba otarasiti. Slote primećuje da ’neprirodno’ i ’pervezno’ imaju i deskriptivno i ekspresivno značenje”.[21]

Deskripcija se, pojašnjava Primorac, ne može obuhvatiti definicijom i ona podleže interpretaciji, dok je ekspresivno značenje olako imenovano kao užas. Ipak, pojmove neprirodno i pervezno treba odbaciti kao neadekvatne jer služe etiketiranju više nego pojašnjavaju pojave sa etičkog stanovišta. Fetišizam ili transvestizam imenuju se neprirodnim, ali ne i nemoralnim.[22] Ne bi li trebalo danas prestati zastupati tezu o rodnom i seksualnom identitetu bilo koje vrste kada smo prevrednovali kolektivni patos pripadanja i određenosti? Nije li vreme prepustiti se užitku slobode i tako skinuti sa sebe talog predrasuda prema želji i užitku?

Užitak je važan element detinjstva. „Povijesno gledano, djetinjstvo se smatralo lukom zaštićenom od briga i odgovornosti odraslih (kao što su npr. lov, skupljanje plodova i slično), dakle, razdobljem u kojem je najbolje posvetiti se užicima, seksualnim i ostalim. S obzirom da je reprodukcija u djetinjstvu neizvediva, u seksualnom se nasladama može uživati multidimenzionalno – oralno, analno, genitalno i tako dalje – bez mogućnosti oplodnje.”[23] U filozofskom smislu ništa što zadovoljava one koji pristaju na seks nije protivprirodno. Sam pojam protivprirodnog zalazi na klizak teren dvoznačnosti i danas ne znači gotovo ništa. Neprirodno nije manjinsko seksualno ponašanje, poput homoseksualnosti, već se njegova posebnost zasniva na teškoj borbi za ostvarivanje prava na seksualno ponašanja u skladu sa prirodom. U tom smislu i pornografija svojom javnošću ne treba da trpi sankcije, kakve bi recimo postojale za ljude koji na silupokušavaju nekoga da nateraju na seks. Sveprisutna pornografija nastala u kompjuterskom i sajber dobu gde „performansi slika često bivaju odvojeni od sopstvene subjektivnosti”[24] uticala je, u velikoj meri, na klasično shvatanje seksa i promenu ponašanja onih koji pornografiju gledaju. Međutim, ovaj uopšten stav koji zastupaju pojedini feministički krugovi može se osporiti. Prema nekim istraživanjima upotreba seksualno eksplicitnih sadržaja ne povećava sklonost ka agresivnom seksualnom ponašanju, ali postoji mogućnost da su muškarci skloni seksualnoj agresiji zastupljeniji među kontinuiranim korisnicima seksualno eksplicitnih sadržaja od ostalih. Drugim rečima, seksualno eksplicitni sadržaji pre su simptom nego uzrok nasilnih seksualnih impulsa.[25] Za uživanje i njegovu etičku dimenziju ključan je, prema Fukou, trenutak. U seksualnoj vrsti morala pojedinac sebe ne izgrađuje kao etički subjekt uopštavanjem pravila ponašanja, nego, naprotiv, sebe indivualizuje na ravan svog užitka.[26] Pornografija nastaje u trenutku i to je njeno temeljno obeležje. Seksualni čin, prikazivanje polnih organa nije samo po sebi pornografsko koliko je esencijalno egzistencijalno, dok je sama pornografija pornografska zbog simulakruma i prikrivanja istinskih emocija. Post-erotsko vreme sa karakteristikom surove seksualne energije i neprikrivene telesnosti u prvi plan stavlja sam čin uživanja, pre nego što afirmiše ljubavni seksualni naboj koji razotkriva esencijalnost ljubavi u njenoj otvorenosti. Dok je žudnja u ostvarenju otvorena ka posedovanju, naime čistoj pornografiji, izvorna seksualnost eliminiše žudnju u korist čistog užitka. Sam po sebi, užitak jeste hedonistički aspekt ličnog zadovoljenja, ali čisti užitak zadovoljava nezadovoljenu maštu ljubavnog, erotskog diskursa ljubavi. Kao što se čuđenje u filozofiji uzima kao polazište za put ka znanju, tako se čisti užitak ostvaruje u iskri koja vodi ka čistoj seksualnosti.

Eros je temelj svesti o čistoj seksualnosti, kao što je Eros u osnovi svake strasti, dakle – otvaranja prema nekome i nečemu. Priroda Erosa kao pokretača znana je iz grčke mitologije gde je Eros predstavljen kao strast, čisti put ka ostvarenju ideala, i tu je naznačena njegova dualna priroda. Sa jedne strane, Eros je strastveni blesak ljubavi, dok se sa druge strane vidi kao kreativni nagon koji nas podstiče na stvaralaštvo i zadovoljenje duhovnih potreba. U osnovi Erosa, kao puta ka čistoj seksualnosti, leži nezadovoljstvo kao izvor kreacije. Istorija umetnosti, brojne slike i umetnički radovi, to pokazuju u predstavljačkom smislu. Eros je mladić, lep i izazovan, koji traga za nečim dubljim, on se pita premda strastvuje i žudi. Intelektualna strana Erosa koji teži ka onom esencijalnom i dobrom za čoveka vidljiva je iz Platonovih dijaloga, posebno naznačena u Gozbi i Fedru, i kao takva ona jeste sebeuzdizanje kroz erotsko nadahnuće. Posredi je uzdizanje ka Lepom kada se čovek uči da vidi ono lepo koje je u svemu.[27] U Gadamerovoj interpretaciji Platona Eros plamti u strasti ljubavi i vodi ka istinskom ljubavnom odnosu. Istinski ljubavni odnos zapravo je s-misao predavanja Drugom. Smisleni odnos u Platonovom tekstu, prema Gadameru znači da je istinski eros upravljen na/prema logoi,ukratko – da misli o suštinskom, temeljno mislivom kao održavajućem. Erotika je težnja ka Lepom i kao takva ona utemeljuje destrukciju slike koja nagoveštava propast moderne civilizacije. U Ničeovoj interpretaciji lepote koja inspiriše Eros imamo volju kao htenje da slika ne ostane slika budući da su ljubav i propast jedno uz drugi i da „volja za ljubavlju: to znači i volju za smrt”.[28] Htenje za zadovoljenjem utemeljuje eros u njegovoj dvoznačnosti jer htenje samo po sebi proizilazi iz patnje.[29] Hoću da zadovoljim svoje htenje, ali kada budem zadovoljan opet sam na početku novog nezadovoljenja. Iz te teskobe i patnje ja opet hoću i želim, nalazim se na putu ili bespuću, idem ka, budistički rečeno, utrnuću žudnje.

Jezik pornografije podrazumeva prikriveni jezik znaka. Jezik seksualnosti predstavlja jezik ljubavi sa znakom uzvičnika. Seksualni čin podrazumeva simbolički jezik iskaza vrhunca ljubavi kao predavanja, dok pornografija stimuliše prividni svet slike. Masturbacija ima duboku ukorenjenost u samoći i neiskazivosti budući da masturbacija ima u svojoj osnovi samoerotizaciju kao ispunjenje. U masturbaciji čovek se osamljuje kako bi doživeo zadovoljstvo, u seksu se čovek razotkriva kako bi zadovoljio drugoga. Masturbacija je oličenje žudnje, seksualnost je oličenje imanja željenog, ispunjenja želje. U osnovi, masturbacija zahteva maštu kao način ostvarenja, dok seks potrebuje izvesnu smeštenost koja razotkriva one koji se međusobno zadovoljavaju. Zato je jezik masturbacije dvosmisleni jezik suštinskog suočenja, koji je još prisutan u čistom seksu jezičkog posredovanja u korist esencije ljubavi. Nasuprot tome, sirovi seks koristi frazeološki jezik zadovoljenja koji drugog odbacuje kada zadovoljstvo nastupi. Masturbacija se ne može, stoga, videti kao devijantno ponašanje seksualne prirode jer ne postoji veza između masturbacije i normalnog seksa. Onaj koji masturbira teži zadovoljstvu i telesnom užitku, on nikoga i ništa ne primorava. Nasuprot tome, sirovi seksualni čin može biti tumačen kao devijatno ponašanje i to u slučajevima prisilnog seksualnog nasrtaja na muškarca ili ženu, kao i prodavanja tela za novac. Perverzija se, pak, određuje kao moralno posrnuće koje, prema Skrutonu, predstavlja svako odstupanje od individualizirajuće intencije[30] usmerenosti ka drugom. Perverzija se tako vidi u personalnom i moralnom smislu na različite načine. Ako je za jednog katoličkog ili pravoslavnog sveštenika masturbacija greh – dakle perverzija, to je za nekog neupućenog sasvim bezazlen seksualni čin zadovoljenja. To nije, dakle, seksualni odnos, nego čin koji vodi ka zadovoljenju. U moralnom smislu stvari stoje drugačije. Masturbacija nije nemoralna kao čin jer ne podrazumeva odnos sa drugim, ona je na personalnom planu neprihvatljiva, dok je u moralnom smislu sasvim opravdana. To ne bismo mogli reći za sadističko silovanje jer je takav čin problematičan kako u personalnom tako i moralnom smislu.

Seksualnost prati mislivost bića. Seksualna želja dobija kulminaciju kada čovek počne da misli. Frojd zastupa tezu o posvemašnjoj seksualnosti koja presudno utiče na razvoj čovekove ličnosti. Seksualni nagon je delegetimizovana želja. Onog trenutka kada želja postane stvarnost, kada joj damo legitimitet, tada želja stupa na polje čiste seksualnosti. Lakan ženu uzima kao primer seksualne nedorečenosti budući da je žena u defalusnoj određenosti i kao takva ne-cela,podređena nedostatku označitelja seksualnosti, naime – falusa. U potrazi za zadovoljenjem svog nedostatka žena pati pred činjenicom nemanja organa koji određuje bit seksualnog fenomena. U neostvarenosti seksualnosti događa se otupljenje emotivnog označitelja koji se ostvaruje kao delegitimizovana želja ili pohotnost. Ali neostvaren nagon ima usmerenje koje ne mora biti nužno u čistoj seksualnosti. Mohan, koji se zavetovao na uzdržavanje od seksualnosti, svoj nagon ostvaruje, ne u čistoj formi aktivnosti, već u usmeravanju nagonskog ka božanskoj prirodi. Dešava se trenutak oslobođenja nagona. Individua, dakle, usmerava nagon prema nekom cilju i dopušta seksualnosti da se ostvari u spoljašnjem zamislivom diskursu koji oslobađa i postaje legitiman znak. Ako ograničenje seksualne aktivnosti, kako misli Frojd, izaziva malodušnost i strah, onda se možemo zapitati da li žrtva koju dajemo apstinencijom predstavlja naš pokušaj da se potvrdimo u želji drugog, koji je potencijalno zamišljen i neuprljan konkretnim prisustvom?

Polni nagoni dodiruju načela zbiljnosti.[31] Individualnost, koju prati seksualni diskurs, završava u zajednici. Svaka individua ostvaruje sebe, potom i svoju seksualnost, u određenoj zajednici. Život u zajednici, potencira Frojd, zasnovan je na radu i erosu. Eros i Ananke su roditelji ljudske kulture. Jedna zajednica erotiku potiskuje kao nagon koji treba prevaziđi. ,,Mudraci svih vremena su zato najupornije odvraćali od tog životnog puta; pa ipak, on nije izgubio svoju privlačnost u očima velikog broja ljudi.’’[32] Seksualnost je, premda prikrivena, ostvariva u zajednici ljudske kulture, jer upravo ona legitimiše seksualnu prirodu i daje joj mesto. Zajednica tradicionalnih principa svaki vid seksualnosti kriminalizije, pa će i Don Žuan biti neko ko ,,simbolizuje anarhiju: nesaglasnost i nepoštovanje autoriteta, društvene skale moći, patrijarhalnih vrednosti. On je logična implikacija patrijarhalne kulture, njene mitologije i erotologije, utemeljene na vrhunskon obećanju i toposu braka kao ,,idealne“ egzistencijalne (čitaj: socio-ekonomske) razrešnice (još u vreme detinjstva, pothranjivane u okviru dečije opsednutosti bajkama i njihovom, po pravilu, bračnom happyend-u)’’.[33] Najopasniji vid ostvarenja seksualne aktivnosti krije se u usmeravanju individualne strasti prema nametnutom objektu koji ne uzvraća ljubav. Takva osoba nagon usmerava ka ljubavi koja ne uzvraća i glavnu vrednost premešta sa cilja da budu voljena na sopstveno voljenje. To izaziva patnju seksualne neutemeljenosti. Dajemo se drugog, premda bivamo oštećeni neuzvraćenom ljubavlju. Usmeravamo nagon na prazninu drugog, na njegovu biološku prirodu postojanja.

Od Platona i njegove idealne države imamo zajednicu koja se usmerava preko pitanja politike. Svaka individualnost u zajednici ostaje ograničena čisto političkom formom koja se završava u zakonodavnom okviru. ,,Na mestu gde se spajaju telo i stanovništvo, seks postaje središnja meta jedne vlasti koja se više ustrojava oko upravljanja životom negoli oko pretnje smrću.’’[34] Sledimo li Frojda, otac kao zakonodavac i vladar mora biti svrgnut kako bi individualnost zadobila svoje mesto. Politika, dakle, postaje politikom posredstvom erotike. Otac je zakonodovac određen falusnim prisustvom, majka u defalusnoj poziciji zadobija mesto nadogradnje zajednice. Preko majke dolazi do oslobođena individualnosti jer je otac, kao falusni označitelj, zaboravljen onog trenutka kada je iz sebe oslobodio legitimizovanu želju, čistu seksualnost. Preko majke individualnost ostvaruje slobodu, iako ograničena u odnosu na opšti zakon, budući da majka defalusnu poziciju, predodređenu ženi, brani kroz usmeravanje nagona i želja na polje ostvarivosti zajedničkog prisustva. Majka rađa i to je njena odlika kojom ulazi u svet političnosti. Distanca između majke i deteta, koja se ukorenila zabranom incesta, oslobađa seksualni nagon u smeru izlaska u svet kako bi se delegitimizovana želja pretvorila u čistu seksualnost i naposletku – ljubav.

Hrišćanska slika seksa je, u isto vreme, konzervativna i destruktivna. Seks je predstavljen kao demon koji zaposeda ljudsko telo. Prema sv. Avgustinu seksualni čin zaposeda čitavog čoveka, i na vrhu uzbuđenja on praktično parališe svaku moć voljne misli. Ali seksualnost nije uslovljavljavajuća u odnosu na samu prirodu, koliko uslovljava čoveka i njegovu pretpostavku humanizma. To je prekretnica u spoznaji, koju je uvideo Adam, kada je svoje genitalije pokrio smokvinim listom.

,,Njegovo telo, i delovi njegovog tela, prestali su da se pokoravaju njegovim zapovestima, ustali su protiv njega, i seksualni delovi tela su bili prvi koji su ustali u ovoj neposlušnosti. Čuveni Adamov gest pokrivanja genitalija listom smokve desio se, prema Avgustinu, ne prosto zbog činjenice da se Adam postideo jer su se one videle, nego zbog toga što su se njegovi seksualni ograni pokretali sami od sebe, bez njegovog odobrenja. Polni organ u erekciji je slika muškarca koji se pobunio protiv Boga. Arogancija polnog organa je kazna i posledica arogancije muškarca. Njegov nekontrolisani organ je isto ono što je i on sam bio prema Bogu – pobuna.’’[35]

Libido, kao pokretački nagon ka zadovoljenu, je nezavistan od volje jer ga pokreće seksualna priroda koja istrajava u želji za legitimizovanom željom nezavisno od čoveka. Čovek može biti protiv seksa, a da istovremeno bude nevoljno uvučen u seksualnu aktivnost. Organi rade nezavisno od želje čoveka koji se nasilno odvaja od tela i pobuđuje skrivenu prirodu seksualnosti. Tada se govori o erosu koji ,,podstiče izvesna lepota koja malo-pomalo nije više nii telesna, niti lepota nekog posebnog bića ili predmeta već lepota, apstraktno ili apsolutno, lepota kao ideja’’.[36] Posredi je poseban vid erotskog minimalizma[37] koji erotiku zahvata, preko telesnog, u polju zamišljenog, duhovnog, estetskog i naposletku skrivenog sve-mira.

Ljubav kao čista strast, oslobođena naslaga uslovljavanja, istrajava u egzistencijalnom nemiru. Seks je fenomen duboke tajne.[38] Ljubav i seks prate se u svojoj prirodnosti, zahtevaju uzajamnost. Čovek živi u socijalnom i društvenom sistemu koji ga bespoštedno suočava sa pitanjem telesnog, čisto erotskog.[39] Seksualnost je društveni fenomen koji u erotici pripadanja ostvaruje svoju izvornost. Pripadati znači ući u duboku posredovanost egzistencijalne strasti, kako prema drugom tako i prema životu u svim njegovim dimenzijama.

Nenad Obradović

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Izvor

[1] M.Fuko, Istorija seksualnosti, Korišćenje ljubavnih uživanja, Prosveta, Beograd, 1988.
[2] R. Mišambled, Orgazam i zapad, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016.
[3] Umberto Eco, Povijest ljepote, Hena com, Zagreb, 2004.
[4] Jacques Lacan, XI Seminar – Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986.
[5] Alain Badiou, Pohvala ljubavi, Meandar Media, Zagreb, 2011.
[6] B. McNair, Striptiz kultura: seksualnost, mediji i demokratizacija žudnje, Jesenski i Turk, Zagreb, 2004
[7] Niklas Luman, Ljubav kao strast, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2010.
[8] Denis de Rougemont, Mitovi o ljubavi, preveo: F. Cetinić, Književne novine, Beograd, 1985.
[9] Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, Beograd, 2007
[10] E. Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2007.
[11] Immanuel Kant, Metafizika ćudoređa, Matica hrvatska, Zagreb, 1999.
[12] Benedikt de Spinoza, Etika, Demetra, Zagreb, 2000.
[13] Sigmund Frojd, Nacrt psihoanalize, Nova knjiga, Beograd – Podgorica, 2015.
[14] Više u: Ž. Paić, Pogled gologa drugog, Zarez, 6.11.2015.
[15] Rolan Bart, Fragmenti ljubavnog govora, Karpos, 2011.
[16] M.M. Ponti, Fenomenologija percepcije, Veselin Masleša, Sarajevo 1976.
[17] Emmanuel Levinas, Totalitet i beskonačno, Veselin Masleša, Sarajevo 1976.
[18] Ioan Culianu, Eros i magija u renesansi, Argonaut, Zagreb, 2007.
[19] O tome više videti u: R. Vannoy, Sex without Love: A Philosophical Exploration, Buffalo, NY, Prometheus Books, 1980.
[20] Više videti u: Ivan Čolović, Erotizam i književnost, Ogledi o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1990.
[21] Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, 2007.
[22] Više videti u: Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, 2007
[23] P. Abramson, S. Pinkerton, O užitku: razmišljanja o naravi ljudske spolnosti, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 1998.
[24] Pamela Gilbert, O prostoru, seksu i o osećaju da vas proganjaju, u: D.M. Hester, P.Dž. Ford, Kompjuteri i etika u sajber dobu, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
[25] Aleksandar Štulhofer, Rizici pornografije? Empirijsko testiranje uvriježenih predodžbi o konzumentima seksualno eksplicitnih sadržaja /koautori: T. Matković, M. Mrakovčić, J. Elias, D. Little i V. Diehl Elias/, Revija za sociologiju 34(1-2): 2003
[26] Više u: Mišel Fuko, Istorija seksualnosti, Korišćenje ljubavnih uživanja, Prosveta, Beograd, 1988.
[27] Hans-Georg Gadamer, Čitanka, Zagreb 2002.[27] Fridrih Niče, Volja za moć, Prosveta, Beograd, 1972.
[28] Fridrih Niče, Volja za moć, Prosveta, Beograd, 1972
[29] Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
[30] Više u: Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
[31] Herbert Marcuse, Eros and civilization, A Philosofical Inquiry into Freud, Vintage Books, V, New York, 1962.
[32] Sigmund Frojd, Nelagoda u kulturi, u: Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1969.
[33] Elizabeta Šeleva, Langhueur d’amour: ili, o tipološkoj vezi donžuanizma i nihilizma, Ženske studije, br.13, Beograd
[34] Mišel Fuko, Istorija seksualnosti, Prosveta, Beograd, 1982.
[35] Michel Foucault, Sexuality and Solitude, u: London Review of Books, tom III, br. 9, 1981, navedeno prema prevodu D. Aničića, časopis Polja, broj 463, maj–jun 2010.
[36] Julius Evola, Metafizika seksa, Gradac, Čačak, 1990.[
[37] Mihail Epšejn, Filozofija tela, Geopoetika, Beograd, 2009.
[38] Henry Miller, Svijet seksa, August Cesarec,Zagreb,1986.
[39] Više u: Alfred Lorenzer, Intimnost i socijalna patnja, Naprijed, Zagreb, 1989.

  Društvo, Nenad Obradović, Seks, seksualnost