„Вест: ових дана у Москви су се појавили скроз голи људи (мушкарци и жене) који носе на себи само једну траку пребачену преко рамена, а на њој пише ‘Доле стид’. Улазе у трамваје. Трамвај се заустављао, публика је била шокирана“, писао је Михаил Булгаков у свом дневнику 1924. Само 15 година раније жене у Русији нису смеле ни да помисле да обуку сукњу до колена. Али да ли су се ове промене догодиле преко ноћи?

Руско друштво ни пре револуције није било пуританско, а посебно не градски становници.  Руски војник рођен крајем 19. века се  присећао: „Кад сам имао 19 година знао сам свакакве непристојне ствари… Порнографске фотографије нису биле никаква реткост.“

Мушкарци у хаљинама и жене у панталонама, забаве травестита и хомосексуалаца нису биле нешто невиђено у уметничким круговима (поједини чланови аристократије су знали да уђу у такве кругове). Ипак за мушки хомосексуализам се доспевало пред суд… бар док нису завладали бољшевици.

Сексуална слобода је била једно од главних оружја у борби против православља и уопште, старих обичаја и живота. Међу првим истакнутим бољшевицима главни борац за нови ред у породици била је Александра Колонтај. Постоји позната теорија „чаше воде“ која јој се приписије. Наводно, љубав (читај секс) треба дати као што би дао чашу воде кад жедан тражи да пије. Ипак, ради се о преувеличаној идеји Александре Колонтај.  

Она је представила концепт „нове жене“, ослобођене од угњетавања у породици, од домаћих обавеза и одгајања деце. Све ове дужности би требало да преузме друштво и држава. Они би се побринули и о образовању детета (укључујући сексуално). Љубав је за Колонтај била у слободи, зато је на место традиционалног брака дошао грађански.

Очигледно је да су бољшевици градили своју породичну политику на веома прогресиван начин, онако како ни на Западу још многе деценије неће постојати.

Првим указима совјетског руководства 1918. укида се брак и дозвољава грађанско партнерство. Венчање у црквама је забрањено. Одлуку од разводу доносио је сам брачни пар. Дозвољен је абортус. Све је то најавило почетак сексуално најнеобузданије епохе у руској историји.

На обали реке Москва, поред самог храма Хриса Спаса појавила се нудистичка плажа. Покрет „Доле стид“ је имао око 10 000 чланова. Људи су марширали улицама, извикујући „Не треба нам одећа, ми смо деца сунца и ваздуха“! (Истина, према успоменама монархисте Александра Трушновича, такву децу сунца и ваздуха могли су и да претуку).

Овај чудан развој догађаја отпочео је још у време Првог светског рата, а затим и грађанског. Амнестијама 1917, 1919, 1920-те и каснијих година у држави која је тек почела да формира своју власт ослобођени су многи криминалци. Масе криминалаца су се помешале са дезертерима и бившим војницима. Силовања су прерасла у епидемију. Сем тога, сваки пети мушкарац у Русији је био носилац полне болести (у Царској Русији проценат заражених је био нешто већи – 25-27%).

Совјетско друштво је размножавало опасну генерацију деце бескућника. Према званичним подацима, 1923. године половина деце рођене у Москви није зачета у браку и од многе су одустали и мајка и отац.  Ситуација је била таква да су власти морале под хитно да обуздају некотролисану сексуалну револуцију.  

Ерос совјетског угњетавања 

У првој половини 20-их година када је сексуална слобода била у пуном јеку, совјетске власти су почеле поново да говоре о традиционалним вредностима.

Психијатар Арон Залкинд 1924. године објављује „12 полних закона револуционарног пролетаријата“ у којем црно на бело пише да љубав мора бити моногамна, да сексуална веза мора бити последња карика у ланцу дуготрајних, дубоких и компликованих осећања двоје заљубљених.