Istinsko pitanje nije šta je Šekspir nama. Upravo obrnuto, ono ima glasiti: Šta smo mi Šekspiru? Čujem prigovor: ko je uopšte taj tip, i čemu toliki vekovi buke ni oko čega, oko jednog glumca, pisca i reditelja, protuve i zajebanta probušenog uva, sumnjivog morala i još sumnjivijih finansija? Nije čak izvesno ni da je posredi jedna osoba, ko zna ko je sve to pisao, ko zna koliko je onih koji ne dobijaju zaslužene tantijeme od izvođenja tih komada, žanrovski nečistih, promenjive kakvoće, a o nepoznavanju geografije i istorije da ne govorimo?

No, to su sholastičke himere i profesorske tlapnje. Pitajte glumce, oni će, kao što Bard veli, sve ispričati, oni ne umeju čuvati tajnu. Glumci znaju, ako su uopšte kušali od ploda sa tog drveta poznanja zvanog Vilijam Šekspir, da je posredi jedno biće, sve i ne bio jedan čovek, jedan svet. Biće-svet, In-der-Welt-sein, rekao bi Hajdeger, možda, da je više pažnje posvetio Šekspiru.

Jer, na svojoj glumačkoj, pa tako i rediteljskoj, koži, u nutrini svog bunara unutarnjih radnji, tog osnovnog sredstva pozorišnog zanata – onog što je ispod očiglednog, a tako je prepoznatljivo – tu, dakle, u tom unutrašnjem svemiru, osećaš da je to jedan i jedinstven svet.

Kad si jednom zarobljen u tom stihu ili toj metafori, metonimiji, sinegdohi, ti znaš da otud više nema izlaska, taman više nikad ne izgovorio na sceni nijednu njegovu misao, niti glumcu uputio rediteljsku indikaciju koja tu misao artikuliše u scensku situaciju.

Kako je to moguće? Oh, vrlo lako: taj svet u koji si stupio, zapravo je onaj svet koji nosiš u sebi. Šekspir ga pred tobom i u tebi oslobađa, otvara, podastire, kao što se pred detetom otvara svet onda kad može samostalno koračati, kad sricanje postane govor i kad svet više nije samo „mama“.

Šekspir je stoga veliki što je najčovečniji pisac, pa opet ne i apsolutno antropocentričan. Kod njega čovek nije protagorijanska mera svih stvari, ali, paradoksalno, jeste: sve stvari u isti mah. Biće-svet. U, dakako, onoj meri u kojoj je čovek spreman da se sa tim svetom u sebi suoči. Neko neće nikada. Neko će pak zauvek ostati zarobljen u tom svetu sopstva. Otud toliko ludila kod Šekspira, ludila koje nije klinička slika i nije izlečivo, ali ludila s kojim se živi i od kojeg se živi.

Otud, uostalom, i oni vekovi u kojima njegovo delo čami ili biva pojednostavljeno, kako nas uči istorija teatra i književnosti. Šekspir, naime, uvek je opasan, uvek subverzivan, uvek pretnja poretku, svakom poretku, pa i poretku stvari-po-sebi, kako veli Filosof. Jer, on, Bard, glumac, pisac, reditelj i producent, čoveku pokazuje njega samog, spolja i iznutra, temeljno i duboko, pokazuje mu njegovo čoveštvo.

Otud i taj izvrstan, subliman naslov još uvek najbolje knjige o Šekspiru na našem jeziku, one Veselina Kostića, „Šekspir i čoveštvo“. Otud besmisao nikolajevskog lupetanja o Sve-čoveku, pokušaja da se jedan agnostik, jeretik, šizmatik, bogumil, pataren, paganin, ciganin (al’ najlepši), ateista, militantni čovekoljubac, zakleti poznavalac čovekovog Pada, crni anđeo i beli đavo, utera u crkvene dogme uskogrude svesti. Šekspir je blasfem sa oba razloga: em Bogu kaže pop, em popu kaže Bog. Em čoveku prikazuje njegovu slabost, sve jednako se pitajući u čemu je tajna neodoljive privlačnosti čoveštva.

Šekspir je udar na svaki poredak. Nisu Kromvel i njegovi puritanci onomad slučajno zabranili teatar: pre svega, zabranili su Šekspira i šekspirijanstvo. Jer, teatar i Šekspir su sinonimi. Rekoh li: i poslednji tezgroš i šmirant, ignorant i arogant, onaj koji je jedva pročitao „Hamleta“ i „Romea i Juliju“, zbog ispita, i ne pokušavajući da razume bilo šta, i takav, dakle, bilmez, i ne sluteći, duguje Šekspiru – pa, skoro sve. Jer, Šekspir je svet i bog u njemu.

Malo početno slovo, veliko nije potrebno, a i ovo je tek nemoć jezika da obujmi ono što ejvonski labud čini onda kad raširi svoja zamašna krila.

Svet se deli na onaj koji nam je dao Homer i onaj koji je oblikovao Šekspir. Oba su naša, samo što je onaj prvi Klasičan, a ovaj drugi Savremen. Jedan bez drugog ne mogu, ali to nije tema. Opet čujem prigovore, naročito istoričara, tih statističara i klasifikatora života, onih koji neodoljivo podsećaju na Vernovog Konseja: dok profesoru Aronaksu kapetan Nemo kroz prozore „Nautilusa“ pokazuje život morskih dubina, nesrećni Konsej mrmori svoje klasifikacije bića koja plivaju pred njegovim očima, određuje im biološke razrede, porodice, redove. Jer Konsej ne ume videti stvari dok ih ne postavi u tablicu. Konsej je istoričar. To su oni tipovi koji misle da znaju šta govore kad kažu – e, tad počinje srednji vek ili se tada završava stari.

Ama jok – Šekspir nas uči da ništa nikad ne počinje i ne završava se, osim ljudskog života kao pojavnosti. Sve su, uostalom, snovi. Tvar smo od koje su snovi sačinjeni. A i sami snovi su san. Dream dreams the dreamer, kaže pokojni Tom Verlen, pesnik i gitarista njujorških Television. San sniva snevača, san je jak, veli beogradski bend. La Vida E Sueño, kaže Španac. A san su i sami snovi.

Nazad u elemente, vikne Prospero i Arijela više nema. Kao što ni nas nema, dok nas Bard ne pozove. Svi smo naime zapisani u Prosperovoj knjizi. Ona je ta danilovska Enciklopedija mrtvih, ona je taj dodir metafizike i putene telesnosti, predmet koji će završiti na dnu nekog okeana, možda baš u času kad Nemov „Nautilus“ pokupi decu kapetana Granta.

Šekspir je, drugim rečima, naša modernost i naša savremenost. Ne, on nije demijurg, niti veliki Stvaralac, a ni Veliki mehanizam nije njegov izum; to je sholastička izmislica – veliki mehanizam istorije zapravo je tek povest – ona koju priča ludak, puna buke i besa, i ne znači ništa. On samo ume da čoveku pokaže onu njegovu nutrinu koju ovaj ne može izložiti ni na kanabeu bečkog psihijatra.

Šekspir zna da iza psihologije, iza istorije, iza bitka-u-svetu, postoji nešto zapreteno, ko voli tako reći – metafizičko, da kritika čistog uma ne postoji bez kritike čistog ludila, baš kao što svet nije samo volja i predstava, nego je (i) želja i projekcija, i tih sedam scena ljudskog života o kojima govori melanholični Žak iz „Kako vam drago“, nisu ništa drugo nego oni snovi u materijalnom svetu. Toj pozornici. Jer, kaže Bard – svet je pozornica. Baš kao što svaki provincijski reditelj i glumac znaju da vredi i obrnuto – pozornica je svet. Svet-san. A san su i… znamo već.

Šekspir nam govori sve što treba da znamo o nama. Samo se ne usuđujemo da to sebi priznamo. On svedoči svoje čoveštvo, upozorava nas na naše, objašnjava nam našu božansku nesavršenost, on izvrće Besedu na Gori, peto poglavlje prvog jevanđeliste, četrdeset osmi, poslednji odlomak – budite, dakle, ne savršeni kao što je otac vaš nebeski, nego naprotiv – budite nesavršeni jer je savršenost dosadna i tek drugo ime za taštinu – da, baš tu, Propov(j)ednikovu i starozavetnu, vanitas vanitatum – i ne samo dosadna, nego i zastrašujuća.

Vi pak, veli Bard, nemajte straha – onog zbog kog ste, kako veli Stacije, onaj Danteov, onaj što je uz njega onda kad konačno ugleda Beatriče u Raju, a kad je Vergilije već odavno na povratku doma, zbog kog ste izmislili bogove. Primus in orbe, deos fecit timor.

Strah je izmislio bogove, smrtni strah. Taj timor mortis, to je ono čoveštvo o kojem se govori, ali ne predajte svoj lični suverenitet nikome na oltar, naročito ne Bogu. Zato je Šekspir subverzivan i blasfeman, a De Sad je tek isprepadani otpadnik.

Šekspir je od Homera naučio to da su bogovi – ili samo jedan, kako vam drago – ljudi koji su pali. Pali uvis. Pa kad hrišćani i ostali zameraju Homeru što je bogove oljudio i dao im da liče na nas, to je stoga što osećaju da je čoveštvo, to koje nam pripoveda – pripoveda, rekao sam, ne propoveda! – Šekspir, ono u čemu smo zatočeni i iz čega nema izlaza.

A vi plaćajte popovima da vas krste i venčavaju, to je u redu.

Whatever gets you through the night, lepo kaže Bardov prvi rođak, Džon L. Nešto se dešava, a ti nemaš pojma, zar ne, gospodine Džons? To je onaj drugi rođak, Robert iz Duluta, Minesota.

Šekspir nam jebe kevu. O tome se radi. Zato nam je potreban. Bez njega, tek smo beslovesna siročad svijeta. S njim pak – bogati smo, makar koliko i crkveni miš posle bogosluženja, bogovi smo – koliko i Sid rahmetli Višez, glup i mrtav, kako beše zapisano na zidovima.

Šekspir nam kaže šta je naša mera.

Biće da smo to mi njemu: njegova usvojena deca.

Gorčin Stojanović 

Izvor: Velike priče

  Gorčin Stojanović, Nedeljnik, Šekspir, Velike priče